'Оћемо још по једну? Ево ја ћу да вичем туру...
Лепа пролећна ноћ, башта једне кафане, око нас пролеће се разуларило, мирише све расцветано по баштама, не могу тај мирис убити ни сви издувни гасови аутомобила и људи у овом граду у којем нас се толико скупило.
Ми сви зајапурени још увек после једног сата играња фудбала и туширања. Матори смо, па нам треба много више времена да нам се организам смири после физичког напора него што је то био случај док смо били млади и такође играли тај фудбал који толико волимо.
Баш завршисмо расправу, сви набреклих вратних жила, око последњег гола на утакмици која као да је свима у том тренутку значила више од живота и на неколико секунди сви заћуташе.
„А јеси ти играо фудбал са овима у школи за време бомбардовања," пита ме тихим гласом мој саиграч из екипе, Мићко, не укључујући у разговор и остале за столом.
Нисам, кажем. Био сам стално заузет дежурствима на сирени. Смене од по дванаест сати и тако три и по месеца. Ма пусти, једва сам дочекао да се наспавам после када се све завршило.
Нисам ни ја играо са овим аламанима. Мобилисали ме у резервни састав милиције. А сви кажу да је било много лепо дружење та три месеца у школском дворишту. Доносила се клопа, пиће... Жене играле одбојку, мушкарци фудбал. Правили се турнири са овима из дома здравља, општине,...
Да, чуо сам... И у мом комшилуку људи уживали, свако мало по двориштима правили роштиљ, скупљали се, дружили се, играли карте, слушали музику, ноћу буљили у небо, зајебавали ме да имам сада још две швалерке поред жене, Шизелу и Смирелу...И то су се тада сви из улице окупљали, онако породично... Разни људи разних година... Чак и они који никада пре бомбардовања ни после бомбардовања један са другим нису проговарали више од једног добар дан на улици. Али ето, ја тада нисам могао да будем са њима.
Заћутимо обојица на неколико тренутака...
А ја сам био у резервном саставу милиције, понавља Мићко настављајући даље тихим гласом своју причу. Те ноћи смо нас двојица чували руску амбасаду. Дреждали испред улаза. Са мном био онај бивши леви бек Чукаричког, знаш онај што је после играо мали фудбал у Америци?
Да, знам, сећам га се ту из краја. Пикали смо лопту заједно понеки пут, онако за своју душу. Он је негде наша генерација?
Јесте. Узео тамо у Америци неку лову на лопту, па се вратио и отворио овде неку месару. Лепо читава породица живела од тога. До сада...
Шта је сада са њим?
Ништа, каже Мићко гледајући у сто испред себе. Нема га више...
Шта се догодило?
Кажем ти, те ноћи смо дежурали испред руске амбасаде. Онда је стигао први налет авиона који су гађали Генералштаб. Пошто је тако близу, обојица смо помислили да би требало да помогнемо у извлачењу жртава, па смо потрчали према згради Генералштаба. На пола пута од прашине и дима се ништа није видело.
Требало је да понесемо маске, рекао ми он. 'Ајде, ко ће да се врати по њих? Иди ти...
Вратио сам се, прича даље Мићко Док сам узимао маске и полазио назад, стигао је други налет авиона. А ту, око зграде Генералштаба, већ су се скупили и ватрогасци и милиција и новинари и...
Чекај, Мићко, јел' ти то мени кажеш да је човек ту погинуо?
Да. Удар ваздуха га бацио на зид једне куће. Ниједне једине ране на себи није имао. Али ништа у њему није остало читаво. Ни једна једина кост. Распукао се човек изнутра. На месту мртав.
Ћутимо обојица... Гледамо у прљави, замашћени, ко зна откада неопрани кафански столњак. Око нас ови остали из обе фудбалске екипе се опет разгаламили, свађају се око тога ко коме није додао лопту испред гола, ко је кога покрљао без разлога и слично...
А ја, каже мени Мићко и даље сасвим тихо, још увек, после толико година размишљам о томе шта је то што је тада одлучило да се ја вратим по маске, а не он... Преврћем по хиљаду пута по глави сваки секунд тог тренутка и немам одговор. Не знам, брате... Немам одговор...
Ћутимо обојица док ови остали око нас галаме, смеју се, једу и пију, воле се и мрзе се...
Живе.
А око нас пролеће тако лепо, лепо мирише...