B92 Blog

Predavanje i promocija knjige Istraživanje realnog planetranog filozofskog superstara Slavoja Žižeka, protekla je uzbudljivo i duhovito, dokazavši publici da zaista prisutvuje događanju „svetskog duha" u Beogradu. Žižek živi u Argentini, predaje u SAD i Evropi, a državljanin je Slovenije - formirao se u nekada zajedničkoj državi SFRJ, a jednu od prvih knjiga pisao je krajem sedamdesetih na srpskom jeziku. Zbog toga, kao i zbog izuzetnog prijema i nesumnjivog uticaja u našoj sredini, Žižeka možemo da posmatramo - on nam sigurno neće zameriti - i kao domaćeg autora.

O poseti slovenačkog filozofa i teoretičara psihoanalize Slavoja Žižeka dugo se nagađalo, uz puno lažnih najava, ali i iskrene želje da nakon deset godina ova teorijska zvezda ponovo poseti Beograd. Poslednji put bio je ovde tokom Studentskog protesta 96/97, gde ga je, zajedno sa drugim demonstrantima, zaustavio policijski kordon na Brankovom mostu. Takvih prepreka ovog puta nije bilo, ali su se pojavile one drugačije, pre svega organizacione - sala Kulturnog centra Beograda bila je mala (370 sedišta) da bi obezbedila mesto svim zainteresovanim, a podela besplatnih karata donela je i mini-skandal - umesto u petak u 16 sati, kako je prvobitno najavljeno, karte su mogle da se preuzmu dva sata ranije, da bi do pola četiri već bile podeljene! Da ima nečeg pozitivnog u tome sugerisao je jedan korisnik Facebook grupe posvećene Žižekovom gostovanju: činjenica da se za filozofsko predavanje karte razgrabe za manje od dva sata siguran je znak da stižu bolja vremena. Uprkos ovom optimističkom tumačenju, sa kojim se intimno slažem, mislim da je reč o očigledno lošoj proceni organizatora, te nerazumevanju popularnosti koju trenutno Žižek uživa globalno, pa samim tim i u Srbiji. Mada nije bilo ozbiljne najave, jagma za kartama, interesovanje novinara, kao i prisustvo nekih poznatih politički angažovanih ličnosti, Vesne Pešić i Đorđa Vukadinovića, sugerisalo je da je reč o događaju od prvorazrednog značaja, koji je i pored „medijske blokade", stogao do onih temeljno zainteresovani za njegov filozofski rad, kao i do onih koji su tu bili da bi „videli i bili viđeni".

Šta je to što danas čini Žižeka toliko značajnim? Odgovor na ovo kompleksno pitanje možemo početi faktografskim podsećanjem na činjenicu da je on autor više od 900 bibliografskih jedinica, od kojih 100 čine knjige, što ga svrstava u jednog od najplodnijih autora današnjice. Takođe, predavač je na mnogobrojnim univerzitetima širom sveta, a od 2005. i član Slovenačke akademije nauka i umetnosti. Intenzivno piše za novine, daje intervjue, stalno je prisutan u raznovrsnim medijima, a o njemu je snimljeno i nekoliko filmova, od kojih je najpoznatiji Vodič kroz film za perverznjake (2006) - u kome Žižek analizira mnogobrojne holivudske hitove, od klasika, kakve su Hičkokove Ptice sve do „postmodernog" Matriksa, inspirisanog teozofijom Helene Blavacke. No, to što je svet pop-kulture tako čest predmet Žižekovih analiza, ne znači da je on - kao što tvrde neki zavidni domaći autori! - puki TV-teoretičar, poput francuskih novih filozofa (B. Anri-Levi, Gliksman, itd). Reč je o tome da su u samoj Žižekovoj analizi elementi masovne kulture dvostruko važni, i to kao dobri primeri za konkretne filozofske teorije, koji imaju didaktički smisao, ali i kao važan politički fenomen, mesto na kome vladajuća ideologija postaje prozirna. Popularna kultura je politika XXI veka, tvrdi Žižek, a parafrazira treš novinarka Gejl Veders u izvanrednoj horor trilogiji Vrisak. Ova teza nalazi uporište u procesu koji se često opisuje kao kulturalizacija politike, gde se politička intervencija izmešta u umetnost, raznovrsne društvene pokrete (feminizam, ekologija, itd), dok se javna sfera meri aršinima kulture. Žižek je istovremeno jedan od najboljih poznavalca kulturne produkcije, ali i kritičar tendencije koja u ime „civilnog društva" narušava autonomiju javne sfere.

Na predavanju, koje je trebalo da bude održano pod nazivom Boj se bliženjeg svog kao što se bojiš sebe samoga, upravo je politička analiza fenomena pop-kulture zauzela centralno mesto. Filozof, vidno uzbuđen što je ponovo u Beogradu, pre svega je kreativno improvizovao. Počeo je od konstatacije da je Srbija imala najveći demokratski potencijal među bivšim jugoslovenskim republikama, podsetivši da je jednu od svojih prvih knjiga (Znak, označitelj, pismo) objavio sedamdesetih u Beogradu, a ne u tada, kako kaže, „represivnoj Sloveniji". Ovu tezu treba razumeti i kao otklon u odnosu na česte rasističke stereotipe o Srbiji i uopšte, o Balkanu, kao „idu Evrope", gde se krava istorija ciklično ponavlja, bez stvarnog društvenog progresa.

Zatim, usledio je uvod u ono po čemu je Žižek i postao poznat, naime u teorijsku psihoanalizu, kroz interpretaciju Lakanovog koncepta želje. Želja je želja drugog, mi stalno nastojimo da dokučimo šta drugi žele i upravo to pokušavamo da ispunimo. To bi bila odrednica histeričkog subjekta, onog koji ispunjavajući želju otkriva da „to nije to" i ide dalje, do ispunjenja nove želje, jer želja uvek kaže „Još"! U seksualnom kontekstu, ovo bi značilo da mi stalno nastojimo da otkrijemo šta to partner želi, ne bismo li, posredstvom njegovog zadovoljenja, i sami bili zadovoljni kao dobri ljubavnici. Ali, upozorava Žižek, za psihoanalizu nije ključna stvar otkrivanje nesvesnih seksualnih sadržaja u onome što deluje kao nešto drugo (kroz tzv. frojdovske omaške, na primer), već je zanimljivo ono što mislimo tokom samog seksualnog čina, konkretno momenat kada „ispadnemo" iz seksa, odnosno, mesto na kome fantazmatska podrška ili njeno odsustvo postaju vidljivi. Fantazmatska konstrukcija na delu je i u politici - kada osetimo da nismo prepušteni aktuelnom poretku, kada se osećamo nelagodno u njemu, na tom mestu počinje otpor, potreba da se on izmeni. Upravo zbog toga će Žižek i Kameronov Titanik interpretirati kao kvazi-levičarski film, jer je potonuće broda tu da spreči veću katastrofu - najavljeno mešanje bogatih i siromašnih u ljubavnom aktu koje remeti ustaljeni klasni poredak. I ne samo to, sklizanje Titanika ka vrletnom morskom dnu - nakon ljubavnog akta Vinsletove i di Kaprija - ovde dolazi kao kazna više za političku (kontakt među različitim klasama), nego za seksualnu transgresiju, kao što i onemogućava buduću nesreću: „uzvišenu" ljubav u siromaštvu koja, upravo zbog nedostatka baze tj. materijalnog elementa, ne bi potrajala.

Žižek se deklarise kao marksista i komunista, dodajući u šali da je „ortodoksni lakanovski staljinista". No, teško bismo mogli da negiramo činjenicu da su Žižekove analize kompleksnosti fenomena staljinizma izuzetno ubedljive, kao i njegovi argumenti protiv izjednačavanja staljinističkog i nacističkog terora. Žižek se suprotstavlja onim interpretacijama staljinizma koje se nadovezuju na Hanu Arent i njene Izvore totalitarizma. Zanimljivo je da se teze o strukturnom identitetu staljinizma i nacizma, kao i diskurs o tzv. totalitarizmu uopšte, veoma dobro slažu sa tezama istorijskih revizionista, u prvom redu Noltea. Žižek iznosi ključnu razliku: za razliku od staljinizma, nacizam vodi potpunoj dehumanizaciji protivnika, kao i svođenju klasnog na rasni antagonizam. Naime, staljinizam i dalje veruje u mogućnost korekcije neprijatelja - zbog toga je moguće da zatočenici gulaga pišu Staljinu čestitke za rođendan, dok analognu situaciju sa Jevrejima i konc-logorima ne možemo da zamislimo: nacizam je esencijalizovao Jevreje kao nepopravljivo zlo koje treba uništiti. Ta razlika je ujedno i razlog zbog čega je danas moguće sa daleko manje podozrenja na Zapadu isticati komunističku ikonografiju, negoli nacističke simbole. Ali, i samo to izjednačavanje nacizma i staljinizma u liberalnom diskursu donosi jednu sumnju - nije li reč o svojevrsnom „pranju ruku" od odgovornosti upravo demokratskih društava? Ne mislim tu samo na istorijsku popustljivost spram Hitlera sve do kasnih tridesetih, već pre na vezu kapitalizma i nacizma - koliko je dakle, marksistički mišljeno, nacizam forma najreakcionarnijeg imperijalizma, odgovor na duboku ekonomsku recesiju Nemačke dvadesetih godina prošlog veka? Taj problem ostaje i dalje slepa mrlja svakog promišljanja nacizma iz liberalne perspektive. Zbog toga, ponovo moramo da podsetimo na Horkhajmerovo upozorenje: „Ko neće da govori o kapitalizmu, trebalo bi da ćuti o fašizmu".

Žižek dovodi u pitanje i druge liberalne dogme. Posebno se fokusirao na dve - aktivizam i humanitarnizam. Prva predstavlja nalog da se nešto čini bez razmišljanja, da se naprosto dejstvuje bez odlaganja, u čemu slovenački filozof prepoznaje svojevrsnu zabranu mišljenja, prizivanje vanrednog stanja kroz realizaciju opasne parole „pređimo s reči na dela". Danas, dominantna ideologija nalaže subverzivno delovanje, ne-revolucionarni politički angažman u okvirima demokratije koji onda, naknadno, postaje ulaznica za sam sistem: nisu li američki neokonzervativci nekada bili raspusna „deca cveća" na travi i LSD-ju? Ovakva pozicija posledica je i dominacije „ateističkog hedonizma", koji, za razliku od moralno konzervativnijih epoha, danas nalaže - uživaj, realizuj sve svoje potencijale, budi to što jesi i sl, odnosno proklamuje kraj svih zabrana koji treba da nam omoguće da delujemo bez jasnih ograničenja. A upravo su ta ograničenja ono što danas treba misliti, jer dolazimo u opasnu poziciju da nam liberalna demokratija predstavlja konačni horizont preko koga ne možemo da „prebacimo", specifičnu granicu mišljenja koju ne možemo više da pređemo. Humanitarizam pada s ove strane tog horizonta i on više nije, tvrdi Žižek nadovezujući se na Sloterdajka, izraz filantropskog karaktera, nekog posebno osetljivog „slomljenog srca" bolom čovečanstva. Nasuprot, on postaje nužni sastojak globalne igre kojim bogata društva, s jedne strane, moralistički prikrivaju umešanost u bedno stanje zemalja Trećeg sveta koje neokolonijalno eksploatišu, a s druge strane, direktno intervenišu u politički poredak, gde finansiraju, kroz podršku demokratskim aktivnostima, uključenje tih regiona u tokove kapitalističke privrede.

Stoga, Žižek kaže da je lenjinista, ali sasvim specifičnom smislu - naime, on podržava njegovu parolu, nekada ispisanu po osnovnim školama u SFRJ, koja glasi: „Učiti, učiti i samo učiti!" Jasno, on se tu nadovezuje na ideju da je odbijanje učešća u nepromišljenom političkom angažmanu deo taktike otpora dominantnoj ideološkoj matrici. U tom kontekstu navodi i anegdotu: Marksu saopštavaju da komunistička revolucija samo što nije počela, a on odgovara, zaprepašćen, da još nije završio Kapital i da treba da ga sačekaju! Ili, onaj stari štos: pitaju Marksa, Engelsa i Lenjina da li bi hteli da imaju ženu ili ljubavnicu? Marks bira ženu, liberalniji Engels ljubavnicu, a Lenjin kaže: i ženu i ljubavnicu! Kada ga pitaju za objašnjenje, on odgovara:"Ljubavnici kažeš da si kod žene, ženi da si kod ljubavnice, a ti sediš sam i učiš, učiš i samo učiš!" Ovaj vic, naravno, nastoji da bude kritika „fanatizma za znanjem" pripisanog Lenjinu, sugerišući da se treba ponekad prepustiti i seksualnim užicima, on je apologija „srednjeg puta", balansa između mentalnog i fizičkog, pohvala umerenosti i ravnoteži, ideologija kojom se danas ponajviše napaja „srednji sloj". Upravo u tome Žižek vidi i perverziju leve ideje, koja odustaje od svoje radikalnosti i zadovoljava se da postane kompromis kapitalizma i socijalizma, jedan od raznovrsnih oblika socijaldemokratije, dominantne političke opcije u Evropi. Alternativu toj poziciji, kao i nepromišljenom aktivizmu, koji ostaje u okvirima datog, Žižek vidi u teorijsko-političkom radikalizmu. Za lenjinistu Žižeka, kao i za njemu bliskog filozofa Alana Badjua, politika više nije umetnost mogućeg, već pre umetnost nemogućeg, ona koja ne pristaje na „realno stanje stvari".

Na kraju, slovenački filozof ipak je dotakao i temu predavanja (strah od bližnjeg), nastavljajući kritiku naivnog humanizma, za domaću publiku započetu u zbirci eseja Manje ljubavi, više mržnje (2001). Naime, onaj koji nam je blizak, za koga verujemo da ga poznajemo, pokazuje se kao „neprozirni" Drugi, o kome možemo imati samo pretpostavke, ali ne i jasne, apodiktičke tvrdnje. Kao primer navodi često životno iskustvo da neko, koga znamo dugi niz godina, odjednom uradi nešto za šta bismo pre toga bili spremni da tvrdimo da uopšte nije u stanju da izvede. Takvo iskliznuće sugeriše zaključak koji je Sartr odavno dvosmileno objavio  - „Pakao, to su drugi!", s tim da se Žižek ovde pre nadovezuje na hegelijanski uvid da je druga svest, nama suprotstavljena, uvek-već percipirana kao neprijateljska, kao ona koja nas ograničava sopstvenim postojanjem, stavljajući nas u poziciju stalnog konkurenta, koji uvek, iznenada, može, kao bombaš-samoubica, eksplodirati. Stoga, bližnjeg se treba plašiti baš kao i (nepredvidivog) samog sebe, jer su upravo oni u najužem okruženju predstavljaju neposrednu opasnost. (Silovanje se u najvećem procentu slučajeva sprovodi nad poznatim osobama, kao što najviše psihofizičkog nasilja ima unutar porodičnog okvira).

Deklarišući se kao „hrišćanski ateista" suspektan prema svemu popularnom, pa tako i sve masovnijem ateizmu, Žižek zaključuje da je na krstu, zapravo, umro sam Bog i da konačna poruka hrišćanstva sadrži sartrovski uvid - radikalno smo osuđeni na slobodu. Naša sudbina zavisi od nas samih - Bog nam je predao manadat da o svojoj budućnosti odlučimo, bila ona pesimistična, kako se skeptik Žižek pribojava, ili pak rajski utopijska, kakvu marksista Žižek zaista i priželjkuje.

(Tekst je u skraćenom obliku objavljen u nedeljniku NIN od 27. marta 2008, i emitovan na Trećem programu Radio Beograda, u petak, 28. marta 2008)

*** 

Dodatak: Slavoj Žižek se zalaze za mobilizaciju masa!

POTREBNO JE DA SVI OPET POSTANEMO UTOPISTI

Kakvu kritiku  upućujete demokratiji?

Možda čak ista koju joj upućuju konzervativci. Konzervativci imaju hrabrosti da priznaju da je demokratija u ćorsokaku. Svi su ismevali Fransisa Fukojamu kada je najavljivao kraj istorije, a danas svi prihvataju ideju po kojoj je demokratsko-liberalni okvir tu zauvek.

Zadovoljavamo se zahtevom za  kapitalizam sa ljudskim licem, kao sto je to juče činjeno sa komunizmom. Pogledajte naučnu fantastiku: lakše je  zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalzima.

Iza kritike demokratije vaš krajnji cilj je kapitalizam?

Budimo jasni: posleratna Evropa upoznala je nivo blagostanja nikada do tada viđen. Ali četiri suštinska problema remete ravnotežu demokratsko-liberalnog modela.

1. Ljudi „bez  uloga", bez papira, beskućnici, nezaposleni, isključeni iz života zajednice, oni o kojima država više ne brine.

2. Intelektualno vlasništvo, koje tržište više ne uspeva da regulise, kao što pokazuje delirična sudbina Bila Gejtsa, osnivača Microsofta.

3. Čovekova životna sredina, čiju regulaciju može da osigura trzište u slučaju kada je zagađenje merljivo, ali ne i kada rizik postaje neizračunljiv - Černobil, elementarne nepogode i katastrofe.

4. Biogenetika: da li je na tržištu da kaže gde počinje čovek?

U ova četiri domena, ni liberalna demokratija, ni globalni kapitalizam ne donose potrebna rešenja.

Koja je alternativa?

Ja nisam budala, ne sanjam novu komunističku partiju. Moja pozicija je tragičnija. Kao svaki marksista, divim se izuzetnoj produktivnosti kapitalizma i ne potcenjujem učinak ljudskih prava. Hapšenje Pinočea odigralo je važnu psihološku ulogu u Čileu. Ali pogledajte Čaveza. Govori se da je populista, da ne čini ništa za ekonomiju i da će se to sve loše završiti. Možda je to i tačno... Ali on je jedini koji je uključio siromašne iz favela u politički proces. Eto zašto ga podržavam. Kada  se kritikuje njegov pokušaj diktature, to  se čini kao da je pre njega u Venecueli postojala uravnotežena demokratija. A u suštini je on i samo on vektor mobilizacije masa. Da bi to odbranio, smatram da ima pravo da koristi državni aparat - nazovite ga Terorom, ako baš hoćete.

Intervju Slavoja Žižeka francuskom dnevnom listu Liberation, 17. 02. 2008, u okviru istraživanja „Intelektualci koji odbacuju demokratiju"