Кад желим да се мало издувам, само направим круг по граду. Увек прво пођем горе, Кнез Милошевом, према пошти.
Још нисам поштено ни пошао, а на семафору ме заустављају две девојке у изнајмљеним колима, машу рукама кроз отворен прозор и питају "Гућа? Гућа?". Правим се блесав, мрзи ме да говорим на енглеском, а и уопште. Уосталом, не могу никако да промаше те им само руком покажем да продуже "право, само право". Ако нигде не скрену, проћи ће поред Богдановићевог Мегарона у Спомен-парку борбе и победе, и даље, "право, само право", све до Гуче.
Кад стигнем на раскрсницу, заправо мали трг испред поште, могу десно по Градском шеталишту да изађем на главни трг, Трг устанка, па лево код Дома културе, поред гимназије и Вазнесењске цркве, Народног музеја и галерије "Надежда Петровић", скоро до реке, те да онда пресечем назад кроз Градски парк и пешачком стазом иза хитне помоћи избијем на сам почетак Улице Светога Саве, код пекаре. Могу и да не скрећем уопште, већ поред библиотеке "Владислав Петковић Дис" право на цркву, па ту онда лево и затим исто као и пре, а могу и да скратим одмах од поште ка парку кроз Филипа Филиповића. За најмањи круг, кад ми се најмање пешачи, ту је и четврта могућност, одмах лево, у Војводе Степе. Плоче у тротоару са уписаним именима великих битака -- Куманово, Цер, Колубара, ... -- воде од споменика војводи, преко трга, преко улице, све до његове куће.
Кад се мој деда, мобилисан пред крај рата и рањен на Сремском фронту, и поред понуђеног официрског места опростио од војниковања управо у некадашњем Градцу, недалеко од те Степине куће, те се вратио назад на Пчињу, у своје село, и пољубио жену, децу и мотику -- од њих се никада више неће одвајати -- није се уопште чинило вероватним да ће се неки од мојих најближих ипак баш ту рађати, учити школе, заљубљивати се, крстити и венчавати у Вазнесењској цркви, и почивати, уз војводу, на Градском гробљу, с видиком ка насељу и долини Мораве на једној страни и ка обрисима Овчара, српског Атоса, на другој.
Од пекаре се увек само спустим низ Светога Саве до дечјег игралишта код пумпе, ухватим лево Амиџином улицом и круг је готов, ту сам одакле сам и пошао.
У кућу, у међувремену, неким је послом дошао посетилац. Посао је био свршен брзо, али посета није. Говори се о овоме или ономе, ништа важно, а мене мрзи да говорим на српском, а и уопште. И ту се сетим да бих можда могао да једним ударцем убијем две муве -- престанем да брукам драге домаћине те покажем знаке уљудности тако што ћу бар нешто да изустим док је посетилац ту и, истовремено, задовољим своју знатижељу.
Знам зашто се, у овом граду, библиотека у Господар Јовановој зове по Дису, галерија у Цара Душана по Надежди, основна школа у Вука Караџића по Драгиши Мишовићу, знам ко су сви, устаник Хаџи Продан, мајор Драгутин Гавриловић, секретар Филип Филиповић, министар Милан Стојадиновић, режисер Пуриша Ђорђевић, архитекта Михајло Митровић, песник Бранко В. Радичевић, преводилац Драгослав Андрић, патријарх српски Иринеј, ко су Кићановић, Мирослав Илић, Точак и Соња Савић, и ко је Бора знам -- из прича уз пећ знам чак и његову мајку, Неранџу Ђорђевић, предавала је, чини ми се руски у гимназији, овим мојима. Знам све, и оне по којима се зову улице и установе и оне по којима не, само не знам ко је човек по коме се зове улица од Светога Саве до Кнеза Милоша што се наставља у Цара Лазара, баш код оног семафора на којем сам се рукама споразумевао с оним двема девојкама.
И зато коначно упитам, после небројених посета у тридесет година, да ли неко зна о ко је Амиџа? Посетилац Максим се осети позван, да ли по своjeм чину или по својој таштини, да одговори.
- Ма, сигурно Турчин неки, комуниста.
Ја нисам толико сигуран али, после мало претраге, типујем на Амиџу по којем је назван и конак у Крагујевцу, Симу Милосављевића Паштрмца, управника -- ма шта управника, домостројитеља! -- двора у доба кнеза Милоша и, сада је и то испливало, првог Турчина комунисте икада.
.