TRI GRUPNA PORTRETA LOVACA S MRTVOM PRIRODOM.2

 

Lovci insistiraju da oni ne ubijaju divljač, oni je odstreljuju. Uvek protestvuju kad se ne upotrebi taj izraz. Naivno veruju da je to eufemizam kojim će oduzimanje života živim bićima postati prihvatljivo u javnosti. Kao da je reč o peintbolu, pa da posle odstreljivanja divljač živa i zdrava odskakuće ili neozleđena odleprša dalje, samo s jednom crvenom tufnom na telu, koju će prva kiša da spere. Ali ne, u Rečniku srpskog jezika Matice srpske iz 2011, kao jedino značenje glagola odstreliti stoji ubiti (životinju, divljač) u lovu. U čemu je onda razlika? Još je gore ako pogledamo u Čosićev Rečnik sinonima iz 2008: odstreliti – umoriti, likvidirati, izvršiti ubistvo, pogubiti, usmrtiti, oduzeti život, itd. Lovci treba da prestanu da se prenemažu i bolje je da pošteno kažu da oni ubijaju jer imaju pravo da love divljač, ali i da pokažu da to rade pristojno, uz striktno poštovanje svih ograničenja koja su propisana kao uslov da bi im to bilo dozvoljeno. U protivnom, to pravo im može biti uskraćeno, a zakon kaže i kako. A da bi opet postali prihvaćeni u društvu, moraju se bolje ponašati, svakako ne poput onog lovca koji, iznad grupnog portreta 25 lovaca s gomilom od šezdesetak okrvavljenih leševa zečeva, fazanki i fazana, na fejsbuku sarkastično ali ponosno napisa: “Mi smo ubice! Mi ubijamo bespomoćna živa bića koja nam ništa skrivila nisu i to iz hobija i zabave i time se ponosimo.” Reakcije su naravno bile burne. Da li je to onda hajka?

Ali ako i ostavimo na stranu preosetljivost na krv, na agoniju umirućih životinja i na prizore ubijanja iz rekreativnih pobuda jednih, i neosetljivost na sve to drugih, dolazimo do još jednog dubokog rova nerazumevanja koje je u temeljima apsolutne društvene prihvatljivosti lova. Lovačka društva danas više nisu jedini nosioci građanskih prava na korišćenje prirodnih bogatstava kopnene faune Srbije. Lovci su samo jedna od karika u lancu organizacija civilnog društva i moraju da vode računa o ostalim korisnicima, pa makar to bili i kvazizaštitari, kako ih nazva potpredsednik LS Vojvodine i profesor Lovstva na Departmanu za stočarstvo novosadskog Poljoprivrednog fakulteta Miloš Beuković. Pravo lovaca na odstrel životinja ograničeno je pravom ne-lovaca na uživanje u prizorima raznovrsnih, spokojnih, neuznemirenih i neubijenih životinja. Ta ograničenja ne samo da se nalaze u zakonima i propisima, nego još važnije, i u stavovima pisanih i nepisanih ekoloških, društvenih i etičkih normi ponašanja i delovanja na prirodno nasleđe. To je ono što se naziva javnim mnjenjem ili sudom javnosti. Bojim se da to mnogi lovci ne razumeju i zato treba da se ozbiljno zabrinu nad lošom slikom o sebi.

Narod ne prašta, a sudi crno-belo. Nema osećaj za bezbrojne nijanse sivog. Javnost danas, zahvaljujuči internetu, bira informacije, ne čeka da joj se serviraju gotove istine. Kao da mnogi lovci i njihovi predvodnici nisu toga dovoljno svesni, što čini samo još delikatnijim pitanje javne slike o njima. Uprkos tradicionalnom, u kamen uklesanom lovačkom zakonu da se lovačko oružje nikad ne sme uperiti u čoveka, neka od nedavnih najstrašnijih porodičnih ubistava u Srbiji izvršena su baš legalnim lovačkim puškama. To znači da je ubica, i pre nego što mu se pomračio um, poverovao da mu lovačko oružje daje moć da izvršava neku svoju pravdu. Savremeno društvo ne može da toleriše nasilništvo ni golorukih, a još manje naoružanih ljudi. Da li lovačka udruženja vode dovoljno računa o tome prilikom prijema članova? Verovatno je da među lovcima procentualno nema više budala nego među ne-lovcima, ali su postupci ovih prvih prečesto tragični i nepopravljivi. Pucanje u “šuškanje u žbunju” je nešto najjezivije, ali je nekoliko nedavno objavljenih vesti o nesrećama u lovu bilo praćeno začuđujuće mlakom reakcijom samih lovaca. Kao da se ne radi o njihovoj koži i glavi! Štaviše, na društvenim mrežama mnogi lovci su ljutito reagovali i optuživali za bolesnu zluradost one koji šire vesti o bezobzirnosti lovaca prema drugim lovcima. Kao da je bolje zataškavati te pogibije, a ne obrnuto! U javnosti počinje da se oseća strah od naoružanih ljudi i da se razvija prirodna potreba za odbranom od njih. Svakako da su lovačka udruženja i njihovi savezi propustili da mnogo više i efikasnije obrazuju i vaspitavaju svoje članstvo.

Društvene mreže, taj novi “prozor u dvorište” s pogledom na sve, pa i na unutrašnje stanje u lovstvu i među lovcima, javnosti kao na dlanu otkriva poražavajuće nevaspitanje pojedinih lovaca. Jedan je okačio fotografiju domaće mošusne patke koju je odstrelio u lovu. Kad su ga kolege upozorile da odmah skloni fotku jer je to pitoma živina, ovaj je odbio i obelodanio svoj bahati rezon: “sve što je u hataru – to je za mene divlje”. Ili onaj odvratni video-zapis na kome grupa lovaca-krivolovaca ne samo da usred lova pije šepureći se nad ubijenim zakonom zaštićenim pticama, nego nagovara i maloletnu decu da piju. Deca pritom još i drže lovačke puške! Od takvih, imidž lovaca niko ne može da spasi!

Nastaviće se...