Kultura| Literatura| Umetnost

Energija pitanja

amika RSS / 08.12.2016. u 20:57
ЕНЕРГИЈА ПИТАЊА

Из романа ВРТОВИ ВАВИЛОНА

На улазу испред Пеђе се испречи вратар. Мали, глават, набијен.

- Малочас сам изашао – подсети га Пеђа.

- Знам – одврати он. – Такви су опасни. Дигни руке. И сачекај да питам.

- Шта да питате?

- Када ће помрачење!

Е, вала ћеш ти помрачити, помисли Пеђа. Јачи јеси, увежбан, али непросветљен. Заплашен од нечега што се овде догађало...

Окренуо се и махнуо руком:

- Момци, идемо! Овде је само један; к`о ниједан!

 Главати одскочи ка пулту завлачећи руку иза леђа, а Пеђа шмугну унутра. Могао је да ме пригрли, сину му тада, да му будем штит... То би њега просветлило, а ја, ја..

Али, већ је био унутра.

Његов бивши пријатељ је седео за столом у ресторану. Махну му заборављеном бележницом, а млада жена за његовим столом изненађено се загледа у Пеђу.

Из ходника се зачу бука – кербер је пристизао рушећи нешто успут.

Макс га заустави покретом руке: - У реду је!

- Дођи – обрати се Пеђи – да те упознам. Надам се да ћете сарађивати. Моја прва сарадница и саветодавац, Ела; историчарка уметности...

Руковали су се и Пеђа се трже – лепотица са слика старих мајстора. Дугачке светло-риђе косе и издуженог лица, као да је изашла из неке слике Ел Грека. Високо, наглашено чело и прве борице око очију, пуне искуства. 

- Драго ми је – проговори меким гласом и одмах упита: - Како сте ушли?

- Мислите на кербера? Па, ето... Знао сам све о помрачењу.

Макс се осмехну, а Ела одмахну главом и ошину Пеђу мирисом заталасане косе. У такво помрачење би вредело заронити, помислио је. Поглед њених смеђих очију носио је у себи замишљену, надземаљску запитаност над светом сенки које лебде у  полутами несавршеноси око њих.

- Замало да будемо колеге... – најзад проговори Пеђа, заборављајући на Макса. – У дербију између уметности и новинарства победило је новинарство јер као новинар могу да пишем о уметности.

- А пишете о ефемерном јер се све велико већ догодило... Знам, причао ми је Макс

- Причао вам је о мени? А о себи у тим данима?  

- То ћеш ти – одговори Макс и гурну бележницу преко стола. – Да је опет не оставиш... – примети двосмислено.

- То бих волела да чујем – прихвати Ела без оклевања. – Ви сте живели у узбудљивим временима.

Пеђа заусти да цитира стару кинеску клетву: „Нека ти богови дају да живиш у узбудљивим временима!“, али... Ни сви соларни ветрови, силе гравитације и магнетизма не би могле тако да промене атмосферу колико  поглед и само један полуокрет Елине дуге косе. И полутар је променио место а полови, они више нису постојали...

И кренуле су нове приче на старе теме, али сада са другачијим, пријатним осећањем. Елине повремене упадице доносиле су дах рационалног која благонаклоно и трпељиво подноси узалудност њихових прича о великој прошлости која је све остварила осим самог циља.

И док опуштено разговарају, надмећући се у љубазностима и присећањима, Пеђа примећује како их то што зову заједничком прошлошћу ослобађа притиска садашњице. Та сећања су постајала стабилне ознаке личности који им дају за право да равноправно разговарају о свему, па и о историји уметности. О Елиној струци. Јер све је почињало од ње и завршавало се са провером њене реакције.

Са музичке линије у шанку чула се гитара Ерика Клептона која под његовим прстима оживљава и пева са њим: Изгледаш чудесно ноћас...

Да, изгледа чудесно, помислио је Пеђа и запитао да скрене пажњу на себе:

- Ела, одакле вам то ретко, топло име?

Осмехнула се, ожаривши га погледом.

- Тако је зовемо – објасни Макс. – Тепамо јој, кроз надимак. Она ће бити првосвештеница храма који отварамо.

- Каквог храма? – збуни се Пеђа. Још ми само треба сарадња са неком сектом, помислио је. Вероватно је то једино чиме се до сада нисам бавио...

- Уметничког! – објави Макс и загледа се у Елу. – Али, има времена, сарађиваћемо…

Значи то је, помисли Пеђа. Нека трговина који ће се звати «Венерине дојке» или нешто слично. Или ће овде у ресторану окачити неколико слика...

Погледао је зидове да процени како би то изгледало, а Макс одмах објасни:

- Ништа од тога. Биће то посебна зграда на тргу.

Да ли то мој бивши пријатељ уме да чита мисли? – запита се Пеђа.

Концепција, програм, планови – све је спремно, објашњавао је Макс. Али колико сам таквих програма већ чуо, запитао се Пеђа. И заборавио јер...

- Обезбедио сам и највећи део средстава – изјави Макс, као да одговара на Пеђине мисли. – А зграда је недавно купљена.

Ово је већ било озбиљно и њихов разговор се разви толико да су тренутни проблеми почели да лебде као лелујаве нити будуће заједничке прошлости.

Макс се недавно вратио из Италије, пун утисака. И док је причао о колонадама Падове, веронској арени, сладуњавој барокности Пизе и мостовима Фиренце, Ела је стално нечим нуткала Пеђу кокетно забацујући  косу и осмехујући се на сваку његову пошалицу и питање «са репом».

- А тек Помпеји! – смрачи се Макс. – Страшна представа апокалипсе. Окамењена тела у покретима пуним страха и ужаса пред неизбежним крајем. Као велика опомена за све нас...

- Опомена? – замисли се Пеђа. – Од кога, због чега? Живот је и тада знао да буде суров, али је био наивнији и невинији.

- Мислиш? – супротстави се Макс. – Неки тадашњи моћници мислили су другачије... Ниси видео Вилу Мистерија у Помпеји. Тако зову собу са   осликаним зидовима. Они причају другачију, неочекивану причу. И Помпеђани су убрали јабуку свезнања и били кажњени...

- Хоћеш да кажеш да је сам Бог, или природа...

- Или тадашњи богови – прекиде га Макс. - Ти и твоја питања! Као да неко  овде поседује Свезнање!

Добијам додатне поене код Еле, помислио је Пеђа, чим ме тако прекида. И више није могао да се обузда, запоставио је наговештено Максово откриће  и кренуо са опробаном варијантом да импресионира Елу.

- Само су питања потребна – говорио је гледајући Макса чврсто у очи и осећајући, као најосетљивији сеизмограф, Елине реакције. -  Одговори су сувишни; искључиви су и служе за једнократну употребу. Они се мењају као помодни, привремени реп.

- Занимљиво размишљање – спремно прихвати Ела. – Али само кад су питања она права.

- Одговори нешто привремено дефинишу и тиме заробљавају онога ко одговара, а потом и онога ко пита – настави Пеђа своју тираду. – Они су тек успутни записи и то ће заувек остати јер немају, погодите шта? Немају  моћну енергију питања!

Макс отвори уста да одговори, али одустаде и замисли се. Пеђа, ликујући у себи, није проговарао, да продужи тренутак тријумфа. И док су њих двојица, који су све остварили осим својих циљева, ћутали, Елина узгредна реченица протутња кроз њих, доносећи плиму нове енергије:

- А питања о неизреченом? О ономе што је још невидљиво, јер тек долази?

Реченица је остала у ваздуху, да виси над њима. Као отисак вечности.

- Да, оно што ће бити...  – замишљено се запитао Макс. – У свакодневном животу се тражи некакав одговор, да би се могло делати даље. Одговор  је део обавезног ритуала.

- Говориш о друштву ефикасних одговора на погрешна питања? – упита Пеђа, а Ела се божанствено осмехну и загледа у њега.

- Може се и тако назвати. Мислим на оно што се догађа… Ето, пре неки дан…

Макс направи значајну паузу и Пеђа схвати да се налази пред нечим важним.

- Знаш за нашег старог сликара Милана Миловановића? Период између светских ратова…

 - Како да не! – обрадовао се Пеђа. – Један од најпознатијих српских импресиониста!

- Недавно налетим на момка, једног од оних новокомпонованих, ошишаних и позлаћених. Купује ствари на велико па продаје даље. Међу гомилама репродукција и понека слика, а међу њима “Плава врата“!

Milovanovic_plava_vrata.jpg

- Миловановићева? Па то је најлепша слика српског импресионизма! Али, чекај мало! Та слика је у Народном музеју!

- Надам се да јесте. А можда и није? – одговори Макс загонетно. – Њена одлична копија, вероватно. Ова или она, у музеју...

- Да није Миловановић лично насликао копију? – убаци Ела и својим погледом ублажи све Пеђине недоумице.

- И шта је онда оригинал? – упита Макс. – Првонасликана, или она друга где је аутор повукао завршне потезе? Детаљна скица слике или њен каснији оригинал? Или оригинал и ауторска копија?

Пеђа у недоумици протрља чело, али правог одговора није било.

Макс настави:  

- Момак није био наиван, неко му је објаснио да то може да буде оригинал, или ауторска копија, и он је додао на цену још поприлично. И ни макац даље… Видиш, са галеристом, сликарем, човеком из струке, увек можеш да нађеш неки договор: плаћање у новцу и сликама, будући послови, сарадња… А овде нема ничега осим трак-паре, трак-роба. То је ефикасно, каже ми он. Соларни бизнис, паре на сунце!

Макс насу још по једну чашицу и Пеђа, у почаст старог, доброг Милана Миловановића и његове прелепе слике, одмах отпи половину, нестрпљив да чује крај ове занимљиве приче. Да дочује где су то Макса одвела “Плава  врата”.

- Оно његово “ефикасно” нешто ми је наговестило: човек хоће коначан, завршен посао са уметничким делом које лебди у свету идеја и никада није “завршено” у својим значењима. И ја то рекох: Како завршити посао за  слику које није завршена… Како незавршена, узбуди се момак, загледа у платно и додаде, пазите сад ово: Па сваки милиметар је покривен бојом!

- Дивно! – узвикну Пеђа. – Антологијски одговор!

- Прави краљевски приступ! – додаде Ела. – Уметност? Па то је мазање до краја!

- Значи, то је за тебе завршена слика, помислио сам тада – наставио је причу Макс. – И, гоњен неком нејасном идејом, почех да му причам како је Миловановић то сликао на Каприју, као реконвалесцент, док му је пола градића стајало иза леђа и сваки детаљ слике упоређивало са оним што они виде. За њих је та слика испијеног, тек опорављеног странца увек била незавршена јер зидови, степенице, врата… И ту су ме ваљда лично музе  просветлиле… Ето, рекох, одмах се види да је слика незавршена! Како незавршена? – пита момак, истопила се његова краљевска сигурност. Па видиш и сам, како стоје врата – одвалих: ни тамо, ни онамо! И то оба крила. Нити су затворена, нити отворена!

Сви су прсли у смех до суза, мало која слика је изазвала толико излива радости.

- Примењена ефикасност на делу!– успео је Пеђа да каже.

- То су Дионисова врата – додате Ела као узгред и Пеђа се загледа у њу, не само због њене лепоте. Било је у тој реченици нечег што остаје и када све ово прође.

Али Макс је настављао своју причу:

 - Јесу полуотворена, па шта, није се дао момак. Сликар није завршио врата, али је зато завршио све остало, и цела слика…

Нови налет смеха преплави канцеларију, сигурно су се чули до улице.

- Преполовио је цену и, кад боље обезбедим просторије, моћи ћеш да је видиш! Заиста, једна од наших најлепших слика.

- А још да је завршена – додао је Пеђа – каква би тек онда била! Е, свака ти част на сналажљивости! Нисам ни помишљао да једна слика може да донесе толико весеља.

- Питање гласи: – додаде Ела – да ли су то врата за улаз или излаз?

- Неко је ушао! – спремно одговори Макс.

Он је, од њих троје, био најспремнији да потражи крај приче.

Пеђа је   желео  да прича траје.

- Неко ће ускоро ући! – изјави он двосмислено и доби муњевит, искошени поглед као обећање.

Елин сетни, очаравајући осмех лебдео је над њим а из шанка се зачу глас Стива Вондера. Певао је о обичном дану у коме се ништа посебно не догађа док одједном није схватио истину о себи – позваћу да јој кажем само три речи: ја те волим...

Миливој Анђелковић 



Komentari (30)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

nsarski nsarski 21:46 08.12.2016

Diskusija

Nedavno sam imao diskusiju sa blogerkom ovdasnjom o Milovanovicevoj slici o kojoj je ovde rec. Naime, ja sam tvrdio da je slika arhetipski prizor sa Mediterana i prilozio jednu fotografiju (iz Grcke, mislim), a ona je ipak tvrdila da to nije isto. Rastali smo se prijateljski, naravno. Evo uporednih ilustracija.

amika amika 22:32 08.12.2016

Re: Diskusija

nsarski
21:46 08.12.2016 / *novo
Diskusija
Nedavno sam imao diskusiju sa blogerkom ovdasnjom o Milovanovicevoj slici o kojoj je ovde rec. Naime, ja sam tvrdio da je slika arhetipski prizor sa Mediterana i prilozio jednu fotografiju (iz Grcke, mislim), a ona je ipak tvrdila da to nije isto. Rastali smo se prijateljski, naravno. Evo uporednih ilustracija.


И ја мислим да је архетипски, и не само са Медитерана јер у унутрашњости Србије, на старим зградама честа су плава врата, негде сам прочитао да она - или се тако верује - одбијају инсекте и уопште штеточине. Затим, плаво је боја неба, мора, Византије (уз златну), рефлексивно-мистична... А у контрасту са белином између вратница и суседним црвеним вратима постају још изразитија. Миловановић је био велики мајстор.
Хвала на коментару...
alselone alselone 22:35 08.12.2016

Re: Diskusija

prilozio jednu fotografiju

Meni je ta desna i lepsa.
amika amika 22:49 08.12.2016

Re: Diskusija

alselone
prilozio jednu fotografiju

Meni je ta desna i lepsa.


Помешао си стране или волиш цвеће? Плочник од разнобојних каменчића, као на морском дну, јесте леп, али цела слика...?
nsarski nsarski 22:51 08.12.2016

Re: Diskusija

Meni je ta desna i lepsa

Dobro, ovo je ipak stvar ukusa.
U svakom slucaju, u pitanju je ono lenjo letnje suncano vreme kad nema nikog na ulici, ni oblaka na nebu, mozda se neki pas pomeri u senku, ili macka necujno predje sokak, cuje se poneka gugutka i to je sve. Atmosfera: komatozna i vecna. Vecna, jer ovako je sve to bilo pre 100 godina, a bice tako isto i kroz 100 godina. Barem na mene ostavljaju ovi prizori takav utisak (da ne kazem impresiju).
alselone alselone 22:54 08.12.2016

Re: Diskusija

Dobro, ovo je ipak stvar ukusa.

Naravno, samo kazem.

Помешао си стране или волиш цвеће?

Volim cvece i ta biljka na slici mi bas lepo izgleda.

Ali dobro, nisam vam ja neki reper za umetnicku kritiku, tako da me slobodno ignorisite.
nsarski nsarski 23:02 08.12.2016

Re: Diskusija

Ali dobro, nisam vam ja neki reper za umetnicku kritiku, tako da me slobodno ignorisite.


Ma, ovo je impresija, brale, nikakva umetnicka kritika.
I dunno, ali ja se pred ovakvim prizorom (na slici ili istinskim) osecam kao uljez: beznacajan i nepostojeci. I to osecanje me raduje. Zamisljam da se tako osecaju budisti kad meditiraju.

P.S. Hocu da kazem, ima neverovatno lepih prizora iz raznih krajeva Zemlje, pustinjska i morska i planinska i vulkanska cuda nevidjena. Ali sva ta cuda su ogromna i skoro nezamisliva naspram mene. A ova plava vrata i bljesak svetla (jer "sve", kaze Jejts,"sve se desava u bljesku svetlosti" ) su ljudski srazmerniji i blizi mome shvatanju i mojoj malenkosti pred njima.
Jebote, raspisao sam se. Izvin'te.
amika amika 23:02 08.12.2016

Re: Diskusija

Atmosfera: komatozna i vecna. Vecna, jer ovako je sve to bilo pre 100 godina, a bice tako isto i kroz 100 godina. Barem na mene ostavljaju ovi prizori takav utisak (da ne kazem impresiju).


Баш тако. Призива вечност лепог...
amika amika 23:08 08.12.2016

Re: Diskusija

Ali dobro, nisam vam ja neki reper za umetnicku kritiku, tako da me slobodno ignorisite.


Имаш осећај за лепо, и недостаје ти цвеће... А мени, а изгледа и Нсарском, недостаје мир, не тренутни већ онај прави из кога се рађаш као нов...
alselone alselone 23:08 08.12.2016

Re: Diskusija

I dunno, ali ja se pred ovakvim prizorom (na slici ili istinskim) osecam kao uljez: beznacajan i nepostojeci. I to osecanje me raduje


Da, znam sta kazes. Sto je zanimljivo, bio sam i u Luvru i u Ermitazu, video sam prakticno nemali deo onoga sto je istorija obelezila kao najkvalitetnije, ali se i cesto kad pricam o slikama setim neke slike zime sa nekim drvetom u snegu, nekog noname (u poredjenju sa pomenutim muzejima) mislim Madjarskog slikara u zgradi opstine, sad dal Novog Sada ili Sombora, nisam siguran, davno je bilo. Al slike se secam. :)
alselone alselone 23:10 08.12.2016

Re: Diskusija

А мени, а изгледа и Нсарском, недостаје мир, не тренутни већ онај прави из кога се рађаш као нов...


Ono sto sam primetio kod sebe je mi se vise svidjaju slike jasnih kontura, ivica, boja, realisticnije, nego bilo sta stilizovano. U uvek kada to pomislim setim se jednog komentara nsarskog sa pocetka bloga kada je rekao nesto u fazonu - ja da zelim da vidim realisticnu sliku uzeo bih fotografiju, ja zelim da vidim onako kako je on video.

I ja zelim, ali realisticno.
nsarski nsarski 23:13 08.12.2016

Re: Diskusija

setim neke slike zime sa nekim drvetom u snegu, nekog noname (u poredjenju sa pomenutim muzejima) mislim Madjarskog slikara u zgradi opstine


Evo ti jedne slike koju sam ja na slican nacin zapamtio. Slikao je Vittorio Corcos, a zove se "San" (ili Snovi):


alselone alselone 23:14 08.12.2016

Re: Diskusija

Slikao je Vittorio Corcos, a zove se "San" (ili Snovi):

Bas po mom ukusu. Stvarno je lepa.
amika amika 23:16 08.12.2016

Re: Diskusija

setim se jednog komentara nsarskog sa pocetka bloga kada je rekao nesto u fazonu - ja da zelim da vidim realisticnu sliku uzeo bih fotografiju, ja zelim da vidim onako kako je on video.


И осетио, доживео, исказао нешто више од тренутне импресије.
amika amika 23:24 08.12.2016

Re: Diskusija

alselone
Slikao je Vittorio Corcos, a zove se "San" (ili Snovi):

Bas po mom ukusu. Stvarno je lepa.


Јесте лепа, и са мајсторским бојама и нијансама. Али нема дубину, ниси ти у њој већ си споља, а код Плавих врата као да си у том простору...
nsarski nsarski 23:31 08.12.2016

Re: Diskusija

Ono sto sam primetio kod sebe je mi se vise svidjaju slike jasnih kontura, ivica, boja, realisticnije, nego bilo sta stilizovano


Jedan koristan trik: kad gledas majstore impresioniste, skoro sasvim zazmuri i pogledaj sliku kroz trepavice - odjednom pred tebe iskoci sav sjaj i velicanstvo boje i prizora. Slika se izostri.

nsarski nsarski 23:32 08.12.2016

Re: Diskusija

Али нема дубину, ниси ти у њој већ си споља,

Da, ali bi covek mogao roman o uhvacenom trenutku da napise.
G.Cross G.Cross 23:35 08.12.2016

Re: Diskusija




a ona je ipak tvrdila da to nije isto



Naravno da nije.

Jedna vrata su otvorena a druga zatvorena.

Ja volim otvorena.
amika amika 23:38 08.12.2016

Re: Diskusija

nsarski
Али нема дубину, ниси ти у њој већ си споља,

Da, ali bi covek mogao roman o uhvacenom trenutku da napise.


А код Миловановића о обухваћеном простору и времену.
amika amika 23:40 08.12.2016

Re: Diskusija

G.Cross



a ona je ipak tvrdila da to nije isto



Naravno da nije.

Jedna vrata su otvorena a druga zatvorena.

Ja volim otvorena.


Прва су полуотворена, позивају да уђеш и видиш шта је иза њих... Шире слику на невидљиво.
nsarski nsarski 23:45 08.12.2016

Re: Diskusija

Jedna vrata su otvorena a druga zatvorena.

Ali, iza tih poluotvorenih vrata kao da je opet beli zid. Kao da te ne pozivaju da udjes.
amika amika 23:50 08.12.2016

Re: Diskusija

nsarski
Jedna vrata su otvorena a druga zatvorena.

Ali, iza tih poluotvorenih vrata kao da je opet beli zid. Kao da te ne pozivaju da udjes.


Ја видим пролаз надесно. А та белина која је вероватно зид је била потребна да се истакну врата: најзад, М. је био импресиониста и радио је на импресији, не на садржају слике...
Черевићан Черевићан 23:49 09.12.2016

вратију зјап

очкринута врата више мааме
јер у себи крију недореке...
........изазова који обећава
(затворена, указ су препреке)


amika amika 23:59 09.12.2016

Re: вратију зјап

очкринута врата више мааме


... и говоре, а затворена набусито ћуте.
49 41 49 41 23:45 13.12.2016

Re: Diskusija

nsarski
Meni je ta desna i lepsa

Dobro, ovo je ipak stvar ukusa.
U svakom slucaju, u pitanju je ono lenjo letnje suncano vreme kad nema nikog na ulici, ni oblaka na nebu, mozda se neki pas pomeri u senku, ili macka necujno predje sokak, cuje se poneka gugutka i to je sve. Atmosfera: komatozna i vecna. Vecna, jer ovako je sve to bilo pre 100 godina, a bice tako isto i kroz 100 godina. Barem na mene ostavljaju ovi prizori takav utisak (da ne kazem impresiju).


Stomaci krchkaju, posle rucka...
Napolju se chuju samo deciji glasovi, koji podsecaju na zrelo voce

Podne. Andriceva kratka pripovetka

iako je procitah davno, dojmila mi se i kao da mi se "vrzma" tu okolo
njegovo letnje Podne.
amika amika 09:29 14.12.2016

Re: Diskusija

Napolju se chuju samo deciji glasovi, koji podsecaju na zrelo voce


То је атмосфера из нашег детињства. Бојим се да је то време заувек одлетело у прошлост. Једино још природа поштује неки ритам и на планини се све утиша у подне, а умири кад се приближи превечерје.

На слици Миловановића је управо то време, када су сенке већ дугачке.

49 41 49 41 23:09 13.12.2016

Light of Babilon

https://youtu.be/qKWGayK1F3Y

Nedavno, slucajno naleteo.
Impresionirala me Iranka, svojom energijom, "krikom", licnim protestom, ritmicnoscu...
Slucajno ih srela u Istambulu... slucajno popricali i bljesnu Light of Babilon.

Eto ih na ulicnoj svirci i svuda.
amika amika 09:33 14.12.2016

Re: Light of Babilon

Light of Babilon.


Осетљив сам на име Вавилон, а видим да има доста нових песама на ту тему - много више него пре годину две. Носталгија за митским, за старом великом причом коју ово време нема?
49 41 49 41 00:15 14.12.2016

Nekad Hodih

pa Pohodih

https://youtu.be/aw8uJeslm8s
amika amika 09:37 14.12.2016

Re: Nekad Hodih

pa Pohodih


Походих и ја. Андрића сам у младости избегавао јер је био у обавезној лектири, и тек када сам прочитао његове кратке приче вратио сам се романима. Чини ми се да је то и природно јер као клинац ниси у стању да прихватиш и разумеш, а зато ни да осетиш, све њихове вредности.

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana

Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana