GOŠĆA AUTORKA: iskudrina
Званични медији у Русији известили су (LINK) да влада оживљава ”Руске сезоне”, Сергеја Дјагиљева.
Најава помало звучи као оксиморон - и иза сваке речи могао би се ставити упитник. Оживљавање/ускрснуће? Руске сезоне? Дјагиљев? Влада?
Ова иницијатива ”није лоша”, како нам говоре званичници, а преносе престонички новинари. Неопходно је да се подигне имиџ земље, погажен од политичара. Неопходно је. Свеобухватна и богата култур(к!)а и онда само напред. Чему би она иначе служила ... од совјетских времена, навика је остала - да покрије голотињу глупости са сценаријом у виду ”Лабудовог језера”.
Да ли сви заборављају да је Сергеј ”Серж” Дјагиљев основао Руске сезоне упркос тада постојећој Дирекцији царских позоришта, која је држала уметнике на краткој узици? А пре свега тога исти Дјагиљев организовао је уметничке изложбе, показујући дела Серова, Врубеља, Јавленског, Грабара, Малијавина, која бејаху неинтересантна службеним галеријама и музејима.
Назвати Руске сезоне једноставно само ”руским” је тешка симплификација - после продукција са кокошниками и плесачима у опанцима, наједном су се представе изводиле са уметницима европске авангарде. У њима су играле истинске звезде, а не више само они одрасли унутар зидова школе у улици Зодчего Росси. Руске сезоне далеко су прерасле дефиницију националног, постају симбол новйна и уметничких шокова. На ”Сезонама” су настали и Вацлав Нижински, који је са својим револуционарним и до данас непревазиђеним изведбама срушио дотадашње основе класичног плеса, затим Георгиј ”Џорџ” Баланчин, који је створио школу америчког балета, Сергеј Лифар, који је дуго био директор опере Гарније. Дјагиљев је уметнике одвео далеко од досадне и монотоне рутине царских позоришта ка лудом и хазардном свету европских премијера. То није само изложба остварења, напротив, од ових достигнућа - тзв. ”великог балета” који су створили Маријус Петипа и П.И. Чајковски - уметници су се опробавали у нестабилном свету нових улога и плесних експеримената. Копелија, Одета и Жизела прекривене су прашином, док су балерине за те улоге биле испирисане од стране Дјагиљева.
Компанија је за Дјагиљева била апсолутно тржишни производ, са свим могућностима и ризицима. Наравно, немогуће је сагледати Дјагиљевљеву компанију изван веза са руском културом, на пример, прве "Сезоне" постављале су већином класични репертоар из Маријинског театра, али – са изменама које је унео Дјагиљев: на пример, ”Шопенијана” се претворила у ”Les Sylphides”, ”Египатске ноћи” постају ”Cleopatra”, итд. У првим сезонама доминирају опере руских композитора, а најчешће Николаја Римског-Корсакова. После 1911. године састав трупе постаје разноврснији, Дјагиљев је затражио од Дебисија и Равела да напишу балете, а у обликовању репертоара он све више тежи остваривању својих музичких преференција.
Почетком 20. века компанија "Руске сезоне" несумњиво је изазивала и провоцирала Belle Époque у нестајању. На једном од банкета Дјагиљев je рекао: ”Живимо у ужасном периоду прелома, ми смо осуђени на смрт како бисмо дали новoj култури шансу да оживи/ускрсне.”* Речи које ће током XX века у сваком погледу бити нужно изрицати на културним дешавањима и пријемима. Двадесети век се осетио на ивици прелома - старо је приморано да умре како би дало повода за ново. А потом се ново претвара у старо, коме је изнова суђено да умре. Речи Дјагиљева, без обзира што делују сасвим банално, имају јасну поруку коју је он први изрекао. Казивања о крају света за Европу ни у ком случају нису ништа ново - буквално од почетка другог миленијума таква стремљења су обилато свеприсутна на крају сваког века. Они су говорили о свету уопште и нису директно додиривали само културу - смешно је говорити о култури док се говори о доласку четворице јахача.
Културна есхатологија типична је за човечанство од 1870-их година. Изразом који данас користимо као ”крај века”, пре свега, мислимо на крај XIX века, не двадесетог. Културна есхатологија дефинисала је такође и почетак XX века. Дјагиљев је у праву: смрт, не рођење, одређује почетак новог. Период у којем су ти људи живели, захтевајући/тражећи крај света, био је још увек мирно време и могли су удобно седети у својим стилским фотељама испијајући вино. Међутим, XX век је ускоро импозантну господу тргао из њихове удобности и гурнуо их, како буржоазију тако и авангардисте, заједно у ровове рата.
Но и ХХ век се завршио. Чини се да сви одређују дан краја XX века као 11. септембар 2001, али они који тај век сада дефинишу увелико су одрасли у њему. Двадесети век формирао је њихово тело и душу према сопственом обличју. Они који ће припадати новом миленијуму до данас су једва научили да читају и пишу. Људска историја је генерално немилосрдна према човеку, али XX век је посебно одвратан по својој невероватној и бесмисленој суровости. Заједно са тим веком, завршио се и модернизам који га је великим његовим током пратио. Модернизам је нестао као нагло затворена књига, дуго читана, која је у свом прологу обећавала и касније држала пажњу, која се касније топи, мрви и нестаје распршена у својим заморним деловима. Сада је 20. век постао још један у низу многих ранијих векова, некомплетна чињеница за историју, архивски документ и музејска поставка.
Чини ми се да је Ларс фон Трир предвидео ту промену времена као ни један други (Бертолучи у ’70 поставља слику само прве половине века) у својим филмовима ”Dogville” (LINK) и ”Меланхолија” (LINK). Први - о XX веку, а ”Меланхолија” - о садашњем.
Јунакиња "Меланхолије", каже да малигну буђ, која је човечанство, она не жали. Томе не можемо упутити никакве приговоре: у модерним временима, времену током и после ”нулте деценије” овог века, све изазива иритацију, која се граничи са мржњом наизглед безизлазном. Тупи телевизијски екран, који је постао средиште живота, формира тупа и безлична лица која емитују глупе истине; … нездрав и дивљи интерес ка трагедијама и несрећама других људи, које су дате као независне информације; … политичари, манипулишући све на свету, и лажно тврдећи да они то раде због неког општег добра; … блатњави потоци прљавог гламура, насмејаних лица поп-звезда које шаљу лажне пољупцe ка масама фанатичних и срећних олигофрена; … high-minded интелектуалци који су се продали за три копејке бахатим продуцентима talk-show и reality (шунда, кича) или злонамерни у нади да ће се ускоро продати; … сентименталнo лицемерје прождрљивих и у криминалу огризлих филантропа, бацајући отпатке са столова својих милионских презентација у корист умирућих од глади и болести - све гадно, одвратно, глупо, опасно. Све је производ једног страховитог века, века модернизма, од којег се мало где може побећи, где је човечанство лишено своје воље и разума. Наш свет је Dogville … лицемеран и пакостан Dogville, похлепaн, глуп, ситан, сујетан, који је израстао до невероватних величина. И да је овај свет постао мало бољи, било би лепо уништити га.
У "Меланхолији" револуционарни супрематизам одавно постаје мета доброг буржоаског укуса и баца се са полица - хероина ставља Бројгела, Каравађа, Прерафаелисте на њихово место. Шта је то - гест очајања или нека врста излаза?
Шта значи данашња жеља званичника да се врате на "Руске сезоне"? Отварање старих ормара, узимање са полица и брисање прашине са давно остављених и заборављених фотографија? Кога ће и чиме изненадити нове "Руске сезоне"? Још једном улогом Ане Нетребко, који је већ досадна чак и стрпљивим Аустријанцима или стотом поставком ”Лабудовог језера”?
Веровали или не, али људи ће масовно ићи гледати ”Лабудово језеро” у извођењу руске трупе. Прошле године, трупа Гедиминаса Таранде дошла је у Вршац са турнејом (искрено: они су донели/приказали само ”Ла” од тог дела), сцена дворане ”Миленијум” била је препуна, улазнице распродате месец дана пре извођења, међу публиком је дошло до узбуђења, тако да ни незграпни, ван форме, принц Зигфрид, ни млада и неискусна Одета, нису спречили уживање у перформансу. Позоришне трупе Маријински и Бољшој имају на репертоару балете Прељжокажа, Баланчина, МакГрегора, али у самој Русији ова имена су и даље егзотична, као и њихови плесни стилови. Руски балет је у свом историјском развоју упао у замку своје традиције, тако да тешко прихвата туђи стил кореографије, али ни публика не жели прихватити нове амплуа. Доказ је увид у репертоар гостовања руских балетских ансамбала у Европи данас: на њему се налазе само класична ремек-дела извођена у кореографијама из XIX века.
Кореограф који је могао да створи заиста дивне ствари за пројекат - Алексеј Ратмански се дуго времена посветио стварању у САД, где се и трајно преселио. И не мислим да ће се пројекат ”Руских сезона” барем некако одржати у складу са кредом Дјагиљева - у већој мери би требало очекивати игру са брендовима оперских и балетских ремек-дела, звездама и мега-звездама руске сцене, а то је управо оно чега нису лишени. Али држава има проблем са оперским редитељима и кореографима. Дмитриј Черњаков, који је раније сарађивао са руским позориштима, такође не проводи довољну количину времена у Русији. Увек можемо рећи да постоје и требала би се појавити нова имена, да ”не постоје незаменљиви”, али у култури тај принцип (такође остао из совјетских времена) не функционише. Не желим да кажем да је све што је подржано од стране власти и долази из иницијативе ”одозго” знак лошег укуса, незанимљиво и осуђено на пропаст, али у случају "Руских сезона" ово је смешно. Најављено је да ће се у организациони комитет укључити Валери Гергијев, ... да-да, он свакако да ”има доста слободног времена” за планирање новог фестивала, иако је немогуће не признати да Маестро има срећан дар да једноставно покрене успешан фестивал.
У Русији Дјагиљев је познат, упамћен и цењен. У Перму, граду у коме је провео младост, неколико сезона постоји фестивал (LINK), који подржава главне принципе његове политике у уметности. Чини ми се да концепт Пермског фестивала задовољава основне критеријуме Дјагиљева као менаџера и продуцента. Фестивал ”Дјагиљев” настао је као арт конференција (чији је професор на Уралском државном универзиту Сергеј Голинец), а са појавом Теодора Курентзиса у Перму фестивал је добио нови правац развоја и постао истински догађај у културном животу. Овде се показују новине са европских фестивала (на пример, Ромео Кастелучи), окупља се дивне музичаре и показују се потпуно нова музика. Једна од премијера ове сезоне биће опера ”Свадба” српске композиторке Ане Соколовић. (LINK). Перм добија свој стил и шарм, те самоуверено улази у листу занимљивих и успешних фестивала.
Свака роба наћи ће своју муштерију. Можете поставити плакат са медијским, светским личностима и брендом и остати у матрици, али тешко је рећи да ће такво руско доба бити управо наставак оних које је иницирао ”Серж” пре једног века.
И нека свако има своје ”Руске сезоне” ...
EDIT: Nešto neće nikako da se pokaže klip, evo linka: https://www.youtube.com/watch?v=0mxJDRMvkbI
__________
* ”Мы живем в страшную эпоху перелома, мы осуждены умереть, чтобы дать воскреснуть новой культуре.”
Али на чему је нагласак, на: ”умрети” или ”оживети/ускрснути”?
“Your Majesty, I am like you. I do no work. I do nothing, but I am indispensable.”
Sergei Diaghilev to King Alfonso of Spain, who asked: "You don't conduct an orchestra or play an instrument. You don't design the mise en scene, and you don't dance. What do you do?" - As reported in: Encyclopedia of World Biography: A-F (1987), p. 379