Цури ми нос, сузе ми очи, кашаљ... То се зове срећан човек... На 35 степени у августу назебеш... Ем ти је врућина, ем цури нос... Шта ћу да радим у новембру... Добићу упалу плућа овако килав...
Цури ми нос... А повелики је... Једно брисање, једна папирната марамица...
Да видимо, три пакетића марамица дневно по 10 динара, 30 динара дневно...
Ако назеб потраје, ето непланираних трошкова на које ће отићи читаво повећање (повраћај одузетог тачније речено јер медији никако да кажу ту праву реч) плате коју ми држава великодушно даје, односно поклања јер држава на та издвајања из свог буџета баш тако гледа. Као да ми ту моју плату поклања.
Изгледа да се од мене очекује да тој држави и друштву учим децу бесплатно. Ентузијастички и патриЈотски. Поготово што по општеувреженом мишљењу те државе и друштва, ионако ту децу учим нечему што нико и не узима као знање вредно труда и учења. Па се деца само муче... Али не бих овде даље о томе...
И ето, ја за разлику од те државе барем знам да израчунам непланиране трошкове у буџету. Овај пут из тог фонда за непланиране трошкове све ће отићи на слине.
Да, да, имам ја тај фонд за непланиране трошкове. Паметан сам ја. Увек сам се држао онога што каже стара индијанска пословица: жене и деца смеју себи да допусте да буду неопрезни, мушкарци никада.
Дакле, да рачунам могу, пробао сам и видео да могу, али овако килав, не могу ништа друго... Ни да читам, ни да пишем, ни да једем, ни да пушим, ни да... Ма ништа. Само да пасивно лежим и да се препустим хировима судбине. Дакле, у идеалном сам стању да гледам телевизију.
Чек' да видимо да ли ТВ уопште ради... Нисам га укључивао два месеца... Урааа! Ради! Загреј пажљиво десни палац којим притискаш дугмиће на даљинском јер то одавно ниси радио, па да почнемо... Идеееемооо!
Клик. Олимпијада. Хм... Ако су спортисти рекордери олимпијски богови, да ли је онда антидопинг контрола света инквизиција?
Клик. Једни пале свеће за своје мртве, други пале државну заставу оних који пале свеће за своје мртве.
Клик. „Све продај! Све!"
Клик. „Мушка козметика за негу коже! Јер све почиње са тобом!"
Не сери, брате! Значи, Ми, Мајселф енд Ај може да се пише исто као и Ја сам Алфа и Омега? Иди, бегај!
Клик. „Темуџин кил хиз брадер..."
Јбт, ови врте исти документарац 24 сата дневно већ годину дана! Овај тв канал је изгледа заостатак Џингис Канове пропагандне машинерије из времена освајања Европе! Гледао сам тај документарац цео још док Вучић није добио своје прве изборе без дупка, модел Шешељ, у којем је проходао. (Тај модел је, иначе, врло згодан јер се лако преради у нокшир. Када се укаже потреба... Лепо и практично.)
Клик. Мрак. А да! То Хрвати исто преносе Олимпијаду, па због ауторских права... Баш лепо што нам сада уместо једном, за права на тв приказивање наплаћују свима шест, седам пута за исту тв робу...
Клик. Повратак отписаних. Сунце ти жарко, у ударном телевизијском термину суботом увече! На Јавном сервису РТС Републике Србије!
И после кажу, у Србији је на сцени ревизија историје.
Е? Ма није можно?
Клик. Филм! Који? Ма кога боли уво који је! Ионако на тој телевизији одувек гледам филмове без гаћа (тј. не почнем од почетка, па не знам наслов, али ако ме филм заинтересује у првих три минута, обично га и одгледам до краја не сазнавши у већини случајева никада наслов филма.)
Хм... Да видимо... Место радње, нека карипска држава, дакле америчко задње двориште,... Време радње? Па ово је неки шевролет из педесетих, шездесетих... Главни лик је амерички новинар, слободњак, којег покушавају да увуку у неку превару са некретнинама, он се опире, чак се и супротставља моћницима безуспешно попут неког Дон Кихота... Додуше, вазда пијаног и дрогираног Дон Кихота... Занимљиво. Има и свог Санча Пансу. Који, за разлику од правог Санче, свог господара уваљује у још веће глупости јербо пије и дува још више и од свог Дон Кихота.
Притом главни лик доживљава низ најневероватнијих ишчашених ситуација.
Заљубљује се у плавушу (и она у њега) која је иначе у том тренутку већ власништво главног негативца... Ипак не буде ничега дужег међу њима јер је она хајклас риба, а он лузер.
Осим рибе, главни лик губи битку и у сукобу са грамзивима, похлепнима и моћнима... Враћа се у Њујорк одакле је и дошао.
Малко костур приче подсећа на Трећег човека. И нема срећан крај исто као ни Трећи човек иако је ово ипак неки новији холивудски производ за које смо навикли да обично у уговорима за производњу стоји клаузула о обавезном срећном крају.
(Знате како је, рецесија је, незапосленост велика, неће људи да у филмовима гледају исте такве лузере какве виде свакога дана у огледалу и око себе. То је исти психолошки механизам због којег су се у доба Велике депресије у стриповима појавили хероји са натприродним моћима. Па данас у Холивуду снимају филмове по тим стриповима из тридесетих година прошлог века.)
Елем, остадох на филму до краја... Који је ово филм? Немам појма... Занимљива ми је причица. И ишчашена потпуно. Са ишчашеним ликовима. Главног игра Џони Деп. Ево иде одјавна шпица... Чек' да видимо, можда нешто ту пише... А онда се на екрану појави:
Dedicated to Hunter S. Thompson
Глупане, заурлам ја на самог себе у себи. Како ниси препознао стил? Додуше, нисам читао The Rum Diary (ЛИНК), па да на основу приче препознам, али Тасо... Хркљуше један!
За утеху, у свести почну да ми светлуцају слова попут неонске рекламе на улици:
„Freedom is something that dies unless it' s used."
Па онда још једна неонска реклама:
„Remember this, folks - I am a Hillbilly, and I don't always Bet the same way I talk. Good advice is one thing, but smart gambling is quite another."
Па још једна:
„I don't think that my kind of journalism has ever been universally popular. It's lonely out here."
Е, мој Тасо! Ово је требало да пишеш још 18. јула, али си заборавио...
Ма није ни важно, ко јебе датуме!
Ионако су календаре и сатове измислили трговци и банкари да би нас мучили принудом да гледамо својим очима како нам време истиче и притом још да имамо и пуну свест о томе.