Novinarenje - svet između

Međutim ja se budim paleći kompjuter, kuckam kao mravac, čitam vesti bez prestanka, gledam po tri dnevnika sinhronizovano i vijam se sa piarovskom svojtom. Usput čitam tone saopštenja, pisanih najsuvoparnijim jezikom vladinih organa, ganjam političare, koji izgledaju mnogo življe i ubedljivije na televiziji no uživo...pristajem da mi po torbi i jakni kopaju bezbednjaci, sjajnih glava koje svi po pravilu imaju, valjda zaradi međusobnog slanja svetlosnih poruka i signala. Smeškam se dok me strogo gledaju, razgovarajući sa sopstvenim ramenom ili satom...Šaljem po milioniti put svoje podatke, slike, hemoglobin...sve za onaj komadić plastike oko vrata, kojim onda proganjam piarovce i davim ih kao zmija žabu. I sve zato što sam navučena. Prosto i jednostavno. Novinarski posao je čisto navlačenje. Od toga se teško ali neuspešno leči. Uzmimo na primer mene, probala sam, nije dugo trajalo i kapitulirala sam. U apstinentskoj krizi, krišom od same sebe, čitala sam novine, otkrivajući se lajavim komentarima. Umesto španskih serija buljila sam u dnevnike, vesti, okrugle stolove...i iskoristila prvu priliku da ponovo obolim i postanem strana dopisnica-razglednica. I ponovo počnem da ganjam vesti i pišem izveštaje.

Posla je bilo, odavde, uvek, ali stiglo je i predsedavanje, a ako će nešto da me ugnobi, to je slovenačko predsedavanje EU. 'Ajd što predsedavaju, nego što su se na dnevni red natrpale teme, koje ovom kraju sveta poprilično znače, zabušavanja nema. A oni ne staju, usta ne zatvaraju, drže se za kvaku ministri, evropski komesari, visoki predstavnici, ambasadori, parada bez kraja. Naravno, ako ikako može, na Brdu kod Kranja. Daklem, to Brdo sanjam, sa sve zastavama, žbunjem, Alpima pozadi, kombijima i autobusima...svako malo, horde ministara, bataljoni piarovaca, još toliko bezbednjaka i naravno – novinara bez broja. K'o Evrovizija. To treba videti. Između njih i vas, mi. Novinari.

Dok se diže transilvanijska izmaglica, drumom ka Brdu pretiču se televizijski kombiji i autobusi puni sanjivih novinara. Nejtivsi iz okolnih sela navikli, ni ne gledaju više, a novinari lepe noseve na maglena stakla i bude se uz planinski, jutarnji kič. Na horizontu lebde beli Alpi. Posle prolaza kroz bezbednjačku kuću, svi sa press ogrlicama, kaskaju ka objektu za novinare, malo, ali simbolično spuštenim u rupu.

Već sat vremena pre no što počnu da stižu ministri, novinarska bratija sa svih krajeva sveta, srče kafu i budi se uz kompjutere. U dugim redovima izmešane medijske kuće, spremne za start. Stolovi koji se žute od distres gumenih zvezda. Na poklon. A ima i čokoladice (najslađi deo predsedavanja), olovke, ruksaci, blokovi, magneti...domaćini se trude iz petnih žila da umilostive sedmu silu, koja bunovno gnjeca praktične zvezde. Po podu se vuku koferi, stalci za kamere spotiču pored zidova, nad svima lebdi žamor izmešanih jezika. Komšija pored mene kuca na arapskom i srdačno se raspituje o geografiji. Dve Španke ciliču u slušalice. Grupa Italijana nadglašava par Portugalaca i Nemaca, koji pokušavaju da se sporazumeju. Kotrlja se francuski, pomešan sa ruskim. Obučeni...ko kako voli ili kako mora. Od engleskih starih novinara sa leptir mašnama, preko džempera do onih gore u odelu, nizbrdo u farmerkama...kadar do pola.

Uskoro piarovke objavljuju »stepenice«, novinari počinju da se zaglavljuju na vratima, deo njih ostaje da kuca uvode u dan, ostali klipšemo prema ulazu, na koji stižu ministri. Duž crvene trake sabijeni novinari, iznad njih na podestu kamermani. Na sve strane štrče krzneni mikrofoni – pajalice, novinari se u hladnom jutru smeju i preslišavaju ko stiže...pod nogama se petljaju žice. Pojavljuju se piarovci, klimaju glavom poznatim novinarima, poneku procede i čekaju šefove, koji stižu uskoro i samo ako žele prilaze crvenoj traci i rukama koje se trude da što dalje ispruže mikrofone. Snima se sve, izjave na španskom, francuskom, svim oblicima engleskog, danski...sve, nikad ne znaš, trebaće.

Kada u dvoranu uđe poslednji i poslednji visoki gost, novinari se galopom vraćaju u »kuću«, za njima se vuku žice i prati ih zvuk pomešanih snimljenih izjava. Usput se koristi prilika da se od kolege sazna šta je njegov »matični« ministar zapravo hteo da kaže i šta bi to značilo...ako...u kom svetlu se gleda...Oblak kucanja, žamora, snimaka i sekvence ozbiljnog čitanja izveštaja, počinje da lebdi u novinarskoj dvorani. I tako dva dana, tokom kojih se nižu brifinzi, press konferencija, izjave...opet kucanje, preslušavanje, prevođenje, izvačenje jednog-dva najviše tri minuta iz pola sata priče. Jurenje mesta na novinarskim konferencijama, takmičenje u brzom dizanju ruku, fotografi koji kleče i valjaju se po podu, kamermani sa zmijama kablova, protrčavanje četvoronoške, ikebane i pisanje, pisanje, pisanje...

A u novinarskoj »kući«, bratija usput pije kafe, šuška sendvičima, a sa svih strana, iz ćoškova čuju se ozbiljni glasovi, koji se snimaju i koji će u predstojećim dnevnicima i vestima, postati upakovan prilog. Ispred dvorane, na livadi pred kongresnim centrom, snimaju se tv prilozi. U kupatilu se šminkaju tv izveštačice, muškarci popravljaju sakoe. Radijski novinari nakrivljenih glava, zakopani u papire, recituju upravo napisane izveštaje i češkaju se hemijskama po kosi. Bar njima nije važna frizura. Dvorana tone u mukli zvuk, koji kao nervozna pčela puni glavu i ne staje.

Sve traje do večeri, kada se, u grupicama, novinari vuku duž stazica ka izlazu, sve do narednog dana, kada se opet pojavljuju i kucaju, jure ciljne ministre, sede ispred okolnog žbunja i naglas vežbaju čitanje. Menjaju tante za kukuriku, tri rečenice za dve, vesti se prave između stolova, na stepenicama...još koji dan i cela dvorana, u koju se stislo dvesta medijskih kuća, pretvorila bi se u jednu redakciju, koja liferuje vesti na sve krajeve planete. Pozajmljuju se karmini, dodaju izveštaji, pomaže snimcima, zvezdica više nema, čokolade su požvakane, pišu se rezimei, a novinari razmenjuju telefonske brojeve i mejl adrese, pričaju vicevi i anegdote. Oni, koji stižu kasnije, dolaze kao u košnicu, traže mesto i pokušavaju da najbrže moguće saznaju šta su propustili. Ukratko i što brže. Hvataju ritam kucanja, grabe telefone i utapaju se u ritam vesti.

Tako prolazi još jedan dan. Od koga ostaje košmar u glavi, trnci u nogama i prstima ruku. Kamermani pakuju paukove noge u futrole, kamere nestaju u velikim koferima, kablovi se motaju kao zaspane zmije. Ministre odvoze crnim velikim automobilima, nad zemljom se ponovo diže hladna izmaglica, kroz koju se posle dva dana jurnjave po »neformalnom ministarskom sastanku«, vuku grupe novinara. Oni što su stigli izdaleka kotrljaju kofere oblepljene nalepnicama, ostali fascikle i torbe, u kojima se guraju mikrofoni, diktafoni, zapetljane žice...za njima ostaju brda isprepravljanih papira, izveštaji na svim prisutnim jezicima, gase se kompjuteri sa sajtovima medija i Alpi, koji se bele u sumraku.

Do petka. U petak stižu ministri finansija EU. Za njima novinari...i ponovo počinje šareni svet, onaj koji se vrti posle špica dnevnika i vesti. Svet koji se stisne u par minuta ili izveštaj na sajtu. Na koji se navučeš i bez koga ne možeš. Zvuk vesti, papira, kucanja. Svet između.