Panama: Umro bivši diktator Manuel Norijega
Panama -- Bivši diktator Paname, Manuel Norijega, preminuo je u ponedeljak kasno uveče, u 83. godini, javio je Rojters.
Vest o smrti Norijege, koji se nije oporavio nakon operacije mozga, na svom Tviter nalogu objavio je sadašnji predsednik Paname Huan Karlos Varela. "Smrt Manuela Norijege zatvara jedno poglavlje u našoj istoriji", napisao je na Varela.
Rojters podseća da je Norijega vladao Panamom od 1983. do 1989. Bio je blizak američki saradnik, ali su mu SAD okrenule leđa zbog tesnih veza sa najvećim švercerom droge Pablom Eskobarom.
Norijega je poslednje dve decenije proveo u zatvoru - jednu u SAD, a drugu u Francuskoj - zbog krijumčarenja narkotika i pranja novca, a kaznu je služio i u Panami zbog uklanjanja političkih protivnika. U tom zatvoru je i umro.
(Вест са сајта Б92.)
Инвазија на Панаму
Панамом је традиционално владала мала европска елита, која чини мање од 10% становништва. Ово се променило 1968. Кад је Омар Торијос, већински генерал, извео пуч којим је и сиромашним црнцима и мелезима омогућио бар неки удео у влади његовог диктаторског војног режима.
Торијос је 1981. погинуо у авионској несрећи. Већ 1983. године Панамом је фактички владао Мануел Норијега, криминалац који је пре тога радио за Торијоса и америчку обавештајну службу.
Америчка влада је знала да је Норијега умешан у трговину дрогом још 1972. године, ако не и пре, кад је Никсонова администрација размишљала о његовој ликвидацији. Али, Норијега је остао на платној листи ЦИА. 1983. године једна комисија америчког Сената је донела закључак да је Панама била центар трговине наркотицима и прања новца зарађеног продајом дроге.
Влада САД наставља да цени Норијегине услуге. Маја 1986. директор Агенције за борбу против наркотика је похвалио Норијегу за његову „одлучну политику у борби против трговине дрогом." Годину дана касније, исти директор је „нашу блиску сарадњу са Норијегом сматрао добродошлом", а државни тужилац Едвин Миз је зауставио истрагу Министарства правде САД о Норијегином криминалном деловању. Августа 1987. резолуцији Сената која је осуђивала Норијегу се супротставио Елиот Абрамс, службеник Стејт Департмента задужен за политику САД у Средњој Америци и Панами.
Ипак, кад је против Норијеге подигнута оптужница у Мајамију 1988. све изузев једне оптужбе су биле у вези ствари које су се десиле пре 1984. године, у време кад је Норијега био наш момак, кад је помагао САД у рату против Никарагве, лажирао изборе уз одобрење САД, и уопште, кад је успешно служио нашим интересима. Оптужба, дакле, уопште није подигнута зато што се открило да је Норијега гангстер и трговац дрогом - то је одувек било познато.
Све је ово прилично предвидљиво, како то студија за студијом показује. Кад неки окрутни тиранин почини злочин независности, он тада од нашег доброг пријатеља одједном постане уљез и битанга. Грешка коју најчешће направи је кад се поред пљачкања сиротиње - што је сасвим у реду - он почне бавити и стварима привилегованих, изазивајући тиме отпор пословне елите.
Норијега је већ средином осамдесетих био окривљен за такав злочин. Између осталог, чинило се да некако траљаво помаже Америци у контрашком рату, а његова независност је угрозила и наше интересе у зони Панамског канала. Највећи део управе над Каналом требало је да првог јануара 1990. пређе у руке Панаме - двехиљадите године Канал потпуно прелази у власништво Панаме. Ми смо пре тог датума морали да обезбедимо да Панама буде у рукама оних које можемо контролисати.
Пошто више нисмо имали поверења у Норијегу, он је морао да оде. Вашингтон је наметнуо економске санкције које су готово уништиле привреду, највише погодивши сиротињу и небелачко становништво - већину народа. И они су почели да мрзе Норијегу, пошто су га сматрали одговорним за економску блокаду (нелегалну, ако иког занима) која је глађу морила њихову децу.
Након тога, Вашингтон је покушао да изведе војни пуч, али није успео. Онда, децембра 1989. године САД прослављају пад Берлинског зида и крај хладног рата директном инвазијом на Панаму убијајући стотине, а можда и хиљаде цивила. (нико не зна колико, а мало ко северно од Рио Грандеа мари да сазна). Овим се на кормило вратила богата бела елита коју је својевремено Торијос свргао са власти, тако да је Вашингтон у последњи час обезбедио послушну владу за прихватање администрације над каналом првог јануара 1991. године (као што је то приметила европска десничарска штампа).
Све време америчка штампа следи Вашингтон, бирајући разбојнике према текућим потребама. Дела која смо некад подржавали постају злочини. На пример, 1984. године, Арналфо Аријес је победио на изборима за председника Панаме. Норијега је прво место отео користећи се насиљем и подвалама.
Међутим, у то време Норијега је још увек био послушан. Он је био наш човек у Панами, а за Аријесову партију смо сматрали да садржи опасне елементе „ултранационализма". Реганова влада је стога поздравила насиље и подвале и у Панаму послала државног секретара Џорџа Шулца да легитимује украдене изборе и похвали Норијегину верзију „демократије" као модел за грешне Сандинисте.
Савез Вашингтона и наших медија није критиковао лажиране изборе у Панами, али много слободније и поштеније изборе у Никарагви одржане те исте године одбацује као потпуно безвредне, пошто су се отели његовој контроли.
Маја 1989. године Норијега је опет лажирао изборе, на којима му је главни конкурент био представник бизниса, Џулијемо Ендара. Норијега је овај пут користио мање терора, али је Реганова влада већ била дала знак да се окреће против Норијеге. Следећи преднвидљив сценарио, америчка штампа је изразила бес због тога што Норијега није поштовао наше високе демократске стандарде.
Поред тога, штампа је почела да громогласно осуђује кршења људских права која раније нису успевала да побуде њену пажњу. Штампа је тако, пред нашу инвазију на Панаму, децембра 1989. године, била већ сатанизовала Норијегу, претворивши га у најгоре чудовиште од времена Атиле хунског (то је у основи била реприза Гадафијеве сатанизације). Тед Копел је проповедао како „Норијега припада оном посебном изданку међународних разбојника, људима као што су Гадафи, Иди Амин и Ајатолах Хомеини, које Американци тако воле да мрзе." Ден Радер га је ставио на „врх листе светских криминалаца и кријумчара дроге." А Норијега је, у ствари, остао ситни криминалац, баш какав је био и онда кад му се име налазило на платној листи ЦИА.
На пример, организација Америказ Воч је 1988. године објавила извештај о људским правима у Панами, дајући лош приказ стања. Али, као што то њихови извештају - и друга истраживања - јасно показују, Норијегино кршење људских права је много мање од оног што раде неки други клијенти САД у том региону, а није ништа веће него што је било кад је Норијега био наш миљеник и кад је извршавао наша наређења.
Погледајмо, на пример, Хондурас. Иако Хондурас није убилачка, терористичка држава као Салвадор или Гватемала, кршење људских права у тој земљи је много веће него у Панами. У ствари, само један батаљон у Хондурасу, који је тренирала ЦИА, починио је више зверстава него Норијега.
Или, погледајмо остале диктаторе које је подржавала Америка, као што су Трухиљо у Доминиканској Републици, Сомоза у Никарагви, Маркос на Филипинима, Дувалије на Хаитију и многи други средњеамерички гангстери осамдесетих година. Сви они су били много бруталнији од Норијеге, али их је Америка с одушевљењем подржавала, свих оних деценија ужасних зверстава, све док су се профити из њихових земаља одливали у САД. Џорџ Бушова администрација је наставила да, између осталих, одаје почасти Мобутуу, Чаушескуу и Садаму Хусеину - много већим злочинцима од Норијеге. Председник Индонезије, Сухарто, вероватно највећи убица од свих њих је још увек за Вашингтон и америчку штампу „умерењак".
У ствари, тачно у исто време кад је извршила инвазију на Панаму, због Норијегиног кршења људских права, Бушова администрација је објавила нови извоз робе високе технологије у Кину, наглашавајући да је у питању било 300 милиона долара посла за америчке фирме као и то да су разговори са Кинезима настављени тајно, неколико недеља након масакра на Тјенанменском тргу.
Истог дана кад је извршена инвазија на Панаму - Бела кућа је изнела и планове (убрзо их спроводећи након тога) да укине забрану додељивања кредита Ираку. Стејт Департмент је мирна срца објаснио да је ово урађено „с циљем повећања америчког извоза и стварања боље позиције у преговорима с Ираком у вези његовог третмана људских права."
Стејт Департмент је слично прокоментарисао и Бушову критику ирачке демократске опозиције (банкари, стручњаци итд.) као и блокирање иницијативе у Конгресу да се осуде зверски злочини његовог старог пријатеља, Садама Хусеина. У поређењу са Бушовим ортацима у Багдаду и Пекингу, Норијега је изгледао као Мајка Тереза.
После инвазије, Буш је прокламовао помоћ Панами од милијарду долара. Од тога, 400 милиона је било намењено као подстрејк америчким фирмама да извозе своје производе у Панаму; 150 милиона за отплату кредита америчким банкама, а 65 милиона је додељено у кредитима и гаранцијама за америчке инвеститоре. Другим речима, више од половине ове помоћи је био поклон америчког пореског обвезника америчком бизнису.
САД су након инвазије вратиле власт панамским банкарима. У поређењу с њиховим, Норијегино суделовање у трговини дрогом било је тривијално. У Панами су се увек првенствено банке бавиле трговином дроге, пошто закона за банке готово и нема, оне су природан извор прљавог новца. Банке су биле и остале основа веома надуване економије Панаме; можда и надуваније након инвазије. И одбрамбене снаге Панаме су обновљене са фактички истим официрима на старим местима.
Уопштено гледано, све је, мање-више, као и пре, само су сад на власти поузданије слуге. (Исто је и у Гренади, која је након америчке инвазије постала један од главних центара за прање прљавог новца. Никарагва је, такође, постала значајан канал наркотика за америчко тржиште. Формула је уобичајена - као и немоћ да се она примети.)
(Одломак из књиге Ноама Чомског „Шта то (у ствари) хоће Америка"; издавач: Чигоја штампа, Београд, 1999; превод: Александар Богданић)
(Наслов оригинала: Chomsky, Noam: What Uncle Sam Really Wants, Odonian Press, 1992.)