Crni petak

Onda je otisao.

sjajna prica. bas.

sjajna prica. bas.

Hvala ! Mada, nadam se da se ovom uspomenom na mog prijatelja moljca nisam na neki nacin povredio osecanja ljubitelja nemackih ovcara....

Mada, nadam se da se ovom uspomenom na mog prijatelja moljca nisam na neki nacin povredio osecanja ljubitelja nemackih ovcara....

ne verujem.i zasto bi?
prijatelj je prijatelj.
ps. btw ,moje cedo ima pesmu
sa nazivom moljac:)

ne verujem.i zasto bi?
prijatelj je prijatelj.

Nadam se da je tako. Mada, ovo je zemlja u tranziciji.
Ovde se ljudi, prilikom tog tranzita, cesto zapletu u sopstvene "partikularije"
tako da ono sto je jasno uglavnom postane nejasno...

Baš si me prepala, čitala sam od kraja, ne volim te priče sa doktorima i životinjama, srce mi se stisne, jer sirotani bez rači gledaju taaaako žalosno. Ja sam dežurna jednom mesečno kod veterinara. Moj mačak je alergičan na grinje (!?!) i sav se okrasta kad ga iste u'vate. Rade mu terapiju, a možda će i ceo život morati da dobija te inekcije, umesto prejakih antialergijskih lekova. Jednom mesečno nas dvoje sedimo u čekaonici i gledamo prepadnute poglede.
Samo nek je sve u redu, pomazi kucu i za nas.

Ja jos ne mogu.
Ali bice i to. Znam.

Spiridon

nestade mi komentar sa vrha strane??

da nije ono najgore?

Društvo brisanih. Dobro došli!

Jednom kuckar, uvek kuckar. ne vrede ni lose iskustva...

!

Shunjich

volim price sa srenjim zavrsetkom... preporuka...

htedoh da napisem sa srecnim, ali sam pogresio, a posle nije htelo da mi da da promenim...

Shunjich

Shunjich

volim price sa srenjim zavrsetkom... preporuka...

htedoh da napisem sa srecnim, ali sam pogresio, a posle nije htelo da mi da da promenim...

može da se promeni. Napisaću ti uputstvo na pp.

Pa obozavalac sam bas nemackih ovcara i ja se prepadoh na pocetku price , mislim valjda smo sve bolesti imali? A ovo nismo nikad , dobro da sam procitala ako se pojavi da prepoznam. Mi smo jedan avlijaner i jedna maza (grifon) a bolesti smo imali bas kao i deca . krajnici , upala grla itd.

Prelepa je ova vasa princeza , nemam reci Dobro je sve sto se dobro zavrsi. Ja sam pomisilla da su vec prskali travu protiv krpelja , strasno se bojim otrova i moji u park ne mogu kada dodje prolece, ne dam. Dvoriste je dovoljno veliko mada obozavaju da zbrisu , park je odmah ispred kuce i sta im je lepse tamo? Trava je zelenija? Lepse im je drustvo komsijskih pasa ? Sve to je lepo ali ja se u prolece narocito bojim bacenih kutija od raznih otrova kojima se prska voce ili trava protiv krpelja , to su sve vrlo otrovne hemikalije pa zato ne pustam van. Toga sam se i sada uplasila ( puj puj) pa dobro sto je "samo" alergija.

Marija, evo, ja cu i peti put da vas podrzim i predlozim da imate svoj blog na B92.

I hvala Vam 5puta. I više ... Zaista bih volela da imamo neko mesto gde mi ljubitelji možemo da se okupimo, dosadilo mi da me ljudi u čudu gledaju kad počnem da pričam kako moja kuca ovo, moja kuca ono ... Moja ljubav prema Nataši teško da se može meriti sa bilo kojom drugom ljubavlju, mada nisam sama i ima puno ljudi koje volim. Zbog nje bih mogla da uradim baš sve i ona to nesebično vraća (i oseća). Videla sam, ovde među nama još puno "nenormalnih" koji bi sigurno želeli nešto da kažu ....

Nekada sam se strasno ljutila kada mi neko prebacuje zbog zivotinja i kada me gledaju u cudu....Sada sam oguglala i nemam nameru da se uzdrzavam vec rafalski uzvracam i branim. Secam se kako je moja pokojna majka glumila cudjenje svaki put kada bi nam neka od macaka (a bilo ih je uz kucice i svi u stanu) skocila na sto, a neki cistunac, ili cistunica se bas u tom momentu nasao/la u nasoj kuci dok su im se pogledi susretali sa nekom od nasih cetvoronoznih lepotica: "Sic, jao, ovo nikada ne radi, sta li joj je sada." A macke ne samo da su prelazile preko stola, vec su na njemu jele i ponekad se odmarale. Bile su "salonske" macke koje na ulicu nikada nisu izlazile i kojima je nas stan bio citav svet. Ma kakav svet, vasiona! I

Драгана,

Редовно читам Ваше текстове, али овог пута, као и многи, прво сам прочитао последње реченице! Добро jе да се добро окончало. Чуваjте ту лепотицу, зна она како да Вам узврати љубав! Много боље него ми њима.
Као и Ви много волим псе, тренутно их у „азилу” у дворишту има 5, али су само два домаћини дворишта. Остали и остале су ту на „казану” и поjењу. Неће их нико. Јесу авлиjанери, али прелепи и предобри, почев од Срећка (главног дасе) до Меде чиjа jе дужност да се преваља по целом дворишту. Две мале куjе Чупка и Жуjка су задужене за лаjање на све и свашта (па и себе) а Ћопко jе тренутно на поштеди због повреде задње леве шапе.
Друшто се повремено прошири за jош три-четири лаjавка па jе двориште добило назв „Сокобања за кучиће”. Све се надам да су у праву они коjи кажу да пси некако „пронуше” ко jе какв и ко их готиви!

Иначе, због Вашег данашњег текста Ви (први!) идете на листу моjих омиљених, илити ВИП, блогера.

Извињавам се због омашке у имену. Знам да сте Весна, али ми се, изгледа док сам писао негде у некоj од малих сивих ћелиjа врзмала нека Драгана...

pročitala-natečena njuška odmah mi je bilo jasno-nešto je ujelo. Stalno se događa. Naravno da je NEOPHODNO brzo reagovati da životinja ne bi pala u anafilaktički šok i udavila se. Ovo bi trebalo da bude dobra preporuka za sve kučkare jer sada počinje sezona osa, pčela bumbara i ostalih letećih nemani.
Desilo se jedanput da je jedan sumasišavši manijak prosuo otrov svuda oko moje zgrade pri čemu se potrovalo najmanje 10-ak pasa što privatnih što lutalica. A meni kod kuće 2 psa i 2 mačke!! Psi su 'oma dobili zabranu izlazaka do daljnjeg a mačke ionako nisu izlazile. Svi koji su tog dana ulazili u moju kuću su morali da skidaju obuću ispred vrata i da prođu proces dekontaminacije. Crvena zastavica je spuštena tek kada su došli ljudi iz gradske čistoće i temeljno oribali nekoliko stotina kvadratnih metara oko zgrade jer je otrov bio opasan i za decu koja su se igrala okolo. Napomena-bukvalno 10 metara od ulaza u moju zgradu se nalazi ulaz u obdanište. Da li neko može da zamisli tog retardiranog, maloumnog, shizofrenog, imbecilnog......(dodajte koliko god hoćete prideva) KRETENA koji je sve to uradio. Policija je posle sprovela istragu, mada je svako u zgradi znao ko je to bio i mislim da je završio na sudu.....ali na žalost ne znam kako mu je presuđeno......ja znam kako bih mu presudila >:((

Mora da sam potpuno zatrovan politikom, ali ovaj prodavac me neodoljivo podseca na Samardzica gospodina profesora...:)

"Look it's alive" :)

Sami ste to tražili ... Unapred se izvinjvam zbog dužine i zbog uzurpacije tuđeg prostora. Evo, prilažem još jedan nastavak dnevnika moje ljubimice:


Ima već neko duže vreme kako smo promenile nameštaj, al’ meni još uvek ta rabota nije potpuno jasna i ne vidim joj svrhu. Kažu da se kapacitet za promene s godinama menja, smanjuje se, valjda, no ja promenama nisam bila sklona ni kao vrlo mlada, pa ne vidim zašto bih sada. Ako vratim film unazad, a neću, pošto bi odmotavanje u realnom vremenu jako dugo trajalo, nisam sigurna da mi je prijalo bilo šta drugo sem dobro utabane kolotečine. Neko ko malo ozbiljnije prati moj život bi mogao reći da je odlazak sa sela u grad, kao i sama činjenica da mi je spasen već odbačen život, sigurno neka promena. Ja sam sklonija da to nazovem sudbinom. Na sudbinu promene ne utiču. Postoje sudbine koje su konstanta, a izuzeci kao moj samo potvrđuju pravilo. Ako se rodite kao sedmo i to još žensko dete, i ako vam je majka i sama neželjena, i ako je podnose samo zato što je prečesto ne sreću – kažite vi meni koja je verovatnoća da vam se obraduju i da ne završite u džaku?! Kvalitativna promena bi, u mom slučaju, bila da nisam preživela. Sve ostalo, u šta spada i moj susret sa ovom mojom preteranom ljubiteljkom pasa, čista je konstelacija zvezda. Elem, posle ove kraće metafizičke opservacije (a skratila sam, pošto neću da vas davim, nisam sigurna da biste razumeli), pokušala bih, da vam na primeru svog svakodnevnog kerećeg života, objasnim zabludu koju ljudski rod od pamtiveka gaji, opsesiju kojoj tepaju važno je promeniti.
Ne znam sad da l’ da počnem od tog novog kreveta ili od moje jutarnje rutine, prilično su blisko povezani. Trenutak u kome ja silazim sa kreveta u novi dan prilično je bitan, pa bi ga vrlo detaljno trebalo opisati. S druge strane, zbog tempa priče zaplet vezan za taj novi ležaj trebalo bi kasnije napraviti ... No, dobro, krevet je, za sad, krevet, ja ustajem i to je jedino, u ovom delu, važno.
Ja ustajem tako što ne ustajem odmah. Prvo pijemo kafu. Ona pije, a ja gledam i pitam se kakvog li je samo groznog ukusa ta tečnost što, čak, i miriše grozno. Nikad mi ne da da probam. Za razliku od jogurta koji mi da kad joj ostane pri kraju. Jogurt je dobar i zdrav. Volim da je posmatram preveći se da spavam. Volim i inače da je posmatram. Gledajući je tako kroz poluzatvorene kapke, maštam o danu u kome neće podići jorgan, obuti papuče i otići u kupatilo. Taj idealni dan u kome bi se desilo ono što se nikada neće desiti – nas dve bismo mogle da provedemo u krevetu, češkajući se i gledajući filmove. I jedući, naravno. Mislim da bih, ako bi taj dan osvanuo, mogla i dvanaest sati da izdržim, a da ne odem u ... park, razumete ... Na žalost, to se nikada ne dešava, čak ni nedeljom. Eto, to je, recimo, jedina promena koju bih volela da doživim. I volela bih da mi promeni ćebe na kome spavam. Ovo mi je već malkice prljavo, a videla sam da ima novo, sa resama. S tim u vezi, spremila sam jedan lukav plan, ali će morati da sačeka da počnem da se linjam. Čim primeti da sam na ćebetu ostavila dlake – ona mi ga pokloni. Ja njoj posle ne branim da ga koristi, ali, vidim, izbegava. Brinem se što mi linjanje ove godine malkice kasni, ali ne bih da joj to pominjem, da ne završim kod veterinara, kao kad sam se požalila da su mi nokti predugi, pa mi ih posle isekli do živca. Vi recite ako sam preopširna, al’ ja volim tako da stvorim malo širu sliku o stvarima. Elem, ležimo mi tako, ja kao žmurim, mazila bih se, al’ trpim, pošto me je nekoliko puta tako prešla i isprepipala stomak, pa našla neke gluposti zbog kojih sam, opet, završila kod veterinara ... Kako god da okreneš, taj veterinar od mene baš dobro živi ... E, baš da mu ne učinim! Znači, ležimo mi tako, ja simuliram hrkanje, ona zuri u ekran utišanog televizora i sluša radio. Zanimljivo, kako su ljudi nesavršeni. Primetila sam da uopšte nije u stanju da sluša dve stvari, a ne dao Bog, više stvari odjednom. Ume da mrda ušima, to sam videla kako se hvalila u društvu, ali ne ume da ih razdvoji tako da može da sluša na dve strane. Tu nimalo ne liči na mene, mada smo, kažu, dosta slične. S tim što sam ja lepša i skromnija. Ne znam o čemu razmišlja tih sat vremena, a nekad i duže, dok izgleda kao da nikad neće ustati, a ja znam da, nažalost, hoće. Mada, u zadnje dve – tri godine više ne žuri toliko, kao da je opuštenija, što, moguće, ima veze sa promenom posla o kojoj sam nešto načula. Sklona sam da poverujem da je onaj prošli posao napustila da bi više vremena provodila samnom, a ne zbog bolje plate. Od te njene plate ja neka dobra naročita i ne vidim, a i ne želim da vidim. Meni je važno da mi ostavi za doručak, ostalo me ne zanima. Kupovala mi je ranije neke krpe, jaknice neke, šta li... Da dozvolim sebi da mi se pošten svet smeje zbog dukserice sa Pajom Patkom, to nikako. Posle nekog vremena je shvatila da ja to odbijam da nosim, pa prestala da donosi. Za ove stare sam joj rekla da pokloni u neko sirotište, pošto ima onih kojima je to sigurno potrebnije. Nek odvoji sve to lepo od mojih usta i nek nosi. Nikad nisam bila sebična i uvek sam se trudila da pomognem, samo ako mogu. I ovu priliku bih iskoristila da apelujem na sve vas, dobre ljude, da usvojite neko napušteno kuče. Zaista, potrebno je da uložite samo malo truda, a ljubav kojom će vam ta briga biti uzvraćena – ne može se opisati rečima. Mi smo htele prošle godine da uzmemo jedno štene, al’ stanujemo privatno, pa gazde ne dozvoljavaju kućne ljubimce. A i mali nam je stan.
Stvarno sam preopširna. Ubrzavam.
Posle prijatnog razvlačenja po krevetu ona, konačno, ustaje. Volim kad me, pre toga, poljubi u pametno čelo, i potapše po zadnjici. Što nije dostojanstveno, ali je prijatno. Tu se pravim da sam se probudila i upućujem joj krmeljav pogled, sneno lupkajući repom. Okrenem se na drugi bok i pažljivo pratim njene rituale. Najmanje četiri ulaska u kupatilo i, bar, po jedno otvaranje svakog ormara. Mada meni to biranje garderobe deluje prilično haotično, nešto mi govori da imaju određen smisao i da su u vezi sa vremenom napolju ili sa njenim raspoloženjem. Za boje sam slepa, meni je to sve isto, ali sudeći po ormanima koji su prepuni, nije mi logično da je sve to baš u sivoj boji, kako meni izgleda. Vrlo verovatno da je sve to jedan veseli šareniš koji njoj, na neki način, ispunjava život. Ja sam do skoro, do pre pet godina, nosila svoj bebeći grudni kaiš, fina koža, ručna izrada, unikatna roba. I nije mi ništa falilo. Naprotiv, ta koža je, nekako fino bila srasla uz moja leđa. Problem je nastao kad je počela da mi urasta u leđa. Moguće da su se kaiščići skupili od kiše, ne bih rekla da sam se nešto naročito ugojila. Tako smo bile prinuđene da mi kupimo novi povodac, pa sam dobila neki infantilni sa koskicama. Njoj se naročito dopao, a ja – ’ajde da ne kvarim, al’ meni je sve to isto i bezobrazno skupo.
E, kad ona, konačno, bude istuširana (o pošasti zvanoj higijena saznaćete više u posebnom poglavlju), obučena i pažljivo namazana po licu, ja preduzimam svoje prve korake koji simbolično označavaju početak dana. Vrlo bitno je proceniti pravi trenutak za ustajanje. To je momenat u kome će ona, sasvim sigurno, biti potpuno svesna moje pojave. Dešavalo mi se da ustanem posle njenog šminkanja, jer šta bi sad drugo mogla nego da se posveti svojoj dragoj kuci, al’ nisam bivala primećena zbog kačenja veša ili čitanja pošte sa interneta. Pravi trenutak je kad me ona pogleda, a ja ljupko čekam načuljenih ušiju, glave nakrenute u stranu. Pogled mi mora biti inteligentan i dominantan, nikako ulizički. Tad, ako se nasmeši i ne pogleda u sat – moja je. U tom trenutku – ja silazim na pozornicu dana, vuneni beli tepih.
I tako, lagano, dođosmo do suštine ove moje priče – novog kreveta, kreveta da bi nam bilo bolje, udobnije, a i da bismo posteljinu imale gde da stavimo. Kreveta koji je viši od starog, lepši od starog, belji od starog, noviji od starog, važniji od starog, skuplji od starog, tvrđi, ali udobniji od starog ... Kreveta, koji je za mene postao paradigma promene po svaku cenu, promene koja, iako na prvi pogled ne deluje tako, ne donosi ništa dobro. Kao prvo, ne znam da l’ ste primetili, ali ja više nisam toliko mlada, a ni noge mi se, nekako logično, ne podmalađuju. Naprotiv, došle su mi nekako kraće i kruće. Moj skok – nije više skok elegantne gazele, pa ni ne skačem u društvu. Odlučila sam da starim dostojanstveno. Na taj njen krevet ja više ne mogu da se popenjem bez tuđe pomoći, a to je nešto što mi jako teško pada. U početku sam spavala ispod stola, na mestu gde smo ranije mislile da ćemo držati kuče, al’ tu, bez obzira na specijalni silikonski jastuk, nije naročito udobno, pa sam se predala i sad sam prinuđena da udvorički trepćem ispod kreveta svaki put kad poželim da se malo prućnem. Drugo, ne manje bitno, skočiti sa te visine naporno je po sve moje unutrašnje organe, a o zglobovima i da ne govorim. A da ni ne pominjem dve operacije u poslednje dve godine, kad mi je taj trosed bio personifikacija normalnog života, meni u tim trenucima potpuno nedostižnog. Činilo mi se, ponekad, da je taj komad nameštaja važniji od mene. Trebalo ga je zaštiti od prljavih šapa, od dlaka koje ranije nikom nisu smetale. Bio je pokriven i ušuškan, dovoljan sam sebi. Čak i da sam mogla i smela da se popenjem, zakopavanje kostiju u njegove rubne delove više nije dolazilo u obzir. Ostajao je tvrd i nepristupačan. I kao da mi se rugao u lice. Dva pita dnevno, ujutro i uveče, zjapeći mi se kezi, otvarajući svoju jezivu dubinu fioke za posteljinu. Na moje oči odvija se zaplet kao iz nekog filma – samo ja vidim da se zlo sprema, ali zlo je prepredeno i lukavo, umiljato zasad, ne pokazuje svoje pravo lice. Govorila sam joj, lajala sam, ne vredi – neće da me sluša. Još nije primetila da joj je fioka progutala par belih frotirskih čarapa, a bojim se, kad primeti – biće kasno. Ja za sebe učinim najmanje što mogu – povučem se u predsoblje i pažljivo pratim, spremna da jurnem na najmanji mig izdajničke šarke koja pridržava podmukli poklopac fioke.
Al’ jutros, opreznost moja bi uspavana izdajničkim bolom u stomaku, skrenuh pogled na trenutak ka izvoru nelagode i kasno, avaj kasno, čuh kako puče. Ostvarila se moja noćna mora, majka svih mojih fobija – grozni krevet je pokušao da je zgrabi! Iskoristivši trenutak neopreznosti, dok je pažljivo gurala jorgan pazivši, pri tom, na žicu koja je strčala iz metalne konstrukcije i koja je pocepala mnoge jorganske prethodnice ( a u stvari je obična zamka, sad shvatam), zatvoriše se dveri pakla i daska je opali po glavi! Bio je to najstrašniji trenutak u mom životu, trenutak u kome su me samo centimetri sreće delili od toga da po drugi put u životu ostanem siroče. Uspela je da se, malo, zaštiti rukom. Moram da priznam, iako i ona stari, refleksi su joj, ipak, bolji od mojih. Sedela je posle na podu i zurila u mene, ja bih joj prišla, al’ su mi se od straha noge bile skamenile. I šta sad – da joj kažem - jesam li ti lepo govorila?! Neću. Neću da se oseća glupo zbog toga, shvatila je i sama. Meni je savest mirna.
Ne verujem da će, posle ovog događaja, raskrinkani trosed napustiti naš dom, al’ makar je stavljen tamo gde mu je mesto. Ja ću i dalje nastaviti da čeznem za niskim čvornovatim dušekom, koji je poznavao svaku moju koščicu i koji mi se rado spuštao u susret. To je valjda sudbina nas starijih, da se sa setom sećamo lepših vremena. I ne slažem se kad mi neko kaže – biće bolje. Uvek odbrusim – bolje je već bilo!

Odlican tekst.
Citajuci ovo na neko vreme sam zaboravio na okruzenje i svet u kojem ne spadam u vecinu.
Smatram da su sve zivotinje posebne, svaka na svoj nacin i oduvek sam ih smatrao ravnopravnim clanovima (a bilo ih je raznih i jos uvek ih ima na moju radost) moje familije.

Moja Boni nikada nije htela da se vozi na zadnjem sedistu, a u slucaju da je nekome suvise teska, kao baki na pr, baka je morala da predje nazad.
Desavalo mi se da se probudim na ivici kreveta i shvatim da su me izgurale Boni i Kuci.
O svim mojim ljubimcima bih mogao pricati do beskonacnosti, ali bih uvek znao da je njihova ljubav prema nama jos veca i bezuslovna.

Marija, ove vase price su nesto najdivnije sto sam ovde pronasla i bas vam hvala sto ih nesebicno delite sa nama.
U ovom nasem zivotu ispunjenom prozaicnim, iscrpljujucim i nekada mi se ucini, beznadeznim stvarima, ovakav obrt, ovakva neznost i ljubav prema psu su vise nego ne znam sta....I potpuno mi je blisko. Hvala i vama i Vesni za ove blogove. Ja i vas nekako ubrajam u blogere.

deca i kucni ljubimci ti naprave takve rupe na auri, da je to cudo jedno.

...zato su i izmišljeni.... : ))))))

Unfuckable, skroz si u pravu za sve, a posebno za ovo:

btw : znači, prođoh kolokvijum, nije loše, nije loše..... ; )))))