U SIJETLU JE PADALA KIŠA, A JA SAM IMAO KABRIOLET

U moru knjiga pročitao sam okean gluposti zarad malo vode na dnu tog okeana. U čamcu na naduvavanje izlazio sam iz biblioteke držeći kao malo vode na dlanu jedinu knjigu koja nije pokisla. I gle nezgode, čamac nije puštao vazduh, ali je dakako puštao vodu, kao da pušta ploče. Na primer, onu Autoamerican, sa Debi koja gleda preko ograde na pločnike grada. Pločnici su bili popločani rekama vremena koje su nosile sećanja natrag u ništavilo odakle su i postala.

Rewind.

Kiša je sipala kao Rej-Rej čak i kada je sipila. Ništa drugo mi nije preostalo nego da na stanici sačekam brod. Ili makar parobrod. Parao sam kroz bujice kao klupko mlade Arijadne. Ali jadne su to bile osmice. Trideset osam sati i trideset osam minuta, novi rekord od Majamija do Sijetla, uz isto toliko muzike Neil Younga (dobro de, neke pesme se ponavljaju), da me samo vidi sad Kowalski. U pretincu trideset osmica, niklovana, hladna kao kiša. Metaka. I kutija žvaka. Mapa u glavi. Imao sam jednostavan zadatak, da spasem jednu knjigu od nečitanja. Valjalo je biti odlučan kao plima, a imao sam i beli Plimut. Kabriolet, istina. Kao kada. Kao kada znate da će nešto poći po zlu i čekate ga iza svake krivine, a put je miran i samo krivuda. Toliko ste usredsređeni na nevolju da mislite, sad će ona, čim se opustite. I onda se opustite samo da bi vas snašla dok ste spremni. Bolje nego da vas iznenadi. Nevolja će me pronaći, mislio sam sve vreme, čak i kad sam gotovo zaspao za volanom. Ali ne. Kurva je odlučila da uzme slobodno veče, šta li, i kurve su ljudi. I nevolja je živi organizam, velim, živi i organizuje se. Čak ni u Montani nije padao sneg. Mislio sam, sve će dobro proći i tek kada sam od umora bio potpuno prebacio, desio se krešendo. Potop zbog kog je Noje napustio mornaricu i otišao u veterinare, nepogoda pored koje princ Čarls izgleda kao princ Valijant, a Kamila Parker Bouls kao da je žedna riba. Kišobran se odmah ulubio i postao velika i ružna čaša za martini, posebno suv. Moj Valijant je zakazao sa ručno rađenim krovom na rasklapanje, ali sam uspeo da izvučem čamac i da se probijem u unutrašnjost zgrade. Kroz lavirint polica vodilo me ono jadno žensko čeljade od pre 15 redova. Minotaur bibliotekarka je imala bocu sa kiseonikom, ili je to bio helijum. Izgledala je urnebesno smešno sa specijalnom maskom za plivanje protiv peckanja jellyfisha.

Elem, već je jasno da sam se kasno, ali ipak izvukao. Čekam Mikijev parobrod, pogledom tražim kabriolet, a ulicom plutaju veš mašina, šporet i, naravno, mikrovalna. Ovalna. Oval i par valova. Novih. Ugledam ga preblizu ali preko poplave kako se svim svojim automobilskim konjima trudi da ne izgleda kao kada. Ali, avaj. Beli, s rupom u sredini, koja je puna vode. Domognem se nekako kade i uđem jer voda je već tu. Uvalim se udobno, otvorim knjigu i polako odahnem. Biće da sam zadremao malo, pas je zalajao, trgnuo sam nogu malo jače i drmnuo u policu iznad kade. Sad, mnogi ljudi ni nemaju takvu policu, a i ako je imaju, na njoj su naslagane kupke, šamponi i guzomazi, nikako knjige. Od siline bunovnog trzaja nosač je iskliznuo iz već razglavljenog tipla u zidu i sve knjige koje držim iznad kade, za ona čitanja dok mi iz vode vire samo oči i dlanovi, popadale su u kadu. Kasnije sam ih sve izneo na terasu da se suše, ali je lilo kao da smo u Sijetlu.

Iz zbirke kratkih priča Smörgåsbord.