Liga zmajeva 2.

  Pre nepune tri godine, sedeo sam u prostorijama jednog svetski velikog kluba, i učestvovao u planiranju dovođenja pojačanja. Učestvovao kao posmatrač, ali slušao sam na koji se način kupuju i prodaju igrači na, tada sam mislio, jednoj od najvećih fudbalskih pijaca; španskoj Primeri.

Klub o kome je reč imao je u tom trenutku budžet od bezmalo 110 miliona evra, ali značajno pokriven TV pravima i godišnjim pretplatnim kartama. Najskuplji igrač koji smo u tom trenutku mogli da priuštimo bio je između 8 i 10 miliona. Ovde je reč o plaćanju obeštećenja klubu odakle igrač dolazi, za platu se posebno pregovara i ona je bude, otprilike, deseti deo transfera.

            Klub u Srbiji, u kome sam radio desetak godina, nikada nije mogao ni da pomisli da plati igrača u ovom rangu. Najpre zato što je kompletan budžet iznosio nekih 7-8 miliona godišnje, a zatim i zbog ranga čitave lige. Naime, u vreme dok sam radio u Srbiji, dva stadiona su imala osvetljenje, a tereni su uglavnom bili katastrofalni, da ne govorim o svlačionicama, hotelima, uslovima za trening. Nekada sam se osećao da je fudbal najmanje važan u celoj priči. Smatralo se da je dovoljno da trava bude zelena, a lopta napumpana, a cilj je, naravno, Liga šampiona. Plate koje su mogli da očekuju oni malobrojni stranci bile su tolike da je odmah bilo jasno da ih je u Srbiju doveo očaj, ne sportski ili ekonomski motivi.

            Onda sam malo lutao po Evropi, upoznavao različite pristupe istoj lopti i zelenoj travi i konačno, došao do, trenutno, najspektakularnije lige na planeti; Kineske Super Lige.

            Zašto najspektakularnije? Pa zato što je moj novi klub, koji spada u klubove niže kategorije i čiji je cilj za ovu sezonu plasman između osmog i dvanaestog mesta, danas iskeširao 20 miliona funti za napadača Votforda. Pre samo desetak dana kupili su Brazilca direktno iz brazilske prve lige za tričavih 5 miliona evra. Kako su pravila što se tiče stranaca veoma stroga, u svakom trenutku na terenu mora da bude najmanje 7 Azijata, od njih će se očekivati sve. Mislim da je važno da napomenem da je kvalitet kineskih igrača za nekoliko klasa ispod klase igrača koji im dolaze u pečalbu. Nešto kao kada bi Mesi zaigrao za Javor iz Ivanjice, na primer. Javor sam uzeo kao primer, bez da omalovažim, već da napravim poređenje. Zvezde vole da igraju sa zvezdama. Mesi ni u Šalkeu ne bi bio Mesi. A te zvezde u kineskoj ligi dočekaće, hajde da kažemo, prosečni fudbaleri. Sa kakvim motivom oni tamo dolaze, osim da uzmu novac. Kakav će to oni kvalitet da donesu? Plašim se da dolaze samo da nose dresove, ne i da igraju. Ruku na srce, nemaju ni sa kim.

            Tu gospodu sačekaće i veoma čudna organizacija života i rada. Čudna za neke evropske fudbalske standarde. Na primer, tražiće od njih da svoje patike, nakon što ih promene u kopačke, uredno slažu pored terena uz "liniju", da sami nameštaju svoje krevete i drže sobe urednim na pripremama, da se pridržavaju prilično strogih pravila odlazaka i dolazaka na obroke, sastanke, treninge, da ne komuniciraju ni sa kim osim sa prevodiocem, jer retko ko ume da spoji dve reči na engleskom (  mnogi govore ruski, na primer ). Sreća moja, pa me je dobra sudbina naterala da naučim da radim na nekoliko jezika, pa mogu sa svima, ali igrači koji dolaze, dolaze samo sa svojim, hajde da kažemo dijalektom koji i prevodioci teško razumeju. Dolaze na potpuno izmenjen način života, prekomerne obaveze u odnosu na standarde odakle dolaze i ono najgore, samoću. Njihova sreća i dobro raspoloženje zbog velikog novca u najavi trajaće do prve "drugarske" i "javne" kritike zbog, recimo, neuredne sobe ili slabe igre i krenuće ozbiljni emotivni lomovi koje javno neće smeti da pokažu, bar ne u onoj meri u kojoj su navikli. Javno pokazivanje emocija nije dobro, jer ima svoji stavku u ugovoru, a zove se kršenje klupske discipline. Ćutaće, obuvaće kopačke, izlaziće na teren i jurcati za loptom. Ne neće igrati fudbal, jer za fudbal treba imat' dušu, a duša je prodata.  

I dobro će spoznati ono: "Godina prođe, dan nikad."