PROKLETI BESKONAČNI TUNEL

            Noć je bila tamna i gusta kao melasa. Gusta magla i gusta kiša, prokleti novembar, kao da nije mogao da bude drugačiji u veku najvećih klimatskih promena.

            I ovaj mesec je gust. Svi ti načičkani datumi, promocije i proslave, priredbe i performansi, gomila nekakvih aktivnosti pod krovom jer ko bi sada smeo da se provodi napolju. Pored toga što je hladno i vlažno, lako te proguta noć. Stopa kriminala je stopa Jetija ili nekog prokletog trola i gazi ceo ovaj avetinjski grad. Toliko je više zavladalo bezakonje da se ni za ubistva ne ustaje iz stolice, izlazi iz stanice, pali rotacija. Moraš da imaš vezu u partiji pa da se neko potrudi da makar izađe na mesto zločina, kada ti pacovi ubiju nekog bitnog. I to je sve, izađu i ništa. Eventualno će se ponašati kao da si ti kriv i pokušati da reše slučaj na licu mesta.  

            Ako nikako, ni teoretski, nisi mogao ti to da uradiš svom najmilijem to je otprilike kraj istrage, jer dok su kod tebe kući i piju čaj od trešnje u gradu su se desila bar još tri slična ubistva.

            I nikom ništa. Evolucija.

            Zato se ni ne brinem za ovo dvoje prokletih džankija koji su mi sa mesarskom satarom upali kroz terasu. Osim revolvera kojim sam ih poslao pokretnim stepenicama tamo gde su krenuli peške i dedinog sata iz prošlog veka ništa vredno i nemam da mi se ukrade. Moji poslovi koji su se klackali na granici legalnog i ilegalnog odavno su prevagnuli u ambis i dan danas se survavaju niz golu kamenu liticu sveopšte proklete nemaštine. Mislim da su klinci išli na blef, pa šta nađu nađu. Za sat bi mogli da se rade iz nedelje u nedelju. Horse je neverovatno pojeftinio jer sve je veća ponuda, kako se niko ne bavi racijama a potražnja je pala,  jer sve je više ljudi koji su u morfinskoj izmaglici  zauvek zaboravili koliko su prokleto propali.

            OD je najpoželjnija smrt ovih dana, samo se lepo uspavaš.

            Brinem se ipak hoće li oboje stati u gepek ove moje krntije koja ne vredi ni koliko da iznajmiš kurvu. Koliko vredi toliko i ide, brinem se hoće li uopšte upaliti? Benzin sipam iz flaše koju čuvam u frižideru odmah pored flaše sa mlekom.

            Cura je sva sasušena od smacka, momak se još uvek drži sa nekoliko kila mesa na kostima iskrivljenim od bolesti koje je preležao u detinjstvu. Rekao bih da joj je on bio samo jedan u nizu bogatijih momaka koji je mogao da joj plaća dop za seks, na kog se zakačila kao krpelj, kada joj je neki bivši zaspao zauvek.

            Mali nisi imao sreće, jedino gore od kurvetine je junk kurvetina.

            Kladim se da je njena ideja bila da upadnu kod mene. Kao da sam je viđao u kraju ranije. Prokleta kurvetina.

            Stali su.

            Vozim se ka periferiji i razmišljam gde bih mogao da ih pokopam. Poneo sam nekakvo pola ašova koje sam dobio na poklon od neke nekada devojke kada smo nekada negde zajedno išli na kampovanje u divljinu. Pre nego se divljina uselila u sam grad i u duše ljudi. Računam da će ovaj potop biblijskih razmera da nadomesti malu zapreminu pojedinačnog otkopa i da će mi na natopljenoj zemlji biti srazmerno lakše kopati prokletu jamu.

            Setio sam se stare kasarne, napuštene još pre svih ratova i stradanja, koja se nalazila odmah na izlazu iz tunela. Tunel je bio rešen nekako skoro u S i njegov ulaz nalegao je pod oštrim uglom na širu stranicu dugačke krivine u C, koja se na ničijoj zemlji, između daleke periferije i stvarno daleke periferije, skupljala iz četiri auto-put široke trake u dve kozje staze, opasujući nekada veliki i poznati automobilski centar. Ovo se i dalje zvalo grad samo zato jer je ovuda prolazio gradski prevoz.

             Kasarna je bila skrivena iza brda po kome je nekad išla pruga kojom se moglo stići čak i do mora. Jedini prilaz kasarni je bio taj prokleti tunel, koji je probijen kroz brdo sa tim krivinama u njemu, zbog kojih se ni u sred bela dana nije videlo svetlo na drugom kraju. Auto sam prvo parkirao na obodu velike krivine ali sam ubrzo shvatio da iako ovde niko ne prolazi u ovo doba, ovakve noći, čak i taj niko bi mogao da vidi auto i da počne da se interesuje. Nisam brinuo da će pozvati bilo koga, nego samo da ću morati kopati još dublje.

            Zato sam se parkirao odmah na ulazu u tunel. Izvadio sam proklete leševe iz prtljažnika i počeo ih vući, nju za kosu, njega za kaiš. Bila je mrtva tišina. Baterijska lampa koja mi je bila u ustima pregorela je posle deset koraka. Prokleti Kinezi. Pljunuo sam je u stranu kao da je koštica trešnje i nastavio napamet. Čuo sam samo svoje cokule i struganje ovih dvoje po razvaljenom putu kada je odjednom nešto tresnulo o pod. Kosa mi je bila i dalje u ruci, u drugoj lažna koža markiranog aksesoara, ali sam vukao samo jednu trupinu. Prokleta nadogradnja. Za to si imala pare, hteo sam da joj odbrusim ali čemu.

            Uzeo sam ih oboje za ruke sada, kao kada tatica vodi dečicu na sladoled a oni se obese i prave mrtvi samo da bi ih nosio.

            Koraci su odzvanjali u praznom tunelu.

            - Blate da ti pomoglem sa tim pokojnicima. Da ti blat pomogle.

            Okrenuo sam se da vidim da li me neko prati jer ispred sebe nisam video ništa. Bio sam siguran da makar jedan čovek stoji na kraju tunela. Ko bi drugi rekao to što sam čuo. Ili sam počeo da umišljam.

            Ovi dvoje su sigurno hladnih tabana.

            - Kakav ti je to asov blate? To nije asov to je kasika, kopaces do Nove godine. Da ti blat pozajmli plavu lopatu, evo za 50.

            Sada sam već mogao da vidim, siluetu čovečuljka u kabanici koji, moglo bi se tako reći, radi u kasarni. Nisam jedini pametan koji zna za ovo mesto. A ima i pametnijih koji su od nebitnih ubistava odlučili da zarade, pa su zauzeli kasarnu i bave se čistom fizikalijom. Iz portirnice su izašla još njih trojica, svaki manji od prethodnog. Pokazao sam im revolver i nastavio da vučem svoje nezvane goste.

            - Blate necemo ti mi nista, kopaj sam ako hoces. Ali za 500  imas vec gotove lupe samo da ih ubacis, mi cemo i klec da bacimo i da ih zatvolimo.

            - 500? Odakle mi 500? Da li ti izgledam kao neko ko ima prokletih 500?

            - A kol’ko imas?

            Od pomisli da bi ovog trenutka moglo sve da se završi i samo da se okrenem i odem ako se budem dobro cenjkao osetio sam nalet adrenalina i cimnuo moje saputnike i uzeo ih oboje pod ruke, kao džakove krompira. Istina je bila da ne bi skupio 500 ni kada bi prevrnuo celu prokletu kuću.

            - Imam možda 150 i to nisam siguran.

            - Evo moze 150 i taj sat sto vili.

Iz zbirke priča ''Napravite još jedan korak i sigurno ćete umreti''.