Ukoliko na predstojećim, istorijski važnim, izborima samo tri, ili možda i četiri, nemanjinske liste prestignu cenzus postoji vrlo realna mogućnost da Toma i Koštunica pređu magičnu crtu od 125 parlamentaraca. Ukoliko se to desi, a referentna istraživanja javnog mnjenja govore da će to možda zavisiti od nekoliko desetina hiljada glasova, naša zemlja će se naći u vrlo teškoj situaciji. Toma je već najavio da će u koaliciju sa Vojom, pa taman i da mu ponudi mesto premijera (iako će imati, verovatno, tri puta više glasova), jer tako je naredio drugi Voja, onaj ih Ševeningena. Biće to za Koštunicu ponuda koja se ne može odbiti; na kraju, konačno će moći da sprovodi politiku njemu inherentnu.[1]
Zamislimo na trenutak ovaj sumorni scenario. Kakvu bi politiku vodila nova Vlada, ako se nešto što, verovatno, ne bi imalo kritičan nivo konzistentnosti, može zvati politikom? Ono što je prosečnog građana najvažnije, je koliko bi to ''naleglo'' na njegovu grbaču, odnosno koliku bi štetu nova koalicija (koja skoro pola decenije visi u vazduhu, a o njoj se pričalo i sredinom devedesetih[2]) napravila državi, odnosno društvu?
Vrlo ću u simplifikovanoj formi predstaviti jednu ekonomsku analizu, odnosno anticipaciju događanja u ovoj i narednoj godini.
Trošimo više nego što proizvodimo!
Bruto domaći proizvod (mera privredne aktivnosti) je prethodne godine iznosio 31 mlrd. evra (4200 po stanovniku). Srbi su se mnogo čega uželeli devedesetih, te su u prvoj dekadi 21. veka počeli da troše za nešto preko petine (skoro 22%) više nego što proizvode. Tako da je domaća potrošnja, zajedno sa investicijama (agregatna tražnja ili apsoprcija) iznosila oko 37,7 mlrd. evra. Ta razlika, od 6,7 milijardi evra, je, u stvari, deficit u razmeni roba i usluga Srbije sa inostranstvom. Dakle, to što više trošimo ne pada sa nebesa, već dolazi iz inostranstva. Kako se to ''pokriva''? Pre svega, neto stranim zaduživanjem, stranim direktnim (i portfolio) investicijama, donacijama i doznakama, odnosno novom deviznom štednjom.
Projekcije za ovu godinu, u slučaju nevanrednih okolnosti, ukazuju da bi udeo deficita trebalo da ostane bitnije nepromenjen. To znači da bi pri BDP-u od oko 34 milijarde evra[3], trgovinski deficit[4] trebalo da iznosi oko 7,5 milijardi evra[5]. Ako pak izvoz i uvoz ostvare stope rasta od po 20% u evrima, onda bi trgovinski deficiti dostigao 8,2 milijarde evra (24% BDP). Deficit tekućih transakcija platnog bilansa, koje je u stvari daleko važniji za održivost eksterne finansijske pozicije jedne zemlje, i koji se simplifikovano dobija kada se na trgovinski deficit dodaju neto (plaćene) kamate i oduzmu tekući tranferi (gro toga čine doznake[6]) i donacije mogao bi iznositi grubo od 5 do 5,5 mlrd. evra.
U slučaju proevropske politike (i opcije) ovi bi deficiti bili relativno lako pokriveni, i devizne rezerve NBS bi čak beležile prirast.[7]
Opcija sa Vojom i (Voji Šešelju) vernim Tomom
Iako se i tandem Voja&Toma ubiše od truda da dokažu da će strani investitori biti dobrodošli, samo obimno ''zamrzavanje'' njihovih ulaganja na početku ove godine (a i svih ovih godina nije bilo ozbiljnijih grinfild investicija, dobrim delom zahvaljujući uticaju ovog ''dvojca'', koji su parlamanetarnu većinu već od početka 2004 vešto koristili) govori da im baš i ne veruju. Ne treba biti mnogo mudar pa zaključiti da će priliv kapitala u ovu zemlju biti ozbiljno redukovan sa Vladom koja praktično nema nameru da temeljno sarađuje sa EU i SAD[8]. Dakle, i da ne dođe do povlačenja kapitala, već samo da se njegov priliv uspori Srbija bi se ubrzo suočila sa finansijskom krizom.
E sad, kakva bi mogla biti izlazna strategija nove Vlade, koja bi se u, optimističnom, slučaju našla u situaciji da već u ovoj godini, usled relativno malih neto stranih direktnih investicija (verovatno oko 1,3 milijardi evra), minusa po osnovu porfolio investicija[9] i smanjenog, i skupljeg, ino-zaduživanja ostvari platnobilansni manjak od 3 do 3,5 milijardi evra. Prvo rešenje bi bilo jednostavno: potrošiti toliko deviznih rezervi i održati makroekonomsku stabilnost. Međutim, tu postoji veliki problem: budući da gro deviznih rezervi, u stvari, čine potraživanja poslovnih banaka (pa i stanovništva, preko nove devizne štednje i keša) od NBS, tako drastičan, planiran trećinski pad deviznih rezervi, bi se pretvorio u ''stampedo'', te bi kraj godine ili početak sledeće dočekali sa, možda, trećinom ili čak četvrtinom današnjih deviznih rezervi (od 9,6 milijardi evra). Druga, verovatnija opcija je da bi se išlo na slabljenje dinara čime bi se smanjila realna vrednost dinarskih obaveza NBS (i države prema stanovništvu preko indukovane, neizbežne, inflacije), a istovremeno bi se intervenisalo iz deviznih rezervi, te bi njihov i pad dinara bio ublažen. U ovoj varijanti slabljenje dinara i prateća inflacija dovodi do smanjivanja spoljnotrgovinskog deficita (i uvoza i izvoza) i potrošnje (i investicija), te bi došlo do toga da (početna) cifra o ukupnoj potrošnji (tačnije apsorpciji) u Srbiji od 37,7 milijardi evra u 2008. bude znatno manja (ona bi u dinarima, dakako, ostala slična, ali bi inflacija i depresijacija učinili svoje).[10] Grubo procenjeno, ukupna potrošnja (i investicije) u Srbiji bi već u ovoj godini mogla pasti za skoro desetinu, dok bi u narednoj godini pad mogao biti i dvostruko veći. Naravno, posle izvesnog vremena uspostavila bi se ravnoteža (izvoza, uvoza, potrošnje, investicija, kursa...) na znatno nižem nivou. Za običnog građanina to, oprilike, znači za toliko manje plate i penzije (i rast nezaposlenosti).
Naravno, postoji i opcija, o kojoj verovatno razmišljaju Toma i Voja, a to je da se privuku silne pare iz trećih (bratskih) zemalja, odakle, do sada skoro da nisu stizale. Iako kapital nema naciju, svaka investicija poželjno nosi i transfer tehnologije i znanja, a toga istočno od Srbije nikada nije bilo u izobilju.
Redukcija asporpcije (poštrošnja+investicije) i s tim povezanog uvoza, izvoza, industrijske proizvodnje, kao i ostalih privrednih grana posebno povezanih sa spoljontrgovinskom razmenom (saobraćaj, trgovina, finansijsko posredovanje) i ''vanprivrednih'' delatnosti (ostale usluge-zdravstvo, obrazovanje, odbrana, policija, komunalne delatnosti-koje se finansiraju iz poreza, koji bi bili oštro redukovani padom uvoza i privredne aktivnosti) doveli bi, prvo do usporavanja, potom do stagnacije, pa pada BDP-a (te iz tog ''kolača'', građani Srbije bi bili manje ''namireni'', odnosno, morali bi da ''stegnu kaiš'', ali, ipak, ne bi ''jeli korenje''). Naime, dosadašnji rast BDP je najvećim delom bio indukovan domaćom tražnjom, koja bi u najboljem slučaju stagnirala, posebno u odsustvu jake kreditne aktivnosti (u prva dva meseca 2008. kreditni plasmani su usporeni, dok spoljni dug Srbije stagnira, na 17,8 milijardi evra[11]).
Kada su početkom (''ludih'') dvadesetih[12] holuvudski glumci osnovali svoju producentsku kuću ugledni američki dnevni list objavio je naslov: ''Ludaci su preuzeli ludnicu!''.
[1] SRS i DSS su se toliko približili da je i istraživačima javnog mnjenja sve teže da naprave distinkciju između njihovih prosečnih birača; neretko DSS to demantuje, ali možda se SRS približio DSS - pa mu dođe na isto.
[2] Tada je, navodno, Šešelj nudio Koštunici trećinu mandata, a ovaj se nećkao.
[3] Pri rastu BDP od 6% i inflaciji u Evro-zoni od 3% u 2008. Uzeli smo da se prosečni kurs dinara prema evru u 2008. ostane nepromenjen (79,98), iako je realno da bi moglo doći do blage depresijacije dinara.
[4] Naravno, treba uzeti u obzir i saldo razmene usluga, ali pošto je ono praktično na nuli, možemo ga apstrahovati.
[5] Rast izvoza i uvoza iznosio bi oko 10% u evrima i oko 20% u dolarima, pod uslovom da pokrivenost uvoza izvozom bude oko polovine.
[6] Od 2008. NBS je, ispravno, ubacila veći deo nove devizne štednje u ovu stavku.
[7] To znači, da je ukupni platni bilans u plusu (bez međuvalutnih promena).
[8] Iako bi, naravno, htela da nastavi da koristi preferencijalni trgovinski tretman od strane iste EU, koji je glavni faktor rast našeg izvoza poslednjih sedam godina, od 20% prosečno godišnje, u evrima: istinu za volju EU, verovatno, neće dodatno otežavati položaj Srbije, pa neće ukidati tu povlasticu bez koja bi upali u teške ekonomske neprilike, niti će ukidati predpristupne - IPA - fondove za Srbiju.
Interesantno je poređenje sa stavom SAD tokom Drugog svetskog rata, kada je poslala obimnu pomoć SSSR-u (bez, koja bi, možda, i ishod rata bio drugačiji). Antikomunistički nastrojen Truman je zahtevao od Staljina da ovaj to kaže svom narodu, što je ovaj na ''jedite jade'' i uradio.
[9] Povlačenje portfolio investitora je već zabeleženo u januaru 2008. i sudeći prema smanjenomo učešću ino-investitora u kupovinama akcija kao i kretanjima berzanskih indeksa (BELEX15 je pao oko 30% od početka godine), minus će biti sve veći, sve do izbora, u najbolju ruku.
[10] Po ekonomskoj teoriji, u slučaju neodržive neravnoteže platnog bilansa depresijacija kursa i redukcija apsorpcije (potrošnje i investicija) su mogući načini za uspostavljanje nove ravnoteže na nižem nivou. Niža apsorpcija znači i manju uvoznu tražnju i samim tim manji spoljnotrgovinski deficit (naravno, zbog visoke uvozne zavisnosti, kao i pada domaće tražnje, pada i izvoz, ali u manoj meri). Srbija, ima visoku marginalnu sklonost uvozu te bi smanjenje dohotka (apsorpcije) snažno uticalo na smanjivanje neravnoteže platnobilnsnog defcita.
[11] Kada je u pitanju spoljni dug ove godine stiže na naplatu 4,2 miljarde dolara glavnice i 1,1 mlrd. dolara kamata.
[12] Tako su te godine 20. veka nazvali, pored ostalih, istoričari imetnosti, pre svega, zbog kršenja tabua.