Зими, тисућ шест сто... (сад свеједно које),
Менчетић, поклисар, беше у Версаљу,
Да учини смерно подворење своје
Лују Четрнајстом, милостивом краљу.
У част посланика републике старе,
И светлога госта, држали су били
Тад у Трианону бриљантну соаре,
С трупом Молијера, музиком од Лили.
Сву ноћ напудране маркизице мале
На врх ципелица сатинских и финих
Играху менует; и мирис дуж сале
Вејаше кô ветар од лепеза њиних.
Док је гост, међутим, прешао у збору
С једним кардиналом, пун речите силе,
Цело стање цркве на Јадранском мору:
Све мислећ на једну ципелу од свиле
(Дубровачки поклисар - Јован Дучић)
Дотакох се теме српске дипломатије на Кркишином посту, па поменух и проблеме које српска дипломатија има данас у односу на ону дипломатију коју је имала некада давно, пре сто година.
И у том размишљању одоше ми мисли далеко, све до Тунгузије.
У Сибиру.
Јер сасвим случајно налетех на ову вест:
"Meri Jovanović je stigla - šta čeka Ukrajinu" - ЛИНК
Судећи по доступним подацима из овог текста изгледа да нема само српска дипломатија данас кадровских проблема, него се са том невољом рве и Хегемон.
Госпођа је нарочито успешна била у Киргистану и Јерменији.
"Zatvara se američka baza u Kirgistanu" - ЛИНК
И сад се ја питам, упркос мишљењима аналитичара која они и не дају да би нам разјаснили ситуацију, него само да би је још више замутили, да није којим случајем именовање ове госпође са таквом дипломатском каријером и репутацијом за амбасадора у Кијеву ипак нека врста опуштања односа Москве и Вашингтона...
И ако јесте, на чију штету би то опуштање односа могло ићи?
Јер такве ствари увек морају ићи на нечију штету, не може то да прође, а да сви буду задовољни.
Никад и нигдар то није так' било.
То смо барем научили од оних наших некадашњих врхунских дипломата, махом песника и писаца чија имена данас читамо у школским читанкама.
Мислим, ми Стојковићи смо то тако научили. Из искуства.
Балада о Стојковићимa
Бије батинаш, богме својски распалио
пуца нам кожа, лете мрвице меса;
бије сат, бије два, бије три,
откуд му толико штапова и беса?
Удара богато, удара од свег срца,
већ му се лице од напoра криви,
губи дах, застаје, предише, више не може,
и пада мртав уморан,
а ми живи.
Поређају нас везане уза зид,
пуцају у нас - прска нам лобања,
прска цеваница, подлактица, коска,
отежасмо од олова у телу.
Дође и вече. Уморили се стрелци.
Одвезују нас, псују нам Бога и мајку.
Са стрељања се враћамо кући
ко с посла,
и док се у кујни подгрева вечера
жене нам крпе рупе у оделу.
После вечере прегледам домазлук:
закрпим кров, подупрем ограду,
накупим кишницу у каце и араније.
Уто и спавању време. Пре но заспим
кажем жени: вешаће ме у пет,
гледај да ме пробудиш нешто раније.
Ујутру вешала, нова новцата, чврста,
ужад јака, џелати обучени,
- руку на срце, ничему замерке нема.
Вешају нас брзо, вешто и лако.
Висимо тако обешени до мрака,
време је вечери, скидају нас, - ми живи,
сви нас туку и псују; али ако.
Сутрадан зором довуку грања и дрва,
наслажу ломачу, за њу нас голе вежу,
принесу шибицу, потпале,
и гори тако, гори недељу дана,
цела варош од пепела посиви.
Кад све догори, ми изађемо из дима,
краљица пада у несвест, а краљ
трља очи и гледа нас запрепашћен:
Сунце вам ваше, па ви опет живи!
Растржу нас коњма на репове, распињу нас на точку,
секу нам главе, руке и ноге - страшно!
Стрељане нас вешају, поклане нас гуше,
не знамо зашто, а није ни важно.
Судијама је већ свега тога доста!
Смењују стрелце, отпуштају војнике,
џелате вешају - они им као криви.
Па опет на нас: те топузином, те топом,
те вешај, те сеци, те кољи!
А ми живи.
Није ту нешто у реду, шапће народ,
то неко штити судије од греха!
А и нас каткад хвата зебња пред сан:
нисмо бесмртни, неће то дуго овако,
доћи ће једном и нама крај,
нећемо издржати,
и умрећемо
од смеха.
(Љубомир Симовић)
Шта ви мислите?