Псст, нека остане међу нама да већи део онога о чему Алс и коментатори пишу нисам уопште разумео. Зато и понављам читање тог поста иако је већ закључан као и сваки ђак остављен за поправни испит у августовском испитном року.
И занимљива ми је та димензија звана Време. Морам то признати. Још када се та димензија у људској спознаји прелама кроз језик, онда ми то заиста постане мућо интересанте за посматрање.
Наиме, претпостављам да је велика већина вас чула за такозвану Сапир-Ворфову хипотезу о језичкој релативности.
„У лингвистици, Сапир-Ворфова хипотеза (СВХ) (енгл. Sapir–Whorf hypothesis - SWH) је претпоставка да конкретне мисли изражене у једном језику не могу бити коректно схваћене од стране људи који говоре друге језике. По Сапир-Ворфовој хипотези, људи су под снажним утицајем матерњег језика. Хипотеза је тестирање теорије познатог америчког лингвисте Едварда Сапира (Edward Sapir) и његовог ученика Бенџамина Ворфа (Benjamin Whorf).
Ворф је ову хипотезу изнео ослањајући се на своје проучавање језика индијанског племена Хопи. Претпоставио је да због специфичне структуре (глаголских) времена тог језика, његови говорници имају другачију перцепцију времена од говорника индоевропских језика.“
Та хипотеза је настала на основу Ворфовог бављења језиком Хопи Индијанаца Северне Америке, односно граматичком структуром језика тог племена већ увелико смештеног у неки резерват када се Ворф бавио њима тридесетих година двадесетог века.
Наиме, поједностављено речено, систем глаголских облика Хопи језика не познаје облике за прошлост, садашњост и будућност. Прецизније речено, не познаје линију Времена какву имају у својим глаголским облицима индоевропски језици. Глаголски облици Хопи језика се разликују на основу тога да ли је оно о чему се говори ближе у Простору или даље у Простору итд.
„Hopi language, a North American Indian language of the Uto-Aztecan family, spoken by the Hopi people of northeastern Arizona. Hopi is of particular interest because of the way in which concepts of time and space are expressed in it: in its verb forms, for example, an event at a great distance from the speaker is characterized as having occurred in the distant past; the shorter the spatial distance, the less the temporal distance is seen to be. Hopi verbs have no real tense but instead are distinguished by aspect (the length of time an event lasts), validity (whether an action is completed or ongoing, expected, or regular and predictable), and clause-linkage (giving the temporal relationship of two or more verbs). In addition, verbs can be inflected to show that an action occurs in repeated segments: e.g., ríya (“it makes a quick spin”) and riyáyata (“it is spinning”).“
Због тога су Сапир и Ворф поставили сасвим логично питање колико свакоме од нас, људским бићима, матерњи језик којим говоримо одређује поимање стварности и њено преламање кроз нас и рефлектовање кроз језички исказ о њој.
(Сасвим је јасно да је у нашој свести матерњи језик нешто сасвим друго од страних језика које учимо током живота. Матерњи језик сасвим другачије обликује нашу свест кроз изражавање о том свету око нас који спознајемо чулима и то је у нашим школама сасвим јасно раздвојено различитим методикама учења матерњег српског језика и страних језика на часовима. Англоамеричка лингвистика то учење страних језика сасвим лепо раздваја и назива „учењем ДРУГОГ језика“ и код њих то никада није ни било спорно. Једино ови моји у школи то не умеују да разликују, па су српски језик стрпали у исти стручни актив са страним језицима, док, право да вам кажем, мени школски предмет српски језик пре иде у стручни актив заједно са ликовним, музичким, историјом и географијом. Али да не идемо даље у бифуркацију овог текста јер ћете ме с правом оптужити да ко о чему, а просветни радник само о школи јер не зна о чему би то другом и важнијем причао.)
Елем, Сапир-Ворфова хипотеза и језичка релативност...
Током ових, па безмало 90 година од појаве ове хипотезе о језичкој релативности појавило се мноштво радова који су се бавили тиме. Било је ту много оних који су за и оних који су против те хипотезе.
Она је нарочито изазивала подозрење у доба Хитлера и нациста у Европи јер је постојао оправдани страх да би из те тврдње о језичком условљавању нашег поимања стварности аријевци могли, по свом обичају, да извуку и некакве закључке који би даље давали ветар у леђа њиховим теоријама о вишим и нижим људским бићима.
Углавном, тај страх је одавно превазиђен, па су се до сада заиста многи бавили том хипотезом и она више не изазива ничије подозрење.
Има ту много тога за ишчитавање, неки лингвисти су оштро за хипотезу, неко оштро против, а теши чињеница да највећи број лингвиста ту тражи неки средњи пут између за и против покушавајући да укаже у на неке могућности практичне примене закључака изведених из тих бројних лингвистичко-филозофско-антрополшких итд. расправа.)
Ово су само два релативно скорашња примера текстова лингвиста који су се бавили овим језичко-когнитивним питањем.
„Unatoč brojnim kritikama Saphir-Whorf hipoteze, smatram da su oba lingvista uočila golem problem kojem je uzrok lingvistički relativizam. Relativizam je najbolje vidljiv u području prevođenja, a kako se sama bavim prevođenjem naišla sam često puta na problem, koji povlači ova teza. Iako su kritičari ove teze i neke od navedenih primjera opovrgnuli, a kasnije i dokazali da nisu održivi, smatram da je teza potakla filozofe jezika na dodatna razmišljanja i objašnjenja o odnosu jezika i stvarnosti. Iz svega navedenog povlačim zaključak, da je problem nemogućnosti prevođenja izraza neriješiv, ukoliko na prijevod gledamo atomistički. Prihvaćam Quineov zaključak o jezičnom holizmu i neodređenosti prevođenja.”
SAPIR-WHORF HIPOTEZA - Emilija Rodinger (ЛИНК)
Као, на пример, и ово:
Maternji jezik i pogled na svet - Gaj Dojčer (ЛИНК)
Како год, али изгледа да та хипотеза о језичкој релативности још увек уме да узбуди људски дух и да га натера на размишљање.
И читам ја тако онај Алсов текст о димензијама, понешто разумем, понешто не разумем, а за понешто убеђујем самог себе да разумем, нарочито када су у питању Време и Простор, и питам се имамо ли ми прави алат којим бисмо уопште и могли да искажемо оно што смо ту разумели.
Да нису можда Хопи Индијанци ту ближи истини од нас јер у суштини ту и не постоји никаква линија Времена. Све, и прошлост и садашњост и будућност су у једној тачки, и ми смо такође у тој једној тачки заједно са свом прошлошћу, садашњошћу и будућношћу, и у језику треба само правити разлику када је у питању Простор који је између нас и онога о чему говоримо?
Да нас наш матерњи језик (као и све Индоевропљане углавном) у ствари не заварава оном својом исецканошћу на ситна цревца када је у питању прошлост (перфекат, имперфекат, аорист, плусквамперфекат), оном варљивом могућношћу предвиђања будућности (футур други и футур) и једином правом извесношћу у којој живимо (презент)?
(Енглески му је ту још додао у тој јединој извесној језичкој, граматичкој, структури за садашњост и даље цепкање поимања садашњег тренутка кроз глаголски облик који повезује узрочно-последично прошлост и садашњост и још више је замрсио та цревца.)
Да ли, у ствари, ми захваљујући својим матерњим језицима живимо само у једној илузији (матриксу) да постоји уопште нешто што се зове Време као некаква линија коју можемо цепкати на мање целине?
Или смо ипак сви ми, откада постоји Човек, па до оног последњег од нас који ће дисати и говорити, у једној јединој тачки јер та права звана Време и не постоји?
Осим захвалности Алсу чији ме је пост о димензијама натерао да ово надрљам, захвалност дугујем још једном нашем блогоколеги са којим сам констатовао како имамо утисак да нам време, оно наше свакодневно из дана у дан, протиче много много брже (због чега и не стигосмо да се видимо пре него што је он отпутовао) него што нам се то чинило у неким ранијим периодима наших живота, као и мојим клинцима у школи који су јуче, док сам им диктирао месечни план рада за октобар, сви сложно у глас повикали:
„Наставниче, па јел' могуће да је септембар већ прошао?“
Рачунам, ако ти клинци од 11-13 година имају утисак да им време брже пролази него пре пар година исто као и нас двојица маторих што смо то констатовали, онда заиста нешто није у реду са тим Временом.
Или га ми потпуно погрешно поимамо?