Daklem, ja sam vozački položila dockan. Pre jače od tri godine. Do tada možda jesam ponekad imala potrebu, ali ne i želju da učim vožnju. U stvari bilo mi svejedno, sasvim sam uspešno stizala kud' sam krenula i bez auta. Što je izazivalo potpuno zgražavanje ekipe oko mene, koja se rodila sa karburatorom u naručju i prva slova naučila u automotooto revijama. Elem, moja drugarica Aleksandra, isto kao i ja zaostala u automobilskom razvoju, upisala nas u ovdašnju školicu. Jeste, ja sam pokušavala da izbegnem upis i konačnu odluku, sve magleći naokolo, ali odlučna Aleksandra je zapečatila sudbinu obema. Moj poslednji uslov je bio samo da ima teorijskih predavanja. Izem ti kurs i učenje bilo koje vrste, bez hvatanja beleški i časova...priznajem, overeni sam štreber. Sigurno je sigurno.
Tim povodom smo se u večernjim satima, rezervisanim za kasno učenje u životu, našle na časovima vožnje, teoretskim. Ja sa debelim blokom, par hemijski i naoštrenom koncentracijom. Ne da sam pisala sve, nego sam i raskrsnice crtala i značićima ukrašavala, a od cele priče razvila takvu teoriju i komplikaciju, da sam i sama počela da verujem da je i preći ulicu naučno-dubiozni proces. Brkati učitelj je bio zaprepašćen. Aleksandra i ja smo pisale vredno kao mravci. Ostala ekipa, duplo mlađa od nas je zabušavala samo tako.
Nakon što sam sa »bravo 5« položila teoretski deo, sledovala sam praktičnog instruktora i sa istim sastanak u nedelju pre podne. Logično. Nedeljom pre podne u Ljubljani žive duše nema, ko da je kolera gradom prošla, tako da nije opasno ni mene u auto pustiti. Žmu je za svaki slučaj, sa sve decom, ostao kod kuće. Moj instruktor Zoki, Makedonac poreklom, trebalo bi da dobije nagradu bar sedmog stepena dostizanja unutrašnjeg mira. Da sam bila na njegovom mestu, izbacila bih me iz auta na trećem dejtu i ostatak svog života posvetila profesionalnom proučavanju seksualnog života mahovine. Mada...Zoki je uporno pravio katastrofalnu grešku, puštao je radio. Zbog čega se meni, tokom savladavanja procesa vožnje, činilo da em imam premalo ekstremiteta, em previše ušiju. O jezičini da ne govorimo. Komunicirala sam i sa Zokijem i sa armaturom u autu, sa saobraćajnim znacima, ostalim nesrećnicima u saobraćaju, ali i sa radiom, što je uključivalo pre svega vesti i dnevnike. Zoki je posle dva časa vožnje sa mnom bio audio satrven čovek. Senka, da budemo precizniji.
Možda zbog toga ili zato što nije mogao da dobaci do osmog stepena, Zokiju su počeli da listom umiru svi bliži srodnici i to daleko. Što dalje. U Makedoniji. Zoki je, sudeći po opravdanjima koje mi je davao, božemeoprosti dežurao na groblju. Kada je na bis sahranio već sedmu babu, škola mi je dala zamenu. Zoki je verovatno postao čuvar groblja i ni sa kim više nije pričao. Stigao je Gojko. Gojko je bio Srbin, negde iz Bosne, ljubazan i tih, a i bogudragomfala prvo mi je ukinuo radio. Tako je bar komunikaciju sveo na pola.
E, sad...ako se nekom čini da je polaganje vozačkog ispita, u Sloveniji, jednostavna pojava, grdno se vara...prvo se ide na teoretske časove, pa se izlazi na prvi uvodni ispit. Sledi vožnja, a i prva pomoć...ne bih da vam pričam kako sam davala veštačko disanje i masažu plastičnih grudi plastičnoj lutki u šoku...a i hitnu pomoć sam kobajagi zvala...dakle, posle određenog broja praktičnih časova, sledi »društveni ispit«. Što je društven ne znam, ali tu nastupa vlasnik škole, koji ocenjuje da li objekat učenja može da izađe na auto-put. Sledi još jedan teoretski ispit, posebno surov, za koji su mi svi rekli da su pitanja do te mere dijalektički dvosmislena da se ne uzbudim ako padnem...e, kad se to položi onda sledi konačno i odalijemoguće vozački ispit.
Daklem, ja sam sve izvela, udahnula život izguljenoj lutki, položila surove testove sa 100% uspeha (komisija je otišla na dužu rehabilitaciju od čuda i stečenog kompleksa), uspela sam iz prve da položim i vozački. U svojoj 257 godini. Blagiš meni.
Da se razumemo, meni je dovoljno da auto ima četiri točka, volan, radio i akomože klimu i meni mi dosta. Može i bez klime, ako mora. U ostalo se ne razumem mnogo, a ni ne zanima me. Ne zanima me koji mu je goblen napred, u obliku znaka. Ne volim pripljeskane aute, koji izgledaju kao da je nešto veliko na njih selo ili stalo.
I...khm...do sada nisam volela ni brzo kretanje, naročito bez Majke Zemlje pod mojim nogama. Bik, šta ću.
A onda sam nedavno primetila da, dok ja na naplatnoj rampi autoputa guram nogu u gas sve do motora, drugi zuje pored mene samotako. Naročito jedared, kada je nešto samo kao zvuk sevnulo, da sam pisnula :« Vidi ga, 'oću i ja!«, iznevši neoprezno sugestivnu primedbu Žmuu. Povodom ubrzanja. Kakva greška...dala sam mu materijal za sprdačinu i veselu priču u više varijacija za pet narednih godina.
Tako da ako se nađete na nekom žuru sa mojim Žmuom, budite sigurni da sledi priča o puž-ženi, koja do skoro nije ni auto vozila, a sada od njega očekuje poršea...jer ono što je prozujalo je bio porše, mada...ja to nisam znala, ja sam samo pričala o ubrzanju.
