Размишљао сам да напишем текст с насловом А да пробамо мало другачије?, који би, отприлике, говорио да је већ време да променимо неке ствари које већ годинама бесплодно у држави гурамо: форсирамо и милујемо стране инвеститоре, а то не даје ефекта, и даље смо најгори по платама и укупном БДП расту, ма шта наш преседник-премијер-патријарх говорио; ударамо по политички немоћнима (пензионери и нижи службеници) да уштедимо паре за буџет, уместо да направимо десант на зло наше (једно)партијске државе: ЕПС, железнице, РТБ Бор, Србијагас, Коридоре, тендере за Фонтану, Болницу, Деда Мраза расвету и његове санке, за селотејп и тоалет папир; толеришемо корумпиране државне службенике, чак и начелнике пореских служби ('ало, Земун!), наручене пресуде, наручене инспекције (Весићу, и Небојша Крстићу, Шапићу нисте послали још и противпожарну инспекцију, већ само оне три - буџетску, управну, радну, ево да вас подсетим)... и онда помислим који ће ми то ђаво, морао бих да се нервирам, проверавам податке, дајем предлоге, размишљам, стварно размишљам. Шта ће ми то? Читао сам данас један свој стари текст, који је настао због моје студентске заљубљености у Демостена у преводу Стјепана Сенца, и по коме је чак и моје прва збирка песама добила име - Демос(сте)нологије. Било је све то давно, јако давно, али ми се много више допада од тендера за рупе по београдским улицама и од тендера за непокошену траву. Зато, ево тог текста и насловне песме.
***
Један помало злобни родослов каже да је Демостен, најславнији говорник античке Атине, у својим венама носио део варварске крви. Можда га ј такво порекло поштедело од млитавости коју је пребацивао својим сународницима, те их је дуги низ година подстицао на отпор Филипу Македонском, освајачу многих грчких полиса У последњим деценијама њихове премоћи Демостен је био најснажнији и најупорнији поборник промишљене политике одбране пред претњама што су стизале из ондашње Македоније, у којој, како сâм каже, „прије ниси могао ни каквог ваљаног роба купити." Свеједно, та витална варварска племена имала су окончати владавину цивилизације на којој данашњи свет почива, а велики Демостен нестао је заједно с њом.
Његова биографија помало подсећа на хришћанске животописе, где се чудеса личног подвижништва приказују као божански промишљено испуњење додељене судбине. Хтели не хтели, она у сећању најпре започиње патетично познатом сликом у којој се млади Демостен надвикује с таласима држећи у устима камен позајмљен од грчких обала, не би ли надвладао урођену говорну ману. Такође, како нас Плутарх обавештава, Демостен је у трку или ходу, на ивици даха, декламовао стихове и говоре, настојећи да тако ојача извођачке способности, а најпосле је своје наступе вежбао и пред великим огледалом у кући, пажљиво процењујући утисак који његова свеукупна појава оставља. Његов је прави успон отпочео када се посветио јавним пословима, или, како бисмо простим језиком рекли, од трена у ком његова каријера постаје превасходно политичка. Атина, али и грчки градови-државице, нису имале бољег заступника сопствених интереса. То што га много пута нису ваљано чули а ни послушали, није спречило Демостена да се до краја живота посвети одбрани једине отаџбине - Грчке.
Његова истинска вера у смисао тог напора нашим савременицима звучи помало анахроно. У једном говору Демостен је, хвалећи претке атинских грађана, с искреним убеђењем рекао: „Сваки од њих мислио је да се није родио само своме оцу и својој матери, него и својој домовини." Овакво је схватање, изгледа, већ тадашња генерација добрим делом напустила. А за оне који су спремни да Демостеново истрајно супротстављање Филипу Македонском припишу тек његовој острашћености или тврдоглавости карактера, треба напоменути да је он био тај који се у неколико наврата, насупрот основној црти властите политике, залагао за склапање мира са грчким архинепријатељем, предлажући да се сукоб одложи за боља времена. Његови политички противници у Атини ово су незаслужено тумачили као издају. Разборитост његове политике, у коначном исходу, ипак није уродила плодом.
Мало ко је од њега боље познавао властите сународнике. Већ у Првом говору против Филипа обратио им се речима: „Та да њега (Филипа) што и снађе, брзо ћете ви другог Филипа створити, јер ни овај се није личном својом снагом толико подигао, колико вашом немарношћу." Другом приликом, опет, ватрено им је поручивао да би га ноћ затекла уколико крене да набраја имена издајица. Демостен је био свестан свеопштег опадања Атине, за коју су њени грађани све мање марили, опијени странчарством и конформизмом. Свеједно, узорна судбина која га је на крају задесила била је одвећ рђаво наличје једне прецвале цивилизације.
Наиме, иако је дуго времена у свом граду био слављен, та га је иста Атина пред крај живота у једној
сумњивој афери осудила на затвор и високу новчану казну, иако су докази оптужбе били непоуздани и слаби. Ствар се, коначно, завршила недугим прогонством, из којег се Демостен наизглед тријумфално вратио. Његов последњи позив на отпор уследио је одмах после смрти Александра Великог, Филиповог наследника. Краткотрајна побуна неславно је завршила, а у страху пред победницима атинска скупштина осудила је, као издајнике, неколицину својих грађана на смрт. Међу њима се налазио и Демостен. Како легенда каже, или можда историја, он је потом, при бекству, починио самоубиство.
Ако је Атина била последње упориште Грчке, њен пад означава крај једне велике повести. Оно што је Атина била за Грчку, Демостен је био за Атину: последњи ослонац и последње упориште. А тај велики град био га се одрекао: Демостен, некада слављен, једном прогнан, потом осуђен на смрт, имао је чудесно неправедну судбину. Једино се, у тој одбачености, са смрћу могао помирити. Јер једном је рекао: „Све људе на међи живота чека смрт, па да се ко и у кућицу затвори и ондје чучи..." Што је, немамо разлога за сумњу, исказивало његов искрени стоицизам. Али да ли је он био довољан да се прибрано прихвати крај једног града и сна који је у њега уложио?