LUTKINA KUĆA GOSPOĐICE K.

(beleška o jednoj Ani)

Sve se to zbilo... dve hiljade i neke... pre druge nego četvrte... možda treće?... nisam sigurna. U svakom slučaju, pre dolaska Telenora. Pre nego što se Karić kandidovao za predsedika. Pre redizajna „Politike". ... Znači, odavno.

U to vreme, pisala sam za ženski magazin „Ana" - onako neke, sladunjave, razbibrižne tekstove na razne temice i teme. Uredicama sam jednom predložila da napravimo rubričicu pod radnim naslovom „sve srpske Ane", gde bismo objavljivali intervjue sa Anama, iz sveta kulture, sporta, mode... muzike, biznisa... Nije važno! Samo da su lepe, uspešne i da se zovu Ana. Ideja im se dopala.

Šta više, usledilo je zastrašujuće pitanje:

„Jer možeš da napraviš osamnaest takvih intervjua za sledeći broj?" ...

Koliko, bre?

„Osamnaest. Magazin „Ana" slavi osamnaesti rođendan, i baš bi bilo zgodno da rođendanski broj otvorimo takvim blokom intervjua. Ne moraš mnogo da se trudiš oko pitanja... osmisli to više kao neku rođendansku anketu, samo gledaj da nam Ane budu što razvnovrsnije. Imaš deset dana. U redu?"

Deset dana za osamnaest raznovrsnih Ana?!

Na vrhu jezika mi stoji odgovor: „Naravno da nije u redu!"

Umesto toga, čujem se kako izgovaram: „ U redu." , ugrizam se za usnu, ali (dođavola!)- već je kasno... Polako shvatajući na šta sam pristala, brzo istrčavam iz redakcije.

Već kod Šumatovca, pozivam Ane iz svog imenika: Zarubica, Tomović, Vujanović... pristaju. Lepo. Šta sad?! ... Idem ulicom i mrndžam prezimena koja se slažu uz ime Ana... Ana Stanić! Savršena ideja.... Ana Nikolić što peva pesmu „Januar"... J- ANU-ar... Ana Kurnjikova... da, dobra, ali sasvim neupotrebljiva pomisao... Idemo dalje: Ana, Ana, Ana... Maljević! ... Ana Frank? ... Ne, ne ... Ana Nimani?... Ne kaže se Ana nego „Zana" Hodam. Zastanem. Podignem pogled i iznad sebe ugledam bilbord. I to koliki!... Nadvio se nad čitav Zeleni Venac. Lepotica sa mobilnim telefonom... Piše: „Moja mreža" ...

Ana Karić!

Sjajno, izvrsno, ... raznovrsno!

Sastavljam rođendanska pitanja. Nice & easy, ništa preterano. Kao: idealan rođendanski poklon... Ili, kako zamišljaš najluđu proslavu svog rođendANA... Da li postoji neka Ana kojoj se diviš... Sve u svemu, čisti šiparički leksikon.

Stvari postaju zabavnije, kad počinju da stižu odgovori. Raznovrsne Ane dokazuju da se na glupa pitanja, može odgovoriti pametno. Ili bar: šarmantno. Recimo, to o rođendanskom poklonu. Zarubica mi poverava da godinama želi disko kuglu. Ana Stanić primećuje: idealan je svaki poklon po kom vidim da je namenjen baš meni. Ana Tomović piše o knjizi „Lek od breskvinog lišća" koju je nekad dobila, i koja joj je promenila poglede na svet... Govore mi i pišu o svojim drugaricama Anama, iz osnovnih škola, Anama sa beogradskih ćoškova, Anama iz frizerskih salona, Anama kojima se dive. Svojim bakama Anama, po kojima su dobile ime...  sve ide lepo, sem što se na telefon Ane Nikolić javlja neki mnogo strogi baja, uporno me ispituje i nešto mulja, tako da me provocira da ga prijavim kao nasilnika u porodici... kasnije, saznam da je dotična pevaljka u šemi s nekim „kontraverznim biznismenom" , pa odustajem - prežvrljam njeno ime sa spiska od osamnaest veličan(a)stvenih... Tada se ponovo dosetim Ane Karić i upotrebivši pola novinarskog Beograda, najzad dolazim do njenog vrlo lepog telefonskog broja... Skoro da nisam morala ni da ga tražim. Bilo je dovoljno da s pozivnim 063 uparim šest cifara koje se najlakše pamte.

Pozivam. Predstavljam se. Objašnjavam (doglupi) koncept.

Ana Karić je veoma prijatna sagovornica.

Ljubazno mi persira, postavlja precizna potpitanja, sve u svemu odaje utisak ozbiljne i profi osobe, dobre za saradnju. Pitam je da li joj više odgovara da joj pitanja pošaljem mailom, ona diktira svoj mail i ja ga presrećna zapisujem. Odlično!

Moj dead line je blizu i sama ideja o tome da nećemo morati da se nalazimo, gubimo vreme na upoznavanje i razgovaranje, čini me vrlo srećnom.

Šaljem pitanja. ... Nema odgovora.

Posle dva dana, već u velikoj stisci s vremenom a i prilično izmorena od svog tog ANANISANJA, ponovo je pozivam. Da li je primila mail? Da li je sve u redu?

Naravno, sve je u redu. Pitanja su VEOMA LEPA, divna. (?!)

Bilo bi dobro da se nađemo sutra u podne, u vili „Jeleni" pa da završimo taj intervju.

Oh, ne. Ipak nisam uspela da izbegnem viđanje. Nema veze... Nikad nisam bila u vili „Jeleni" , a i - Ana Karić je mojih godina. Otkud znam?! Pretpostavljam da bi mogla biti simpatična... ako ništa, bar smo vršnjakinje. Razumećemo se, kapiram, po toj nekoj generacijskoj liniji. Tako se tešim, dok odbijam glupa pitanja koja mi padaju na pamet.

Šta da obučem? ... Bože, Milena, koji si kreten! Šta da obučeš?! Bilo šta! Ideš na intervju, ne na dobrotvorni bal Milanke Mare Karić...

No, sutra u 10 do 12, dok stojim na uglačanom ulazu u vilu, u naradžastim Converse patikama, tregerkama i cvetastoj majici- ne mogu da se ne osetim glupo.

Ipak je trebalo bolje osmisliti „casual friday" modnu kombinaciju.

Osoblje u tamnim, svilenim odelima odmerava me čudno i prezrivo, nije im jasno šta ja tu radim. Objašnjavam... Sledi motorola-dogovor... U redu, kažu mi. Da uđem i sednem: „Sačekajte ovde, Gospođica će doći za koji minut."

Nude me pićem... i meni je iz nekog razloga od tog prijatnog pitanja, najednom nekako neprijatno. Pije mi se espresso ili kisela voda, ali tražim đus. Valjda zato što je sama reč „đus" kraća od porudžbine „produženi espresso s mlekom" ili još gore: „kisela voda" nakon koje sledi pitanje: „Gazirana ili negazirana?", na koje bih opet nešto morala da odgovorim. Đus je odličan!

Kad god se u kafani osetim glupo, naručim đus. Glupo, kratko, kiselo. Ne odaje ništa.

I stvarno, đus stiže u rekordnom roku, ali ne i Gospođica Karić.

Mora biti da zapravo nije kasnila više od desetak minuta. U mom subjektivcu svi ti "žuti minuti" u kojim gledam čašu đusa- koja gleda mene, dobijaju neku čudnu ekstenziju, pa mi se čini da čekam godinama, i da sam za svo to vreme u tišini, možda zaboravila da govorim... Značajno se nakašljem... drndam po diktafonu...tek da nešto radim.

A onda se holom prolama hor: „Dobar dan, Gospođice!" , „Gospođice, da li ste dobro?". „Kako ste danas, Gospođice?!" ...

Gospođica ulazi u velikom stilu. Isfenirana. Lepo našminkana.  Poslovno odevena. Kosa joj pada niz leđa, okolo se širi zanosan miris parfema. Hoda za pet, na dvadeset pet cm štikli. Pod rukom drži laptop... mali, srebrni... nikad nisam videla manji.

Pružam joj ruku, to je iznenadi, ali mi ipak pruži svoju, mlako. Predstavlja se: „Ana Karić" a zatim konobaru koji se niotkud stvorio poručuje: „Duži espresso sa malo mleka i veliku vodu, negaziranu. Hoćete Vi nešto?"... Ne, hvala. Pijem đus.  

Verovatno da se ni jedna žena moje (metar i dobra volja da rastem) visine, u prisustvu doterane missice ne oseća baš najsigurnije, ali mene ipak napušta početna nervoza.

Na ovom 100% njenom terenu, ona živi kao u kavezu.

Moj teren je sve ono napolju. Sve što okružuje vilu „Jelenu".

Ona nikada nije vozila rolšue po Hajd parku, nije se vraćala peške sa bazena Bulevarom Mira. Ne poznaje nikoga iz ovog kraja, a ja recimo... još iz vremena kad se moja škola tukla s „Vojvodom"... a da ne govorim o osnovačkim izlascima u diskoteku internata Vojne gimnazije... Veoma dobro poznajem ovaj kraj! Uostalom, šta?!

Šta meni fali?! Imam (cca) dvadeset godina, studiram dramaturgiju, prvi tekstovi već mi se izvode, živim s dečkom, u centru grada, radim novinarske posliće da bih pomogla plaćanju kirije.

Super je biti JA!

„Milena- Minja Bogavac", odgovorim jednako poslovno, stegnem joj ruku, kako se u Srbiji radi, zatim sa najljubaznijim smeškom primetim kako ne mora da mi persira. Isto smo godište! ... Po Gospođičinom izrazu lica, vidim da ovo nije trebalo da kažem.

Ona ne ume da ne perisira. Nema često priliku da razgovara sa vršnjacima... Ovo mi ne govori, ali shvatam, pa kad mi još dva puta kaže „Vi" i ja se vraćam u poslovno- učtivi kodeks obraćanja. Školovala se u Londonu. Ove godine, tamo, na koledžu, brani master tezu... tako nešto. I pored prelepih crta rasne Kosovke devojke, u njenom držanju ima nečeg Britanskog. Blagosloven da je Engleski jezik u kom je You i „Vi" i „Ti"!

Kad bismo prešle na Engleski, možda bi ovaj razgovor dve balavice dobio prikladniji ton. No „Srbijo, najlepša bajko, Srbijo, oče i majko!" - do toga svakako neće doći.

Repetiram diktafon. Ona odgovara startovanjem laptopa.

Izvukla je jače oružje... Spustim diktafon. Predajem se.

Gospođica Karić čita odgovore na moja pitanja, sa ekrana.

Kad ih je već otkucala- zašto mi ih, oh, zašto, nije poslala na e- mail?

Nemam pojma. Slušam.

Najbolji rođendanski poklon za nju je džip nekog zvučnog modela, koji je dobila od brata Vladana za osamnaesti. Svaki rođendan joj je, inače, lep. Okupe se sva braća i sve sestre Karić, što je za Gospođicu uvek divno, jer žive i školuju se na raznim stranama, pa nema mnogo prilike da ih sve vidi. Smeju se, šale, nekad zapevaju. Takva su, muzikalna porodica... Ipak, ako bi birala idealan rođendan, svi bi njeni najbliži bili obučeni „u nekog karaktera iz bajke" (vizualizujem Braću Karić kao tri praseta, sedam jarića, Bogoljuba i Maru kao Lepoticu i Zver... ali ništa ne govorim, samo se smešim)  a Gospođica Slavljenica dodaje kako bi za sebe izabrala kostim Male Princeze.

Kako romantično!

Divi se mnogim Anama... Ani Molinari, koja je njena omiljena dizajnerka, i tamo u Londonu, ima baš dosta stvari sa njenim potpisom. Pored Molinarijeve, divi se i Ani Karenjinoj... Ne znam zašto. Zato što se ubila? Ili zato što je varala muža?!

Mora da je zbog hrabrosti. Hrabrosti da poremeti uobičajeni poredak... i pet minuta takve hrabrosti, dođe mi da kažem Gospođici Karić, obezbedilo bi Vam neki PRAVI doživljaj u biografiji. Ne znam šta pod tim mislim... Ni šta da mislim, uopšte.

Zbog takvog jednog, pravog, pravo-opuštenog događaja, vredelo bi sići sa štikli, obući se neupadljivo, i pobeći iz ovog zamka, bez telohranitelja, Mala Princezo... Ostavite, molim Vas, džip u garaži, bežite odavde, sedite pred dragstor, kupite zidarsko pivo i razgovarajte s pijancima! Uzmite autolak, napišite svoje ime na zidu, kupite tri žvake za pet kinti, i strpajte ih u usta i bučno žvaćite! Sedite dve čuke na hladnom betonu, idite na pijacu, birajte kupus i cenjkajte se sa seljankama... ne znam! Možda bi onda razumela da je Srbija DO JAJA, ali da nije „najlepša bajka" ... ili da bajka po svojim književnim definicijama ne odgovara opisu idilične rođendanske proslave koju opisuje. Dođe mi da je protresem, da viknem: HAALOO, to nije istina! Sve što ti znaš, to nije istina! Srbija, Gospođice Karić! Welcome to Srbija! Don't play your high class bullshit with me, nema klasnih razlika u socijalizmu, a nema ni socijalizma- o čemu biste nešto mogli da znate, ako su Vam Tata ili Stric natuknuli... I znam da je sve to glupo!

I znam da ona tu nije ništa kriva!

Pa, ipak njeni odgovori na glupa pitanja više su nego...pa, da. Kao da se u moj šiparićki leksikon upisala prava pravcata Barbika. I baš kad probam da joj predložim da mi otkucane odgovore pošalje mailom, ona iz torbe vadi fasciklu, iz fascikle spreman isprintan primerak. Daje mi u ruku. Hvala, srediću, prekucaću.

Zatim mi pokazuje svoje slike. Za razliku od ostalih Ana u farmerkama, u performansima, na ulici... Ana Karić se slikala u studiju. To je profesionalno odrađen book. Zapravo, reklamni kalendar za mrežu 063 čije je zaštitno lice. Dvanaest meseci, dvanaest dizajniranih kreacija, 12 osmeha missice. Razgovaramo. Kaže da puno radi. Priča o manekenstvu: „Svakoj bi devojci preporučila, ako ima predizpozicije, da se time bavi"... ona to zna... ona je uspešna manekenka... Ona je zaštitno lice mreže 063. Pomislim na njen copysmile iznad Zelenog Venca, a onda zbog nečeg na blesavu Natašu Vojnović, tamo negde, u Parizu... lepu i slobodnu. Ne znam čije je zaštitno lice, ali znam da u životu, kao ni u manekenstvu, nije bila prezaštićena, nikad, tako, kao ova ovde... Gospođica. Ana u epizodi „Vila Jelena" ... Nora u „Lutkinoj kući".

Niko joj nije rekao da su barbike izašle iz mode? ... Ja to, slučajno, znam. Jedna od Ana sa kojima sam razgovarala bila je sedmogodišnja voditeljka upravo održane Radosti Evrope. Za rođendan bi, tako mi je rekla, volela da dobije lutku Bratz. Mala Ana iz Mišarske. Sasvim odrasla, sasvim up-do-date, sasvim normalna devojčica.

Mislim na malu Anu i Anu Karić, kada je bila mala... Rođena je na Kosovu. Nije od uvek živela u ovoj lutkinoj kući... pa, ipak... sve na njoj i u njoj... sve je to tako... tako kao da je tako od uvek. „Plemstvo obavezuje". Druga generacija bogatih. Prva „genetski bogatih". Štagod to značilo, u ovoj zemlji seljaka, gde je ona toliko bogata, a ja toliko manja seljanka od nje.

Narezuje mi slike na CD. Pozdravljamo se bez rukovanja. Izlazim...

Istrčavam na Bulevar Mira. Trčim ka stanici, i gledam vrhove svojih orandž conversica. Počinje kiša... i ja kisnem... zatim upadam u trolu, hvatam se za šipku i visim, kao veseli majmun, do sledeće stanice. Zaljuljam se i iskočim na trotoar. Epohalno! Kiša pljušti. Kisnem, hodam niz mokre Senjačke uličice... Nikada!

Nikada pre i nikad posle nisam bila srećnija što sam ja- JA.

Što mogu da pokisnem i da se švercujem u troli. Što mogu da trčim u narandažstim patikama. Što mogu da nosim majicu na cvetove kupljenu u Sremskoj. Što mogu da govorim „Ti" svojim vršnjacima. Što nisam dobila svoj idealni rođendanski poklon. Što sestre i braću viđam kad hoću. Što znam šta je bajka i šta nije. Što mogu da razgovaram s kim god hoću. Što mogu da napravim osamnaest lakih intervjua za deset dana. Što mogu da pišem i objavljujem šta mi se svidi. Što mogu da se zaljubim u konobara. I da se rasplačem, a da ne pokvarim šminku. Što mogu da pocepam sve svoje stvari bez dizajnerskog potpisa. Što mogu šta hoću, a ne samo šta mi se kaže. Što ako hoću, mogu da upoznam sebe i svet i što niko ne pokušava da mi oduzme pravo na istinu!

Juuu-huuu!

Super je biti JA!

Malo sam doradila odgovore Ane Karić. Štrihovala delove gde ispada zaista...  

Bez obzira, u kombinaciji sa različitim imenjakinjama, ostala je nekako najnesvesnija,  najmanje maštovita. Ali, i najbolje fotografisana!  

Mislim, jbo takav život: kad imaš dvadeset godina i ne sanjaš o idealnom rođendanskom poklonu! Nego ga poseduješ. Jbo posedovanje! Jbo manekenstvo u strogo kontrolisanim uslovima... Laboratorijski život.

Pravili su igrališta za svoju decu. Hoćeš srce da budeš manekenka? Evo, mi ćemo te slikati jer si ti zaštitno lice naše firme. ... A ti, šta ti hoćeš, bebo? Da pevaš? Evo, otvorićemo izdavačku kuću... Snimićemo spot i puštati ga, pre svakih vesti, na našoj televiziji... Odličan način da upropastite rođeno dete!

Stavite ga u akvarijum! Stvorite mu plišani svet. Pustite ga da skoči na glavu, ali ispod obavezno postavite zaštitnu mrežu... da se ne povredi. Da nikad ne odraste... Da zaštićeno od loših, propusti sve dobre stvari u životu. Tako da nikad ne shvati šta znači neuspeh. I nikad šta znači uspeh! I da se uspeh ne meri novcem, ni titulama, nego umorom...

Zadovoljnim umorom osobe koja se izbori za svoj lični cilj.

Malo sam, kao što rekoh, doradila odgovore Ane Karić.

Dopala mi se ta devojka... Ne baš dopala... nego, nekako... otkud znam?! Nikada nisam upoznala takvu. Da, zaprabo mi se dopala. Izazvala je moje sažaljenje.

Posle toga, više nisam pisala za magazin „Ana"... Ustvari, mislim da se i nisam bavila „živim" novinarstvom. To sam shvatila kao fazu koju sam prerasla.

A Gospođica?... Gde li je sad?!

To sam se pitala kada se Bogoljub kandidovao za predsedika. To sam se pitala kad je „Moja mreža" postala norveška. To sam se pitala dok je Karić jeo živo jaje, i posle kad je pojeo nešto drugo... i posle... kad je zapalio.

I čini mi se da je propadanje porodične imperije Braće Karić, najbolja stvar koja se ikad dogodila njihovoj deci.

Gde li su, stvarno, svi oni sad?!

Oduvek mi se činilo da nisu loši ni netelentovani mladi ljudi. Da bi u RnB muzici, manekenstvu, biznisu ili bilo čemu... prošli daleko bolje, da nisu bili deca tih kojih jesu. Da nisu u zemlji u kojoj jesu. Da je ne poseduju. I da ne poseduju ništa, sem sebe samih.

Gde li su sad?!

Minja Bogavac  

P.S. 

Na pisanje ovog (b)logizma, inspirisao me je komentar Gorrana, blogera ili komentatora koji se uključio u prethodnu (b)logičnu diskusiju Sestara B. Pa, eto... Hvala mu. I naravno: osmeh!!! :)