Vetar zvani košava

- Дозволите - рекао је човек и пружио ми уску и хладну руку на којој су недостајала два последња прста. - Самостални, што ће рећи независни, истраживач!

- Дивно, старинско занимање - рекао сам љубазно. - Надам се да још увек има посла за вас. Шта се још може истраживати?

- Много тога, господине. Телевизија, филм, туризам, пословна путовања, све то даје само привид. Ми уопште не познајемо овај свет.

Собу је замрачила сенка и кроз прозор ми је махнула насмејана плавуша са нечим блиставим у руци. Нисам успео да видим шта је то, крајеви плаката су залепршали као закржљала крила и понели је дуж зграде, у правцу Теразија.

- Нас истраживања не занимају - рекао сам грубо. - Бавимо се сасвим конкретним стварима.

Човек се обазре по соби и засмеја као да зна нешто што ја још и не слутим.

- Ја сам, господине, истраживач посебног кова. Специјалиста. Ја истражујем кошаву.

Године 1996, пре тачно 20 година, објавио сам књигу „Источни рукопис“ и у њој, као завршну причу „која конац краси“ – причу „Ветар звани кошава“ одакле је пренет уводни пасус.

У причи су дограђене једна теорија о настанку кошаве која објашњава зашто увек траје 3, 7 или 21 дан и један догађај који је постао локална урбана легенда. Теорија се заснива на подацима из енциклопедије:

Јак и хладан источни и североисточни ветар у Подунављу, источној Србији и Поморављу, настаје у јужној Украјини и северном делу Црног мора и продире до наших крајева преко Влашке низије и јужних Карпата. Назива се и североисточњак, у Шумадији устока, у Италији греко (grecovente). Дува ниско при земљиној површини до висине од 1 км, са снажним ударима који достижу олујну јачину од преко 100 км на сат (28-30 м у сек). Нагло снижава температуру ваздуха, у јесен и зими доноси поледицу и поспешује смрзавање река, у пролеће неповољно утиче на пољске усеве, на Дунаву подиже високе таласе који онемогућавају пловидбу и преливају речне насипе. Траје више дана или недеља доносећи суво и хладно време после кога настаје влажан и топлији период.

 Пут кошаве? Проверио сам на карти - заиста постоји. Широк и моћан, налик на огроман левак. Сви простори степа и ширине последњег мора сливају се у дунавски теснац и отварају код Београда.

- Да имате моћан телескоп - сетио сам се речи истраживача и, злу не требало, весело се осмехнуо - негде са Београђанке или Калемегдана видели бисте магловите кланце и беле капе кавкаских врхова. Био би то поглед низ пупчаник, видик из великог, средишњег ока кошаве...

Зурио сам у карту - простори су били бескрајни. Дани путовања аутомобилом, сати авионом. Покушао сам да замислим ту моћну струју хладног ветра која непрекидно, данима и недељама, хуји преко свих тих шума и поља, изнад бескраја вода и мора трава, између планинских гребена, преко насеља и градова. Увек изнад саме површине, са моћном снагом која траје исти, прецизно одмерени број дана: три, седам, двадесет један...

Теорија истраживача (после 20 година он више није књижевни лик, он је личност које се понекад сетим) заснива се на дужини кланаца на Кавказу, који заиста постоје. 

Догађај у наставку овог текста је заснован на чињеници да су тих година многа успешна предузећа „ракетирана“ – свакодневно смо добијали опомене и претње телефоном да нисмо уплатили „спонзорски улог“. Овде ћу га пренети онако како је описан у причи:

Сутрадан, градски булевари су осванули прозрачни и сетни као мелодије из прошлих времена. На светлом платну неба мировале су огољене гране исцртане тушем.

Негде далеко, непогрешиви бројчаник се померио за још један окрет и искључио моћне мехове кошаве. Почињао је двадесет други дан и Велики Мерилац, онај који је имао толико снаге да све покреће пуне три недеље, сада је показао и праву моћ - све је одједном зауставио, као да је окренуо прекидач.

На петом спрату ствари су још подрхтавале од доскорашwег хука кошаве. У угловима се љуљала ноћ, издужене сенке су се премештале по соби. На лакираној плочи стола, као на води, пловиле су три чашице пуне лозоваче.

Сенке су почеле да бледе када се појавио на вратима, посрћући под теретом. Прискочио сам да помогнем и замало да ми балон излети из руку - у њему је нешто дивљало, тешко и још увек моћно.

- Ево је – објавио је истраживач победнички. – Ухватио сам кошаву!

Балон смо поставили на плочу стола и истраживач је вешто засукао плетену облогу, као рукав кошуље: у замагљеном средишту наслућивало се нешто безоблично, налик на сенку прекривену веловима.

- Виде га само, како се притајила! - рече истраживач и лупну по стаклу: - Сад се покрени, бештијо ниједна!

Унутра је нешто бљеснуло као брз поглед непознатог ока и опет су све прекрили меки, дрхтави велови.

- Откриће се већ она, док ми ово испијемо - рече истраживач.

Пружили смо руке да наздравимо, а наши недовршени покрети су се умножили у лакираном огледалу стола и потонули у дубину. Тада су врата одскочила и треснула о зид, у собу је хрупила тројка у широким сакоима јарких боја.

Питали су ме после:

- Чује се да имаш сјајно обезбеђење. Све сами професионалци!

- Обезбеђење? - зачудим се.

- Екстра класа, кажу. Зачас су средили шесторицу!

- Била су тројица! - исправим их неопрезно.

- Ето видиш! Не прича се узалуд. Него, ако није тајна, чему ти служи онај жути дим?

- Дим је њихов - покушам да објасним. - А мене нису ни такли.

- Па наравно, кад имаш тако сјајне момке!

- Немам ја никакве момке, откуд ти то?

- Није него... Сам си их средио, онако успут... Па сви већ знамо како то иде...

Заиста, морам поново да кажем: нису ме ни такли. Али су зато разбили све остало. Мог госта су изгурали у ходник, све до лифта, плочу писаћег стола су ми распремили једним покретом и пажљиво истресли све фиоке, активирали димну бомбу жуте боје и пуну флашу разбили о слику. И док је лозовача цурила низ зид упијајући лелујаве врхове жутих праменова дима, онај у бордо сакоу је дограбио балон.

- Не то! - узвикнуо сам. - То не дирајте!

Погледао ме је подругљиво и пружио ми лист папира.

- Ово је за тебе - рекао је. - Наш мали подсетник.

Затим је лагано одврнуо затварач, оборио балон и гурнуо га са стола. Видео сам како пада, моје руке су биле кратке и далеке а тада је кроз собу прохујао брз, дубок уздах, за тренутак је изгледало да је сав ваздух нестао, сенке су се узвитлале а жути праменови дима расплели у вијугаве кончиће, балон је бљеснуо искричавом светлошћу и лагано се приземљио на под. Нешто налик на бескрајну муњу излетело је из њега и у моћном тутњу испунило собу јарком светлошћу разбацавши момке по угловима. Затим је светлост утрнула, тутањ утихнуо, још су само искрице играле око мене као да ме испитују. Момци су лежали искренутих глава и ја побегох из собе па из зграде, носећи бљештаву мрену у очима. Иза угла погледах: жути праменови дима су се пробијали кроз прозоре петог спрата и нестајали у нејасном, узнемиреном небу.

- Неће ти бити лако - клима главом пријатељ. - Неко време те нико неће дирати. А онда - кад почну да се смењују!

- Зашто да се смењују?

- Како зашто? Па ти си сада човек који је убио Либерти Валанса! Долазиће да докажу да су бољи!

- Од кога бољи?

- Од твојих момака, него од кога... Зато појачај екипу, ваљаће ти...

Онај папир - подсетник који ми је тутнут у руку чувам још увек. На њему су сви подаци о мени и члановима породице, бројеви телефона и адресе, места где радимо, учимо или залазимо, са ким се дружимо... Повремено га са интересовањем прочитам откривајући понешто непознато о мојим ближњима и подсећајући се својих дискретних странпутица. Заиста, ако је професионалност врлина у сваком послу, овај папир је још један доказ њених високих могућности...

Истинит догађај је био мало другачији, али кога интересује истина? Легенда је занимљивија, лепша и – записана. Једино још нема одговора на питање:

-          Зашто кошава увек траје три, седам или двадесет и један дан?