In memoriam| Istorija| Putovanja| Život 
/
08.11.2016. u 00:06
Biciklom oko sveta -- Hirošima (Japan)
Snezana Radojicic
/
08.11.2016. u 00:06
U Hirošimu sam ušla sa izvesnom strepnjom i očekivanjem da će mi se nešto desiti. Ne znam tačno šta, ali možda da ću doživeti nekakvo pročišćenje, katarzu. Osećanja sa kojima sam dolazila bila su već unapred prejaka, toliko da sam se jedva uzdržavala da ne zaplačem kad god bih pomislila na neku od onih slika atomske pečurke, pustoši nakon eksplozije, sprženih i ozračenih ljudi. To mesto tamo predstavlja jednu od prelomnih tačaka naše civilizacije, gde se istorija prekrojila, krenuvši odatle u novom pravcu. Način na koji se to dogodilo, tog 6. avgusta 1945, do danas je sporan i izaziva oprečna mišljenja. Jedni tvrde da su SAD morale da upotrebe atomsko oružje jer Japan nije pristajao na kapitulaciju ni pod kakvim uslovima. Nemačka i Italija su već bile podigle bele zastave i saveznici su slavili pobedu u Velikom ratu, samo se Japan odupirao. Vojska potomaka šoguna činila je i dalje teške zločine na istočnoj strani zemljine lopte. Druga strana pak tvrdi da je ta vojska bila na ivici kolapsa. Više nije bilo hrane ni oružja. A ni muškaraca koje bi vlada regrutovala. Bilo je pitanje časa kada će se i Japan predati.
SAD je, kao i uvek, odlučila sama, onako kako je Trumanova vlada unapred zamislila: baciće "Malog dečaka". To je bio naziv atomske bombe, demonski sarkastičan. Odabrana je Hirošima, kao jedan od retkih gradova koji do tada nije bio bombardovan. A i zato što je potpuno ravničarski, što je najpogodnije za rasprskavanje bombe. Kao i za fotografisanje i snimanje filmskom kamerom. Jer podjednako kao o okončanju rata, Amerikanci su brinuli i o dejstvu svog nuklearnog oružja. Izgovor im je bilo i to da se u Hirošimi nalazi štab vojnog zapaovednika za južni Japan, te da je tu koncentrisana i japanska vojska.
„Mali dečak“ je u jednom minutu spržio 70.000 ljudi, razvivši temperaturu od 4000 C. Još 70.000 ljudi je bilo usmrćeno od direktne izloženosti radijaciji. Dve trećine grada u nekoliko minuta pretvoreno je u pustinju.
*
Zastajem kod spomenika žrtvama u Parku mira, koji se danas nalazi na mestu nad kojim je bomba eksplodirala. Jedan prijatelj zamolio me je da i u njegovo ime odam počast nastradalima. Podsetio me je na naš razgovor ovog proleća, kada sam bila u Srbiji. Pričala sam o tome kako postoje mesta sa velikom koncentracijom energije, poput važnih verskih građevina. Objašnjenje je jednostavno. Nebrojeni ljudi, kroz dug vremesnki period, dolaze na ta mesta unoseći u njih sva svoja nadanja, svu svoju veru i sve ono najbolje od sebe, a ostavljajući sve loše ispred njihovog praga. Te energija se koncentriše i nemoguće je ne osetiti je. Tokom mog putovanja, u više navrata, dešavalo mi se da prilikom posete takvim mestima počnem da ridam. Očekivala sam da će se i sada dogoditi nešto slično. Stotine hiljada ljudi hodočastilo je u Hirošimu, da oda počast svim nevinim žrtvama ratova, moleći se za mir u svetu.
Na moje iznenađenje, nisam osetila ništa, osim dužnog poštovanja, zbog kojeg sam sišla sa bicikla i gurala ga sve vreme kroz park.
*
Centralno mesto predstavlja Kupola atomske bombe, ili Genbaku kupola. To je ruševina zgrade koja je preživela udar atomske bombe; "Mali dečak" je eksplodirao nekoliko desetina metara dalje, na visini od 580 metara. U to vreme, u zgradi se nalazio izložbeni centara, a nakon 1945. postala je svetski simbol mira.
Nema mnogo turista jer je još dosta rano. Parkiram bickl i pravim nekoliko fotografija. Tu pored, duž ivičnjaka ograđenog dela parka, neki Japanci pokazuju albume sa kopijama fotografija snimljenih tog 6. avgusta 1945. i kasnije. Na njima su zgarišta, ruševine, ljudi sa najtežim oblicima opekotina, bez udova i delova tela... Pratim niz fotografija na improvizovanom panou. Delimično, pogled mi zaklanja jedan mladić, koji oko vrata nosi oznaku da je volonter. Verovatno vodič, a njih zaobilazim u širokom luku, pošto im treba platiti. S njim u društvu je drugi momak, u sportskoj opremi i sa ruksakom na leđima. Videvši da mi vodič smeta, blago ga pogura da se pomeri. I tu je počelo.
„O hvala“, rekla sam.
„Nema na čemu. Pogledajte i ove dole albume“, predloži mi vodič. „A onaj čovek tamo, on je preživeli.“
„Zaista?“ Zainteresovala sam se.
„Da, njegova majka je bila trudna sa njim, u četvrtom mesecu, kad je bomba bačena. Živela je ovde.“
„O!“
Čovek kog mi je pokazao, stajao je sa dvoje stranaca, nešto im pričajući. Vodič me podstaknu da im se pridružim, ali moja torba sa dokumentima ostala je na biciklu, pa rekoh da idem najpre po nju.
„A vi putujete biciklom oko sveta?“, upita me onaj mladić u sportskoj opremi. Pošao je za mnom prema Surfiju, a za njim je spontano krenuo i onaj vodič. I umesto da uzmem torbu i odem kod preživelog čoveka, ostala sam u priči sa dva momka.
*
Masaaki Murakami je ime volonteru koji zapravo nije vodič. (A nije ni u srodstvu sa svojim svetski poznatim prezimenjakom.) Volontira više od dve godine i zahvaljujući tome, priča dosta dobro engleski. Zasipa me podacima:
Ovde se zapravo nalazio centar grada, a bomba je eksplodirala iznad groblja. Amerikanci su gađali most i omašili su svega trista metara od tog cilja, što je fascinantno s obzirom na tadašnju navigaciju. Jedan čovek preživeo je u podrumu zgrade koja je odavde udaljena svega dvesta metara. Betonski zid zaštitio ga je od visoke temperature, ali je potom, kada je izašao, bio ozračen. Oboleo je od raka, pa ipak je poživeo još trideset sedam godina.
Pokazuje mi na drugog preživelog, starca koji hrani vrapce. Njega svi znaju pod nadimkom „hranitelj vrabaca“. On je imao desetak godina i nije se nalazio u samom gradu, već malo dalje u brdima. Ali njegova sestra je tada poginula. Bile su joj dvadeset četiri godine.
Priča mi kako se u to vreme nije znalo mnogo o radijaciji, pa su ljudi, tražeći svoje bližnje koji su postradali, dolazili direktno na mesto eksplozije i tu su bivali ozračeni. Umirali su dugo, u teškim mukama.
Hranitelj vrabaca nam tada prilazi i dvojici mladića daje dve flašice soka.
„To radi svaki dan“, kaže Masaaki, sa neskrivenim simpatijama. I nudi meni jedan sok. Odbijam, ali svi navaljuju da prihvatim. Drugi daje svom drugu, čije ime ne uspevam da zapamtim. I on je cikloputnik kao i ja. Putuje već godinu dana po Japanu. Povremeno stane negde i igra bejzbol, da bi zaradio za nastavak putovanja.
Vidim da će ovaj razgovor potrajati, pa ih zamolim da sednemo na ogradicu iznad reke, koja tuda protiče. Pre nego što se premestimo, vodič me pita odakle sam.
„Iz Srbije?“, uzvikne iznenađeno. I pokaže mi jednu listu na kojoj je unet broj posetilaca iz svake zemlje, sa kojima je onaj preživeli razgovarao. Iz Srbije ih je bilo 28 do sada.
*
Pitam Masaakija odakle ima najviše turista.
„Iz Australije, zatim iz Amerike“, odgovori.
„I kako se ponašaju Amerikanci? Šta kažu kad im sve ovo ispričaš?“
„Svi se izvinjavaju, žao im je.“
„Misliš da su iskreni?“
„Jesu, ovi koji ovde dođu jesu. Inače ne bi ni došli.“
„U pravu si.“
Malo poćutimo, pa ga onda upitam kako objašnjava toliku popularnost svega američkog u Japanu. Svi igraju bejzbol, jedu džank-fud, slušaju američku muziku, čak su i oznake putnih ruta kopija američkih.
„To je uticaj naše vlade. U medijima se uvek tvrdi kako su Amerikanci dobri, kako je to dobra zemlja, i da su nam oni prijatelji a i mi njima.“
„A šta ti misliš o tome?“, zanima me. Po svemu što sma čula do sada, deluje mi kao pametan mlad čovek koji misli svojom glavom.
Smeje se. „Dok sam studirao, dok nisam počeo da volontriam ovde, i ja sam mislio kao i svi. Onda sam počeo da srećem turiste iz raznih zemalja i da slušam različite priče. Tako sam, recimo, saznao i da je Srbija bila bombardovana. I počeo sam da pravim razliku između vlada i naroda. Ja imam odlične prijatelje Amerikance, iako je njihova vlada zločinačka. Ali naša vlada nam servira preko medija priču da su nam Amerikanci prijatelji, i mi njima, da smo mi partneri, a to nije istina. Japan je mnogo manji od Amerike i ne možemo da budemo prijatelji nakon svega što su nam uradili. To je budalaština.“
Masaaki priča pomalo nepovezano, čini mi se da je čak i planuo, koliko to jedan dobro vaspitani Japanac može sebi da dopusti u javnosti, pred strancima.
Pitam ga kako se o tom događaju uči u školama, budući da je Japan bio na strani nacista u Drugom svetskom ratu i da je njihova vojska počinila mnoga zla i pobila stotine hiljada ljudi.
Mladić se namršti.
„Samo površno se uči, jedva se i pominje taj period“, kaže.
*
Čovek koji je sve vreme sedeo ispred ograde Kupole atomske bombe i podučavao strance kako se pravi origami, prilazi našoj grupi. Tek sad, vidim da ima biciklističke helanke, dres i kačket.
„Hej, pa i vi ste biciklista!“, uzviknem.
I on oko vrata nosi oznaku da je volonter, a to na ovom mestu, shvatila sam, znači i da govori engleski. Zagleda moj bicikl, proučava svaki detalj i ponešto me zapitkuje oko težine, oko opreme, ruta. Potom odlazi po svoj brzinac. Primetim da na volanu ima zvončiće, što sam već videla vše puta kod japanskih biciklista.
„Da, to je ovde uobičajeno. Japanci smatraju da je nepristojno trubiti nekom iz kola ili sirenom, pa zato mi, bajkeri, nosimo zvončiće.“
Eto objašnjenja zašto niko u ovoj zemlji ne dotiče sirenu u saobraćaju. Naglas hvalim taj njihov običaj, a oni se smeju, polaskani. Tada čovek skida dva zvončića i daje mi ih kao poklon. Na njima piše da donose sreću.
„Ah! Vi Japanci ste neverovatan narod!“, otme mi se iskreno.
Čovek nastavlja da zagleda moj bicikl, ispitujući me za leptiriće kojima se menjaju brzine. On ima neki dodatak na svojim menjačima, koji svetluca, pa ujedno služi i kao svetlo. Želi da mi ga pokloni, ali ne znamo kako bi se o moglo montirati na moje menjače. Na kraju ga ipak odgovaram od te ideje.
„Šteta“, kaže, i poziva me da mi pokaže kako se prave origamiji.
*
Ali ponovo se zapričam sa Masaakijem. Sad mi se hvali kako je objavljen jedan intervju sa njim u Nacionalnoj geografiji, dok on sam povremeno piše za neke američke novine.
„Intervju je objavio unuk Pola Tibetsa, znaš ko je on?“, pita me.
„Čovek koji je bacio bombu na Hirošimu?!“, kažem u nevici.
„Da, on. Živeo je dugo u Japanu, sad se vratio u Ameriku. Eto, mi smo dobri prijatelji, ja njega ne mrzim, iako sam rođen ovde i neki moji rodjaci su poginuli od bombe.“
Naježim se. Samo što ne zaplačem, toliko su mi se uskovitlala osećanja. Kakva priča!
„Ajde da ti pokažem nešto“, poziva me mladić.
Krećem za njim kroz park pa preko ulice, prema zgradi na mestu iznad kojeg je bomba eksplodirala. Pokazuje mi groblje, koje se i tada tu nalazilo, i statuu koja je ostala cela nakon pada bombe. Zastajemo kod jedne table na kojoj je odšampana priča o izvesnom Sheishimaru. U njoj se pripoveda kako je taj mladić 1111. godine negovao svog oca na samrti. Ovaj je umirao od rana zadobijenih u boju, ali je podučavao svog sina da se ne sveti njegovim neprijateljima i da ih ne mrzi. I maldić je radio kao ga je otac podučio. Mnogo godina kasnije, postao je osnivač čvenog budističkog reda Jodo, a njegovo ime je Honen Šonin.
„To je priča o japanskom oproštaju. S tim što bi njen naslov – Oproštaj i zaborav – trebalo da glasi samo Oproštaj. Mislim da ne treba zaboraviti, ništa ne treba zaboraviti, ali moramo praštati.“
U povratku u park, kaže mi kako se boji šta će biti kada sve žrtve i preživeli jednog dana umru. „Ko će moći da nam potvrdi da se sve to zaista i dogovdilo?“
Koliko ovaj momak zaista ima godina?, pitam se u sebi.
*
Odlazim na drugu obalu, gde se nalazi zvono mira, spomenik deci poginuloj u eksploziji i muzej. Bicikl i stravi ostavljam na čuvanje mojim novim prijateljima. Ali na drugoj obali je prevelika gužva, na destine školskih autobusa su pristigli sa đacima i ne može se prići bilo kom spomeniku od vesele dečurlije. Zato se ubrzo vraćam.
Moji novi poznanici trenutno pauziraju, sedeći svi pod drvetom, gde onaj stari biciklista pravi origamije. Ponovo me poziva da me poduči, pa ovog puta spremno sedam na plastičnu stoličicu namenjenu ’učenicima’.
Zamolila sam Masaakija da snima kamerom taj čas, ali se onda setih da imam stalak. Postavljamo ga, a mladić ostaje kraj kamere za svaki slučaj. I čas počinje.
Stari biciklista slabo govori engleski, ali uspevam da ga pratim i razumem. Mnogo se smejemo, dok se mučim oko ivica koje treba presaviti veoma precizno, da bi figura ždrala uspela. No moj učitelj tvrdi da sam dobra u tome.
Kad uspešno napravim prvog ždrala, pokazuje mi i drugi način, mnogo komplikovaniji. Zatim pravimo rode. Smejemo se uglas mojoj primedbi da to što sma napravila više liči na kamilu nego na rodu. Potom su na redu majmuni, pa kučići. Stvarno se dobro zabavljam, sedeći tu, ispred Kupole atomske bombe, sa trojicom preživelih i mladim volonterom koji misli svojom glavom.
Dolazeći ovde, nisam ni mogla pomisliti da će zapravo ovako izgledati moja poseta Hirošimi. Da neće biti suza, ni jakih emocija koje se oslobađaju i dovode me do pročišćenja, niti dubokog prožimanja sa energijom jednog od najtragičnijih mesta na našoj planeti. Umesto svega toga, upoznala sam ljude čije je živote povezala upravo ta atmska bomba. I ti su me ljudi dotakli svojim pričama i svojom dobrotom, čineći da vreme koje sam provela sa njima, tu, na tom strašnom mestu, bude zaista posebno. I slike koje sam ponela odande zauvek će ostati obojene ljudskom toplinom, jesenjim tonovima i današnjim neobično darežljivim suncem nad Hirošimom.
Tagovi
Blogovi autora
- Panamerika biciklom - Atakama (21) (10)
- Panamerika biciklom (20) (2)
- Panamerika biciklom (19) (10)
- Panamerika biciklom (18) (8)
- Panamerika biciklom (17) (5)
- Panamerika biciklom (16) (3)
- Panamerika biciklom (15) (4)
- Panamerika biciklom (14) (4)
- Panamerika biciklom (13) (5)
- Panamerika biciklom (12) (2)
- Panamerika biciklom (11) (5)
- Planeta Japan(aca) (4)
- Panamerika biciklom (10) (17)
- Priča o kreolskim konjima (4-5) (6)
- Priča o kreolskim konjima (3) (6)
- Priča o kreolskim konjima (2. deo) (16)
- Priča o kreolskim konjima (1. deo) (18)
- Panamerika biciklom (9) (30)
- Panamerika biciklom (8) (9)
- Panamerika biciklom (7) (4)
Najnovije VIP blogeri
- Klasicna tema- Beograd, popodne i gitare
jednarecfonmoi - Fragmenti stvarnosti u opštem prividu
Hansel - Horizontala, koja ne da vertikali da se vidi
angie01 - СРБИЈА ‒ ЗАЈЕДНИЧКА ДОБРОБИТ И КАЗНА
Predrag Brajovic - Lični izbori
njanja_de.manccini - Džez kao religija
Ivan Blagojevic - Diznijev svet
jinks - ovde je nigde dobro mesto ...
Đorđe Bobić - вабомамом спојке сунчане
Черевићан - Jolene
njanja_de.manccini
Najnovije blogeri
- DUB PUB: Milion kvadrata
docsumann - Dokon um đavolje igralište
zilikaka - НАЦРТ РЕЗОЛУЦИЈЕ О ГЕНОЦИДУ У СРЕБРЕНИЦИ
Filip Mladenović - DUB PUB: A Bright New Day Is Coming
docsumann - Srbija u EU i NATO do 2030...
Filip Mladenović - DUB PUB: Woman, Hey
docsumann - DUB PUB: No Love, No Home
docsumann - ŽUTA OSA (7/24)
horheakimov - Hronologija antipatriotizma...
Filip Mladenović - Bebče siroče o tranzicionoj pravdi
Nebojša Milikić
Arhiva
Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana
- Muzika (3)
- Eksperimenti u blogovanju (3)
- Hobi (2)
- Mediji (2)
- Zabava (2)
- Reč i slika (2)
- Obaveštenja (1)
- Budućnost (1)
- Životni stil (1)
- Politika (1)
Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana
SRPSKI / ENGLISH
INFO TV RADIO VIDEO B92.FM SPORT PUTOVANJA BIZ POSLOVI MAPE ŽIVOT KULTURA BLOG FORUM TEHNOPOLIS AUTOMOBILI SHOP MUSIC vrh strane© 1995 - 2009, B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
B92 je organizacija koja brine o zaštiti životne sredine.
Mi ublažavamo štetu nastalu zagađenjem u avio-saobraćaju i ulažemo napore da se smanji emisija izduvnih gasova.
climatecare.org