"Evropa je jeres"

Piše: Nikola Knežević (a.k.a metanoia)

Šta je Evropa? Jeres. To je jeres. Najpre papska arhijeres potom luteranska jeres, pa kalvinska, pa subotaška i tako skoro bez kraja. Konac svih tih jeresi završava se ateizmom, tj. bezbožnicima evropskim, kakvih nije bilo ni po broju niti po jarosti nikad i nigde u istoriji čovečanstva. Dakle: prvenac arhijeretik a mezimac arhibezbožnik. Kako može takav grad opstati? Kako može služiti za ugled taj novi Jerihon? Nikome osim glupacima. Ali otkud da se među glupacima nađu i Srbi?[1]

Vladika Nikolaj Velimirović, iz knjige "Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor iz logora Dahau"

Ovim rečima je vladika Nikolaj u toku svog zatočeništva u logoru Dahau opisao Evropu u kojoj je pre samo nekoliko decenija stekao ne samo svoje obrazovanje već i najveća priznanja od strane sveučilišta Engleskoj i Švajcarskoj. Snažna averzija i antagonizam prema Evropi i Zapadnim zemljama uopšte koja je primetna kod dobrog dela našeg naroda ne predstavlja savremeni trend koji izvire iz frenetičnog nacional-šovinizma režima devedestih godina već svoje korene vuče iz versko – ideološke matrice generacije srpske intelektualne elite u periodu između dva svetska rata: u prvom redu vladike Nikolaja Velimirovića, Justina Popovića, Dimitrija Najdanovića, Đoke Slijepčevića i drugih. O vezi između slavenofilstva i versko-nacionalnog elitizma pisao sam ranije u članku „Panslovenski mit i nacionalni elitizam“.

U tonu dobro poznate Špenglerovske dijalektike ova intelektualna elita postavila je temelje jednom sistemu vrednosti u kome se prepliću duhovno – politički argumenti i opravdava dihotomizam prema onome što danas nazivamo evropskim vrednostima kao dekadentim, demorazilovanim, ateističkim koji prete da unište duhovni i nacionalni etos našeg naroda. Ovakvu retoričku inerciju možemo primetiti i kod savremenih velikodostojnika SPC, koji neretko sagledavaju poziciju našeg naroda kao žrtvu unutar globalnih geopolitičkih zavera zapadnih sila iza čije se miroljubive politike vešto prikriva diabolična namera da uruši duhovne i tradicionalne vrednosti naše istočno – vizantijske tradicije. Šta više, u maniru svojevrsne nacionalističke mantre slične izjave konstantno se ponavljaju u obliku raznovrsnih floskula iz usta političara koji pripadaju narodnjačkom bloku.

Da li je moderna evropa zaista sinonim za smrt, evropski univerziteti propovedaju smrt, evropski književnici opisuju smrt[2], kako je to svojevremeno slikovito opisao vladika Nikolaj, dok sa druge strane, mi (Srbi) kao potomci kosovskih mučenika koji su ginuli za Carstvo nebesko i večni život predstavljamo bastion odbrane protiv Evropske jeresi? Da li se danas pred nas ponovo stavlja hamletovsko pitanje koje stoji pred duhovnim samoubistvom srpskoga naroda koje vladika Nikolaj postavlja ovim rečima: “Prema tome, mislite sada - hoćete li sa Evropom, saveznicom smrti ili sa Hristom, carem večnog života.”[3] Odgovor ovo pitanje možda treba potražiti u činjenici koliko je zaista  “hrišćanski Istok” branio svoju hrišćansku tradiciju ali i u svojevrsnoj refleksiji kroz koju Evropa danas posmatra nas.

Postavlja se pitanje koliko je zapravo Istok kroz noviju istoriju bio bastion autentične hrišćanske vere i pre svega Rusija kao naslednica Vizantijskog carstva imajući u vidu da je upravo tamo u delo sprovedena ideja komunizma odakle se on poput najgore pošasti počeo širiti po celoj evropi i svetu. Da se podsetimo, u toku vladavine komunističke diktature u Sovjetskom Savezu, samo u periodu od 1917-1935 godine je ubijeno više od 95,000 pravoslavnih sveštenika a hiljade crkava i manastira je uništeno, opljačkano ili upotrebljeno u svetovne svrhe. Sa druge strane, samo nekoliko godina posle Nikolajevih reči, verni srpski narod je svesrdno prihvatio novu - religiju, u kojoj je veru zamenio ideologijom. Odričući se svog verskog identiteta, klanjajući se kultu antropocentične ideologije koja od čoveka napravila boga, a od svojih sledbenika stvorila usamljene monade, komunizam je imao dalekosežne posledice na sprski etos, koje osećamo danas. Tako smo nakon njegovog pada iz jedne krajnosti prešli u drugu, od frenetičnog ateizma do ektremnog oblika teizma, koji je samo prividan, u kome su pomešani osećaji verskog i nacionalnog ali bez dubljeg duhovnog iskustva i promene svesti, pa je tako i zadatak pravoslavnih da jeretike izvede na pravi put[4] kako je to vladika Nikolaj svojevremeno govorio, neretko dobijao epiloge poput Srebrenice i Vukovara. Na koji smo mi to način onda svedočili i branili svoju veru, i kakav smo to primer pružili Evropi?

Ako evropske tekovine i vrednosti predstavljaju opasnost po naš duhovni i nacionalni identitet, kako to da smo nakon toliko dugog perioda izolacije od evropskih vrednosti - vladavine komunizma, ušli u period još veće izolacije, haosa, kulturne i moralne degradacije našeg društva - vladavine Miloševićevog nacional – šovinizma? Direktan proizvod toga je činjenica da se danas duhovne vrednosti i nacionalni interesi u našoj zemlji ponovo brane na način koji su se branili devedesetih godina, nasiljem, paljeljem, uništavanjem i zapaljivom nacionalističkom retorikom.

Ovo nije samo pokazatelj posrnulosti naše kulture i društva već i zadnja prilika da konačno raskrstimo sa idolatrijom sopstvenoga mita kao jedne vrste verskog i nacionalnog elitizma i prihvatimo činjenicu da pretnja našim duhovnim i nacionalnim vrednostima ne dolazi od spoljašnjeg neprijatelja već od unutrašnjeg, od nas samih, ako smo kao narod bili dovoljno zreli da pod otomanskom ropstvom zadržimo svoju veru i običaje, zašto bi život u Evropskoj zajednici gde su sva ljudska prava zagarantovana predstavljao pretnju na bilo koji način, osim za one koji bi i dalje želeli da deleći narod na patriote i izdajnike sprovode svoju hegemoniju. Ne postoje dve Srbije, postoje samo dva puta i dva sistema vrednosti, jedan kojeg smo prošli i čijih smo posledica svi danas svesni i drugi koji stoji pred nama i koji nema alternativu.