Deo neobjavljene priče

Ili prilog za mitomansku knjigu ' 5. oktobar u srpskoj književnosti ‘

Ljudi su trčali unezvereno po gradu. Nešto se čudno događalo. Na sve strane kola, ljudi, zastave, vatromet. Ne razuzdano, već nekako stegnuto slavlje. Sutra je novi dan. Bukvalno. Noć je, sredina noći. Za nekoliko sati sunce će ponovo izaći. I počeće novi dan. Neki čistaći provešće sate i sate pokušavajući da koliko toliko pokupe tragove slavlja sa ulica.
Ušli su u kafanu koja zvanično nije radila. Tačnije, zvanično nije ni postojala. Upali su tu kada su čuli muziku. Seli su za šank i naručili piće. Drugi gosti igraju po stolovima pevaju. Njih dvoje izgledaju umorno. Zadovoljno ali, umorno.
Konobar kaže 'Nemam piva'
On 'Daj nam po votku'
Konobar ' Imam samo uvoznu'
On 'Odlično, daj nam po duplu'
Popiju piće na eks. Da plate. Konobar kaže 'Gazda časti'. Naručuju još po jedno piće i ostavljaju novac za šanku. 'Valjda je dovoljno za celu turu' i pokazuju na ostale goste.
Hodaju do kuće, malo govore. Nešto kao 'idemo ovuda', 'daj da skratimo'....
Ulaze u stan. Skidaju se, poljube, ugase svetlo i spavaju. Spavaju do raspada.

Ovo je deo, za sada (nadam se) neobjavljene priče. To je manje ili više jedini deo gde pominjem taj mitski 5. oktobar. Realno mislim da je ono što se tada dogodilo bilo pozitivno. Ako bih pravilno ocenio tada smo pomuzli pravu kravu ali onda je mleko i prosuto i popijeno. Krava je izgleda crkla ili je bar blizu. Ne znam da li je ljudima draže da plaču nad prosutim/popijenim mlekom ili za kravom. Najviše plaču oni koji su pili i bahato prosipali a kravu nisu hranili. Nama je ostalo da nađemo novu kravu. Bez plakanja.

No u realnosti je ta noć izgledala malo drugačije.

Recimo ovako:

Šef kancelarije velike američke TV kuće je ušao u kancelariju gde su ekipe sa terena sabirale informacije i zaključio da oni koji se ukopavaju u šumi pre Zvezde i oni koji se naoružavaju u centru Beograda neće pripucati jedni na druge. Vojvoda i Bambi su čistili objektive, ja sam se bavio kafom i cigaretom, Nikola je proveravao da li su sve baterije na punjaču.
Šef je sa vrata rekao : ‘Imam dobru i lošu vest. Dobra je da svi možete kući. Loša je da se svi vidimo u 6 ujutru ovde.' Bilo je oko 3 posle ponoći.

Posle sam zaista ušao , istina sam, u pomenutu , nikada prežaljenu kafanu i imao onakav razgovor sa konobarom. Umesto kući otišao sam do tetke koja živi kod Taša i tamo zatekao ostatak familije koja, kao ni ja, nije mogla da stigne na Jerković, Konjarnik, Novi Beograd. Posle rakije ili dve sam spavao bar sat vremena pored Đokinog kaveza ....