Koleginice i kolege, imamo iznenađenje!
Naš blogokolega Nikvet objavio je knjigu, i to, ako ćete mi verovati jaaako zanimljivu.
Sticajem okolnosti, ja sam od početka bila u toku, i imala priliku da pratim razvoj događaja, te mi je učinio i čast da mu knjigu ovde predstavim.
Odabrala sam ovih nekoliko pasusa iz jednog od poglavlja za koja mislim da dobro ilustruju sadržaj i način pristupa, a sve dalje prepuštam našem autoru.
- -
Човек је визуелна животиња. Пас није.
Пас је нос. Ходајући нос. Већину утисака споља он упија чулом њуха; његов свет одвија се на сасвим другачијем каналу од нашег. То олако заборављамо. Купујемо му шарене играчке за које он не мари јер не разликује боје. Нама изгледају лепо и мислимо да смо му учинили радост; њему је свеједно. Много му је занимљивија згужвана конзерва поред контејнера зато што има тако необичне очаравајуће мирисе. А тек бандера? Као сателитски програм, ето свих паса из околине. И док власник на бандери чита умрлице, његов пас доле oчитавa своје живе другаре који су дошли да је посете. Њихов свет је другачији, није као наш и то никако не смемо заборавити. Ако пса пребацимо на наш ментални ниво никакву услугу нисмо му направили, напротив.
Како су се то људи уротили против тако бриљантног псећег чула, против основе псећег бића? Први корак била је кохабитација. Боравак човека и пса у истом простору. Увлачење пса у стан. За разлику од дворишта и отвореног простора у близини човека пас у стану на спрату одсечен је од спољних мириса. Одвојен је од промене времена и годишњих доба. Његов природни биолошки сат је поремећен. Но пас је врло адаптибилна врста, уз веће и мање физичке проблеме то све скоро да је савладиво. Taj губитак надокнађен је другим великим добитком - блиским учешћем у људском чопору.
Други корак, други човеков ударац у псећи нос је готова гранулирана храна. Вук, а последично и пас чулом њуха опредељују се хоће ли нешто појести или не. Глад је вођена носом. Не изглед, не укус, ништа навика нити реклама; ништа из наше главе није примењиво на апетит пса осим мириса хране. Њихово чуло укуса је доста слабије од нашег. Нос им је непогрешив водич. Осим...
Kомпозитна готова храна одаје неколико десетина измешаних мириса пореклом од употребљених компоненти и хемијских средстава. Од тога неки делују атрактивно, на друге пас је индиферентан а трећи су одбојни. У псећем мозгу настаје тотална збрка. Произвођач се труди да атрактивна компонента преовлада и покрије одбојну да би пас гоњен глађу уопште узео храну. После неког времена конзумирања такве хране пас једноставно престаје да о томе 'размишља', његов нос се укључује на ауто-пилота и механички је узима здраво за готово. Власник такође. А индустрија цвета.
Све то значи да пас има три зоне задовољства, три нужне потребе које остварује путем чула њуха - људско друштво, псеће друштво и разнолику храну. Ако су све испуњене онда је пас уравнотежен и задовољан. Свака оскудица повлачи фрустрацију коју је понекад тешко запазити, која се може акумулирати и потпуно неочекивано испољити.
Јасно је да ако волимо свога пса морамо уважити његов нос. То је најбољи пут да га заиста усрећимо. Једна зона задовољства је дружење са својима, социјализација; и то је јасно - што више тим боље. Друга зона је храна. Како власник треба правилно да се постави? Шта је правилно а шта не, или боље - шта псу више прија а није тешко испунити?
Хипотетички најбоље за пса било би ако би имао свакодневно понуђен шведски сто са широком палетом свеже спремљене и готове хране. Требало би допустити слободан избор и количину по вољи али ограничено време оброка. То би био псећи рај. Друга, супротна крајност је - свакодневно иста количина исте готове хране. То је псећа робија.
Увек се некако испостави да је златна средина најбоља. Како је пронаћи и остварити?