Prvi dan

Sasvim sveži dan, onaj koji miriše na čekani praznik, počinje sveopštim ljubljenjem i grljenjem. Nastavlja se otvaranjem šampanjca, sa posebnim aspektom na cilj da se tim slavnim činom ne osakati neko od prisutnih slavljenika ili ne razbuca lomljiva okolina materijalnog karaktera. Onda se još jednom jede sarma i sve ostalo po spisku, ono što se mumalo u ime dobrodošlice Novoj godini. Posle se još neko vreme demonstrira veselje, jer niko neće da prizna da je umoran ko pas od priprema za doček i da bi najradije legao na pod, pokrio se tepihom i mnogo radije družio sa Morfejem nego sa svima prisutnima. Naravno da nije red ići odmah posle ljubljenja u krevet, iako bi to verovatno pomoglo borbi protiv bele kuge, zato se svi trude da ostanu što duže budni u noćnom početku Prvog dana. Dok ne iznemognu načisto i odvuku se matičnim stambenim jedinicama.

Tu negde nastaje nelogična pauza u danu. Onda kada svaki drugi dan u godini živi jurnjavom, Prvi dan spava mrtvim snom strašno umornog malog, sivog miša. Jutro prvog dana je tiho kao vakum. Jedino što prekida njegovu gluvoću su retke, nasumične detonacije onih koji su se pirotehnički potkovali toliko da im je ostao i kusur. Još ređi su automobili rekordera u razvlačenju novogodišnjeg dočeka koji se vraćaju kućama, nadajući se da neće nabasati na čuvare mira i reda koji bi mogli da im priušte duvanje i dalju animaciju u obliku pisanja promilske kazne.

Negde oko podneva spavači počinju da izgmizavaju u Prvi dan. Vredniji su ustali sat ranije da im slučajno ne promaknu dela porodice Štraus i finoća pale imperije. Dok se bečki valceri ljuljaju kroz pitaj boga koliko vredne cvetne aranžmane, a vlasnik cvećare se ukrcava na avion sa namerom da se bahanalijski provede u egzotičnim krajevima, domaćice u šlafrocima obaraju prolazna vremena u disciplini – Izadji po sarmu na ledeni balkon. Za sarmom na sto stiže i sve ostalo, preteklo od noćas, pokriveno srebrnim folijama i tacnama, naročito od mraza skočanjeno pečenje. Zajedno sa kolektivnim žvakanjem počinje zabava Četiri skakaonice, zbog čega polovina prisutnih zavrće glave ka televizijskim ekranima tako da bi jogini mreli od zavisti kad bi ih videli.

Jasno je da pojedeno mora da se svari, a da je to poželjno činiti aktivnom pasivnošću, zbog čega se kućni blavori upućuju ka kaučevima i foteljama, odakle se gleda podgrejani noćašnji program. Što je sasvim dovoljno da ponovo padnu u spavaću komu. Tu negde je već veče ponovo na dnevnom redu, a ono je siroto žrtva svog predhodnika. Onoliko koliko je veče koje mu predhodi veselo, toliko ovo prvo u novoj godini ima tugu zbog nemogućnosti da sav sjaj kojim je još uvek okićeno bude tako sjajan i svečan kao što je bio nepun dan ranije.

Ma koliko je tako žudno čekan i za njega se danima spremalo, nekako ispada da svi koji su jedva čekali da dođe, sad još jedvije čekaju da Prvi dan prođe. I nema ga još puno, samo da se počupamo oko toga koji ćemo, od sto puta već viđenih filmova, da gledamo. Svi su sanjivi, ali niko ne može da zaspi od silnog dosadašnjeg spavanja. Komšije prave vatromet zbog kog mi nismo veseliji, ali su pas i mačke u stresu i mogli bi da nasrnu na moju jelku...

Idem da vidim da li bi neko hteo da jede sarmu na bis, ima već sat vremena otkako je nismo podgrevali...