JEDNA, NIČIM IZAZVANA I SASVIM IZMIŠLJENA PRIČA

  Današnji dan ostaće upamćen kao jedan od onih koje treba odmah zaboraviti. Na žalost, baš to što bi najpre zaboravili, redovno se vraća u sećanje i, kao iz zasede, iskače nenajavljeno, dajući prevelik značaj onome što smo racionalno sagledali kao nevažno.

         Ustao sam lenjo, težak i trom kao ostareli pas, teturajući se, došao do kupatila i stao ispred ogledala, oslanjajući se jednom rukom o zid. Gledalo me je nepoznato biće, čkiljeći kroz skoro zatvorene, naduvene kapke i kao da mi je govorilo: 

         Fakultet, biblioteka, kuća, projekat, projekat, projekat...

         Isto kao i juče.

         Isto kao i prekjuče.

         Isto kao i sutra, prekosutra... dok nas smrt ne rastavi, pomislio sam gorko.

         Ma samo neka je prihvaćen.

         Prenula me je zvonjava telefona.

         "Još nisi ustao? Hajde čekam te u kafiću. Imam svašta da ti pričam. Hitno je, dolazi."

         Mladen je bio sušta suprotnost svemu što sam smatrao ispravnim i poželjnim za prijatelja. Uvek srdačan i nasmejan, ali lukav i beskompromisan, potpuno bez emocija osim prema novcu. Ipak, bili smo nerazdvojni, takoreći od rođenja. Naše majke upoznale su se u devetom mesecu trudnoće, čekajući autobus koji će ih odvesti do porodilišta, gde su, nekih petnaestak dana kasnije donele na svet nas dvojicu dečaka i to u razmaku od 10 minuta. Prvi sam se rodio ja, a zatim Mladen. Kasnije mi je majka pričala da sam ja jedva proplakao, a da se on drao čim mu se glava pojavila.

         Možda zato što sam krenuo drugim smerom; prvo nogama?, pitao sam je.

         "Ne, nego zato što si oduvek bio tvrdoglav i inadžija."

         Od tada traje naše druženje.

         Ja, uvek primeran i  tih, ali, kako mama reče, tvrdoglav i inadžija i on, vedar, nasmejan, vickast...i lukav. Oko njega se svakog trenutka nešto dešavalo, a kod mene večiti pogled u budućnost i nezadovoljstvo sadašnjim stanjem. Bolje bi bilo da je... bila mi je uzrečica,a kasnije i nadimak. Zamislite nekog kome je nadimak "Bolje bi bilo". Uvek i svuda, večno zarobljeno u meni: "Bolje bi bilo."

         "Previše razmišljaš, prijatelju", govorio mi je Mladen, "a previše razmišljanja nikom ništa dobro nije donelo. Opusti se."

         Da li je bio u pravu? Zar nas razmišljanje ili promišljanje ne odvaja od ostalih živih stvorova?

         "Zenon je držao tešku kuglu u ruci da bi, ukoliko bi zaspao, pala na pod, a on se probudio i nastavio da razmišlja."

         "Koji, bre, Zemun? Nemoj da me zajebavaš."

         Ja sam se Zenonom bavio u srednjoj školi, a on je išao vozom do Trsta i dovlačio farmerke i priče o nekim ljudima koji "znaju život".

         "Nikakva filozofija ne pomaže kada si bez para. To ti je moja, Zemun, filozofija", smejao se Mladen, samouveren i opušten.

         Posle gimnazije, upisao sam fakultet, on nije. Umesto na predavanja, išao je redovno do Temišvara, gde je preprodavao "Vegetu" i nekakve pudinge, a kupovao servise od kobalta, koje je, nekim čudom, prodavao kao da je u pitanju sladoled, a ne ružni, kičasti tanjiri.

         Dok sam spremao ispite i žalio se kako je kod "Caje" nemoguće položiti Elektroniku, on je žurio da prihvati kante benzina koje su čamcima prevozili preko Dunava iz te iste Rumunije, odakle je do nedavno "uvozio" kobalt, čarape i trenerke.

         Onda sam diplomirao, zaposlio se kao serviser elektronske opreme tek da bi nešto radio dok ne magistriram...

         "Da magistriraš? Zašto?, pitao me je. Malo ti je bilo učenja na jebenom ETFu?"

         "Zato što je u znanju moć", odgovarao sam, nesiguarno. "Šta god to značilo."

         "U lovi je moć, kretenu!", nadmoćno mi se unosio u lice. U lovi je moć!"

         U politiku je ušao, kako kaže, slučajno. Drugar Cane ga je, navodno, uverio:

         "Pravimo stranku i vladaćemo sledećih deset godina!"

         Taj drugar, Cane, bio je desetak godina stariji od nas, imao je nekoliko butika i podruma pića po gradu i počinjao je da se bavi građevinom tako što se povezao sa nekim uticajnim ljudima u svojoj opštini.

         "Oni rade papire, ja zgrade", pričao je Cane, " i svima dobro."

         Pravio sam se da ne razumem šta znači to "svima dobro" i podebljavao skicu novog uređaja, koji još nema ime, ali koji će promeniti svet. Koji će zahvaljujući elektronici, otkloniti svaku mogućnost da se čovek razboli. Imao sam viziju i bio sam srećan. Mislio sam da držim sudbinu u svojim rukama i da svet menjaju naučnici, ne kojekakvi političari.

         I Mladen je imao viziju. Sa Canetom. U njega je gledao kao u boga.

         "Taj ima rešenje za sve", govorio mi je, a ja sam upisao doktorske studije, nadajući se da se rešenje za sve krije jedino u nauci. Svoje ideje mogu realizovati samo ako budem više znao, mislio sam, a Mladen se smejao i maštao kako će on i Cane, ili Cane i on, da naprave čudo. Bez nauke.

         Sledećih godinu dana, pričali smo uglavnom o politici. Tj on je pričao, a ja sam slušajući razmišljao o  nezavisnim i zavisnim uzorcima, hemometriji, neuralnim mrežama...I crtao nove i nove skice.

         "Samo malo nam treba, "oni" su prošlost, videćeš."

         "Kome, nama? Koji oni?"

         "Pa nama. Meni i Canetu. Ili Canetu i meni. A ako meni bude dobro, biće i tebi. A "oni" su oni zbog kojih si lupao u šerpe. Cane je genije, kažem ti. Uzeće neko javno preduzeće, staviće me u Upravni odbor i boli me kurac. Možda uzmemo EPS, pa te postavimo za direktora nekog tamo, da ne bude da si džabe učio hahaha."

         "Ko će uzeti?"

         "Pa Cane."

         "Šta on zna o vođenju preduzeća? Još EPSa."

         "Cane je bog."

         Cane bog je, u međuvremenu, diplomirao, ubedivši Mladena da i on diplomira - trebaće mu. I dok sam ja okončavao sa ispitima na doktorskim studijama i razmišljao o budućem završnom projektu, o uređaju koji će zahvaljujući elektronici, otkloniti svaku mogućnost da se čovek razboli, oni su, uz ručak, završili fakultete i mastere. Za svaki slučaj.

         Zajedno smo proslavili. Čak smo se i napili. On od sreće, ja od tuge. Magistrirao sam po starom sistemu. Trebalo mi je gotovo dve godine. On je svoj master odradio uz teleću glavu u škembetu i "neko francusko vino". Po Canetovom izboru.

         Umesto na fakultet, otišao sam u kafić da se vidim sa Mladenom.   

         Dočekao me je vidno uzbuđen.

         "Šta je to tako hitno, Mladene. Znaš da sam u haosu oko projekta. Nemam vremena za..."

         "Pobedili smo", prekinuo me je.

         "Ko je pobedio i u čemu?", nisam znao o čemu priča.

         "U stranci. Na glavnom odboru. Cane je kandidat."

         "Kandidat za šta?"

         "Šta se praviš lud, pa cela zemlja zna."

         "Eto, ja ne znam."

         "Kandidat za predsednika, budalo. A ja ću biti bar ministar, čim srušimo Vladu."

         "Mlađo, uozbilji se. Kako Cane da vodi zemlju? Kako ti da budeš ministar? Kako da srušite Vladu? Znaš li ti šta je država?

         "Pusti teoriju. Ovo je život. Pobedili smo, ej. Pobedili."

         "Prihvatili su mi projekat."

         "Molim? Kakav projekat."

         "Doktorski projekat. I to baš na onome na čemu radim od prve godine fakulteta. Znaš onaj uređaj koji će zahvaljujući elektronici, otkloniti svaku mogućnost da se čovek razboli."

         "Ok. Bićeš direktor EPSa. Drug si mi, a i obećao sam ti. Ali odmah u stranku, jesi čuo, inače ti ni Cane ne može pomoći. Ni taj tvoj uređaj."

         Do kraja dana uveravao sam sebe kako je to sve što se dešava potpuno nevažno ukoliko imaš svoj cilj i ukoliko ga slediš. Ja sam naučnik, a naučnici menjaju svet, ne kojekakvi političari.

         A možda stvarno previše razmišljam. Možda dajem prevelik značaj onome što sam upravo racionalno sagledao kao nevažno. Jer ja ipak imam viziju, imam ideju za uređaj koji će zahvaljujući elektronici, otkloniti svaku mogućnost da se čovek razboli.