Ponosni srbi

Ne da smo ponosni, nego mislim da ni nema po - nos - nijeg
naroda na planeti, ali nam ni to nije izgleda bilo dovoljno,
nego bi neki još da dobiju po nosu, ne bi li bili
još po - nos - niji!

evo par interesantnih pircica o ponosnom Srbinu koji je dva puta (na dva razlicita kontinenta) bio gentlmenski zamoljen da smanji dozivljaj ili napusti posao.

U oba slucaja se radilo o osetljivom mestu u finansijsko / bankarskom okruzenju.

Slucaj a) Poznata Evropska privatna finansijska ustanova, vreme desavanja - oko i u toku akcije - Miloosrdni Andjeo.
Problem - mali emajlirani ukras na reveru sakoa - Target. Elem pojedinim direktorima (uz to i vlasnicima) se nije dopao taj mali ukras kao ni prica o tome sta znaci. Nisam bio previse iznenadjen, jer najmanje troje od njih je bilo u omladinskim SS pokretima. Poslali su mi VP-ja da mi isprica pricicu da su oni neutralni po tom pitanju a da im se ipak taj ukras ne dopada i da se ne bi trebalo pricati o tome (tj. sta se desava u SRB). Nije mi bilo tesko da se qurcim (a i pun q njih poprilicno jer sam radio na pet pozicija - a oni pametuju i odmazu koliko mogu) u tom slucaju jer sam vec nasao bolju poziciju na drugom mestu, tako da sam se zahvalio na neutralnosti i podneo ostavku posle dve nedelje.

Slucaj b) Velika bankarska ustanova (destetak puta veca od predhodne) na drugom kontinentu, vreme desavanja post Bosnian paradise. Problem - kasno saznali (posle jedne godine) da potencijalno opasna osoba (tj Srbin) ima pristup osetljivim sistemima /informacijama (ucinak 200% procenata veci od ocekivanog sa 30 do 40% angazovanja - vise nisam smeo od kolega). Direktor koji se do tada nije interesovao odakle sam, jos od vrata mi stavlja do znanja da zna precizno odakle sam i pola sata prica o politici njegove zemlje u nasem regionu ( a on bi to trebalo da zna - krece se u tim krugovima). Ubrzo potom vidim da skripi - posle dve nedelje pocinje reorganizacija i nude mi neko totalno neprihvatljivo mesto, sto ja naravno odbijam i napustam ih.

Izgleda ljudi u svetu imaju kratak fitilj sto se nas tice, a i uopste (shvatam taj odnos kao prirodnu nepogodu koju je nemoguce izbeci) . Najsmesniji raskid saradnje imao sam upravo u jednoj trecoj zemlji (velikaaa demokratija yebote)prosle godine. Izadjem jedan dan da zapalim cigaru isped zgrade, kad ono tamo manja grupa zelenih demonstrira protivu firme koja deli tu zgradurinu sa nama. Obicno zivo oko zgrade, ljudi puse ili telefoniraju, a sada nikog sem sacice demonstranata i tri puta veceg obezbedjenja, nigde nikog. Jedan od demostranata mi tutne u ruke njihov pamflet, i ja ovlas citam razloge za demostracije... Kasnije ulazim na drugi ulaz u zgradu, obezbedjenje me privodi do radnog mesta, a posle nedelju dana...

Prvo ne bi trebalo da se stidimo svojih imena i prezimena,
i da deca rođena u inostranstvu dobijaju imena svojih predaka,
a ne odmah Jean Louis Jovanović, Daniel Nestor(ović).
Dan Tana ( Dobrivoje Tanasijević, Karl Malden (Mladen Sekulović),
i naravno ima ih sijaset... što novih imena što prepravljenih i
imena i prezimena...mogu se nabrojati u bezbroj varijanti...
Drugo da ponosni Srbi kad odu u inostranstvo prestanu da beže
jedan od drugog, sve se trudeći da se što manje viđaju sa "svojima".
Onaj koji je postigao nešto, boji se da će mu nešto tražiti, pa se
odmah izoluje...Onaj koji nije postigao ništa ili se vrati, sve
pljujući beli svet, ili svi beže od njega, znajući valjda zašto.
Nisam čula nikad da je tamo neki Srbin pomogao nekom nepoznatom
svom zemljaku, samo zato što je Srbin.
Ne postoje Srpske četvrti. Pitajte se zašto?
Čime da se ponosite u inostranstvu, kada ste jedinka,
sa jednim-dva prijatelja i to je kraj.
Samo nemojte da mi govorite o Srpskoj Crkvi, koja okuplja naš narod.
Dosta našeg naroda raštrkanog po svetu sam imala prilike da upoznam,
svi su jedinke sa jako malo prijatelja, niko nema poverenja u svoje zemljake.
Svi otkriju da se bolje slažu sa domaćim svetom nego sa zemljacima.