Из романа ВРТОВИ ВАВИЛОНА
На улазу испред Пеђе се испречи вратар. Мали, глават, набијен.
- Малочас сам изашао – подсети га Пеђа.
- Знам – одврати он. – Такви су опасни. Дигни руке. И сачекај да питам.
- Шта да питате?
- Када ће помрачење!
Е, вала ћеш ти помрачити, помисли Пеђа. Јачи јеси, увежбан, али непросветљен. Заплашен од нечега што се овде догађало...
Окренуо се и махнуо руком:
- Момци, идемо! Овде је само један; к`о ниједан!
Главати одскочи ка пулту завлачећи руку иза леђа, а Пеђа шмугну унутра. Могао је да ме пригрли, сину му тада, да му будем штит... То би њега просветлило, а ја, ја..
Али, већ је био унутра.
Његов бивши пријатељ је седео за столом у ресторану. Махну му заборављеном бележницом, а млада жена за његовим столом изненађено се загледа у Пеђу.
Из ходника се зачу бука – кербер је пристизао рушећи нешто успут.
Макс га заустави покретом руке: - У реду је!
- Дођи – обрати се Пеђи – да те упознам. Надам се да ћете сарађивати. Моја прва сарадница и саветодавац, Ела; историчарка уметности...
Руковали су се и Пеђа се трже – лепотица са слика старих мајстора. Дугачке светло-риђе косе и издуженог лица, као да је изашла из неке слике Ел Грека. Високо, наглашено чело и прве борице око очију, пуне искуства.
- Драго ми је – проговори меким гласом и одмах упита: - Како сте ушли?
- Мислите на кербера? Па, ето... Знао сам све о помрачењу.
Макс се осмехну, а Ела одмахну главом и ошину Пеђу мирисом заталасане косе. У такво помрачење би вредело заронити, помислио је. Поглед њених смеђих очију носио је у себи замишљену, надземаљску запитаност над светом сенки које лебде у полутами несавршеноси око њих.
- Замало да будемо колеге... – најзад проговори Пеђа, заборављајући на Макса. – У дербију између уметности и новинарства победило је новинарство јер као новинар могу да пишем о уметности.
- А пишете о ефемерном јер се све велико већ догодило... Знам, причао ми је Макс
- Причао вам је о мени? А о себи у тим данима?
- То ћеш ти – одговори Макс и гурну бележницу преко стола. – Да је опет не оставиш... – примети двосмислено.
- То бих волела да чујем – прихвати Ела без оклевања. – Ви сте живели у узбудљивим временима.
Пеђа заусти да цитира стару кинеску клетву: „Нека ти богови дају да живиш у узбудљивим временима!“, али... Ни сви соларни ветрови, силе гравитације и магнетизма не би могле тако да промене атмосферу колико поглед и само један полуокрет Елине дуге косе. И полутар је променио место а полови, они више нису постојали...
И кренуле су нове приче на старе теме, али сада са другачијим, пријатним осећањем. Елине повремене упадице доносиле су дах рационалног која благонаклоно и трпељиво подноси узалудност њихових прича о великој прошлости која је све остварила осим самог циља.
И док опуштено разговарају, надмећући се у љубазностима и присећањима, Пеђа примећује како их то што зову заједничком прошлошћу ослобађа притиска садашњице. Та сећања су постајала стабилне ознаке личности који им дају за право да равноправно разговарају о свему, па и о историји уметности. О Елиној струци. Јер све је почињало од ње и завршавало се са провером њене реакције.
Са музичке линије у шанку чула се гитара Ерика Клептона која под његовим прстима оживљава и пева са њим: Изгледаш чудесно ноћас...
Да, изгледа чудесно, помислио је Пеђа и запитао да скрене пажњу на себе:
- Ела, одакле вам то ретко, топло име?
Осмехнула се, ожаривши га погледом.
- Тако је зовемо – објасни Макс. – Тепамо јој, кроз надимак. Она ће бити првосвештеница храма који отварамо.
- Каквог храма? – збуни се Пеђа. Још ми само треба сарадња са неком сектом, помислио је. Вероватно је то једино чиме се до сада нисам бавио...
- Уметничког! – објави Макс и загледа се у Елу. – Али, има времена, сарађиваћемо…
Значи то је, помисли Пеђа. Нека трговина који ће се звати «Венерине дојке» или нешто слично. Или ће овде у ресторану окачити неколико слика...
Погледао је зидове да процени како би то изгледало, а Макс одмах објасни:
- Ништа од тога. Биће то посебна зграда на тргу.
Да ли то мој бивши пријатељ уме да чита мисли? – запита се Пеђа.
Концепција, програм, планови – све је спремно, објашњавао је Макс. Али колико сам таквих програма већ чуо, запитао се Пеђа. И заборавио јер...
- Обезбедио сам и највећи део средстава – изјави Макс, као да одговара на Пеђине мисли. – А зграда је недавно купљена.
Ово је већ било озбиљно и њихов разговор се разви толико да су тренутни проблеми почели да лебде као лелујаве нити будуће заједничке прошлости.
Макс се недавно вратио из Италије, пун утисака. И док је причао о колонадама Падове, веронској арени, сладуњавој барокности Пизе и мостовима Фиренце, Ела је стално нечим нуткала Пеђу кокетно забацујући косу и осмехујући се на сваку његову пошалицу и питање «са репом».
- А тек Помпеји! – смрачи се Макс. – Страшна представа апокалипсе. Окамењена тела у покретима пуним страха и ужаса пред неизбежним крајем. Као велика опомена за све нас...
- Опомена? – замисли се Пеђа. – Од кога, због чега? Живот је и тада знао да буде суров, али је био наивнији и невинији.
- Мислиш? – супротстави се Макс. – Неки тадашњи моћници мислили су другачије... Ниси видео Вилу Мистерија у Помпеји. Тако зову собу са осликаним зидовима. Они причају другачију, неочекивану причу. И Помпеђани су убрали јабуку свезнања и били кажњени...
- Хоћеш да кажеш да је сам Бог, или природа...
- Или тадашњи богови – прекиде га Макс. - Ти и твоја питања! Као да неко овде поседује Свезнање!
Добијам додатне поене код Еле, помислио је Пеђа, чим ме тако прекида. И више није могао да се обузда, запоставио је наговештено Максово откриће и кренуо са опробаном варијантом да импресионира Елу.
- Само су питања потребна – говорио је гледајући Макса чврсто у очи и осећајући, као најосетљивији сеизмограф, Елине реакције. - Одговори су сувишни; искључиви су и служе за једнократну употребу. Они се мењају као помодни, привремени реп.
- Занимљиво размишљање – спремно прихвати Ела. – Али само кад су питања она права.
- Одговори нешто привремено дефинишу и тиме заробљавају онога ко одговара, а потом и онога ко пита – настави Пеђа своју тираду. – Они су тек успутни записи и то ће заувек остати јер немају, погодите шта? Немају моћну енергију питања!
Макс отвори уста да одговори, али одустаде и замисли се. Пеђа, ликујући у себи, није проговарао, да продужи тренутак тријумфа. И док су њих двојица, који су све остварили осим својих циљева, ћутали, Елина узгредна реченица протутња кроз њих, доносећи плиму нове енергије:
- А питања о неизреченом? О ономе што је још невидљиво, јер тек долази?
Реченица је остала у ваздуху, да виси над њима. Као отисак вечности.
- Да, оно што ће бити... – замишљено се запитао Макс. – У свакодневном животу се тражи некакав одговор, да би се могло делати даље. Одговор је део обавезног ритуала.
- Говориш о друштву ефикасних одговора на погрешна питања? – упита Пеђа, а Ела се божанствено осмехну и загледа у њега.
- Може се и тако назвати. Мислим на оно што се догађа… Ето, пре неки дан…
Макс направи значајну паузу и Пеђа схвати да се налази пред нечим важним.
- Знаш за нашег старог сликара Милана Миловановића? Период између светских ратова…
- Како да не! – обрадовао се Пеђа. – Један од најпознатијих српских импресиониста!
- Недавно налетим на момка, једног од оних новокомпонованих, ошишаних и позлаћених. Купује ствари на велико па продаје даље. Међу гомилама репродукција и понека слика, а међу њима “Плава врата“!
- Миловановићева? Па то је најлепша слика српског импресионизма! Али, чекај мало! Та слика је у Народном музеју!
- Надам се да јесте. А можда и није? – одговори Макс загонетно. – Њена одлична копија, вероватно. Ова или она, у музеју...
- Да није Миловановић лично насликао копију? – убаци Ела и својим погледом ублажи све Пеђине недоумице.
- И шта је онда оригинал? – упита Макс. – Првонасликана, или она друга где је аутор повукао завршне потезе? Детаљна скица слике или њен каснији оригинал? Или оригинал и ауторска копија?
Пеђа у недоумици протрља чело, али правог одговора није било.
Макс настави:
- Момак није био наиван, неко му је објаснио да то може да буде оригинал, или ауторска копија, и он је додао на цену још поприлично. И ни макац даље… Видиш, са галеристом, сликарем, човеком из струке, увек можеш да нађеш неки договор: плаћање у новцу и сликама, будући послови, сарадња… А овде нема ничега осим трак-паре, трак-роба. То је ефикасно, каже ми он. Соларни бизнис, паре на сунце!
Макс насу још по једну чашицу и Пеђа, у почаст старог, доброг Милана Миловановића и његове прелепе слике, одмах отпи половину, нестрпљив да чује крај ове занимљиве приче. Да дочује где су то Макса одвела “Плава врата”.
- Оно његово “ефикасно” нешто ми је наговестило: човек хоће коначан, завршен посао са уметничким делом које лебди у свету идеја и никада није “завршено” у својим значењима. И ја то рекох: Како завршити посао за слику које није завршена… Како незавршена, узбуди се момак, загледа у платно и додаде, пазите сад ово: Па сваки милиметар је покривен бојом!
- Дивно! – узвикну Пеђа. – Антологијски одговор!
- Прави краљевски приступ! – додаде Ела. – Уметност? Па то је мазање до краја!
- Значи, то је за тебе завршена слика, помислио сам тада – наставио је причу Макс. – И, гоњен неком нејасном идејом, почех да му причам како је Миловановић то сликао на Каприју, као реконвалесцент, док му је пола градића стајало иза леђа и сваки детаљ слике упоређивало са оним што они виде. За њих је та слика испијеног, тек опорављеног странца увек била незавршена јер зидови, степенице, врата… И ту су ме ваљда лично музе просветлиле… Ето, рекох, одмах се види да је слика незавршена! Како незавршена? – пита момак, истопила се његова краљевска сигурност. Па видиш и сам, како стоје врата – одвалих: ни тамо, ни онамо! И то оба крила. Нити су затворена, нити отворена!
Сви су прсли у смех до суза, мало која слика је изазвала толико излива радости.
- Примењена ефикасност на делу!– успео је Пеђа да каже.
- То су Дионисова врата – додате Ела као узгред и Пеђа се загледа у њу, не само због њене лепоте. Било је у тој реченици нечег што остаје и када све ово прође.
Али Макс је настављао своју причу:
- Јесу полуотворена, па шта, није се дао момак. Сликар није завршио врата, али је зато завршио све остало, и цела слика…
Нови налет смеха преплави канцеларију, сигурно су се чули до улице.
- Преполовио је цену и, кад боље обезбедим просторије, моћи ћеш да је видиш! Заиста, једна од наших најлепших слика.
- А још да је завршена – додао је Пеђа – каква би тек онда била! Е, свака ти част на сналажљивости! Нисам ни помишљао да једна слика може да донесе толико весеља.
- Питање гласи: – додаде Ела – да ли су то врата за улаз или излаз?
- Неко је ушао! – спремно одговори Макс.
Он је, од њих троје, био најспремнији да потражи крај приче.
Пеђа је желео да прича траје.
- Неко ће ускоро ући! – изјави он двосмислено и доби муњевит, искошени поглед као обећање.
Елин сетни, очаравајући осмех лебдео је над њим а из шанка се зачу глас Стива Вондера. Певао је о обичном дану у коме се ништа посебно не догађа док одједном није схватио истину о себи – позваћу да јој кажем само три речи: ја те волим...
Миливој Анђелковић