Колаборација или герила
Планетарна победа америчког либерализма, обелодањена хегемонијом капитала, и потпомогнута владавином медијске културе у својој истовремено и најлахорастијој али и застрашујућој форми, у потпуности преузима концепт тоталитаризма својевремено детектован као жиг којим су демистификовани прокажени „црвени" режими. Ако се томе дода медијска верификација и непрекидна пролиферација проповедника новог светског поретка, од локалних политичара до произведених „теоретичара", који апологетски бране демонстрацију огољене силе маскиране стратегијама ефикасности, логиком интереса и „циркусом рационализације", отвара се питање о томе да ли је могућна било каква уверљива и видљива политичка алтернатива која би од силеџија или победника, свеједно, захтевала да положе рачуне. Није ли, у крајњој линији, у епохи која верификује реализацију тоталитарног принципа једноумља, овакво питање својеврсни contradictio in adjecto, будући да апсорбовање опонената, њихово умрежавање у заводљиве системе корпоративног капитала, резултира слављењем победника, панегирицима и, коначно, колаборацијом?
Може ли се рећи да је, парадоксално, упркос демократском „храбрењу говора", отварању медијског простора ка корисницима - од контакт емисија, пролиферације најразличитијих гласила, интернет-перформанси умрежавања, својеврсне епохе делиричне комуникације, демократија заправо промашила свој циљ? Зар није необично да се упркос недвосмисленој „победи" либерализма, непрекидно захтева и охрабрује његова медијска подршка чак и кад се у његово име крши међународно право, постављају марионетски режими или подржавају диктатори који крше основна људска права? Шта да кажемо када се нађемо пред сумњом у терористички напад на њујоршке „близнакиње" или све чешћа открића да су политички „потреси" у свету ствар оркестрираних и добро планираних акција светских моћника? Зар није артикулисање мантре „интереса" тржишних односа и конкуренције капитала само потврда владавине нове олигархије која се једнодушно заклиње догми слободног тржишта?
Универзални закон тржишта, појављујући се данас као хоризонт који се не може превазићи, коришћењем софистицираних стратегија семантичке трансформације, све значајне категорије које је изнедрила Француска буржоаска револуција, као што су сувереност народа, одбрана бедних и потлачених, брига за очување општег добра, тежња ка друштвеној правди и заштити мањина, обезвређује као утопијски пројект незрелих, недораслих и наивних. Сви смо ми, наиме, посежући за неком од категорија на којима је овај свет растао, попут истине, правде, лепоте, доброте, права на побуну, вере у бољитак људског универзума, у опасности да будемо маргинализовани, прокажени и симболички ампутирани као губитници, неприлагођени логици Новог доба, неспособни да се уклопимо у категорички императив „реалног" чије обрисе исцртава капитал.
Интелектуални терор уприличен за радикални одстрел свих неистомишљеника манифестује се гротескном производњом значења у чијем гротлу, свако ко помене Народ бива жигосан као популиста, а свако ко још верује у вредности Традиције бива прокажен као националиста. Свеопште напуштање концепта суверености, то приметно одбијање елита да се избегне осуда за отпадништво од терора стратегија мултинационалног капитала и његових силеџијских експонената, то одустајање од вредности Нације, Државе, Републике или Традиције, под изговором да су резидуум фашистичких крилатица и да више нису функционалне у Новом добу, сасвим природно пружа основу за тајну и неизговорену подршку екстремној десници.
Тако се тријумф либерализма појављује у двострукој или-или перспективи медијске артикулације. С једне стране, позивајући се на замку „рационалног прихватања реалности" помаља се безбедна апологетика безумља, а са друге стране се као резултат појављује сатанизација или маргинализација побуњеника која се спроводи уз помоћ свеприсутних стратегија застрашивања које оправдавају терор борбом против непријатеља претворених у жртвене јарчеве. Читава медијска јавност остварује маклуановско предвиђање глобалног медијског „мелтинг пота" у којем се налази млака и бљутава чорбица коју кушају сви и тиме репродукују друштвено као истоветно. Тај микролошки фашизам у време планетарне медијализације и пуне моћи слике представља операционално начело савременог либерализма.
Има нечег истовремено и комичног и застрашујућег у савременим комуникативним стратегијама које се одвијају на плану глобалне политике. Ма како био различит, посебно у условима медијског уједначавања, подразумевајуће глобализације и идеолошког хегемонизма на који полажу сва права светски моћници, језик међународне политике заправо је јединствен у својој испразности исто колико и у својој провидности.
Комична је, наиме, унификација језика инструментализованог за рачун новог „жаргона аутентичности". Довољно је да се из једног центра моћи пласира неки од термина политичког новоговора, па да га сви мали играчи, безначајни репликатори владавинског принципа голе силе истовремено хорски прихвате. Застрашујућа је, међутим, недвосмисленост с којом се показује да је упркос фанатазирању о Разликама, рефренском понављању значења Толеранције, заклињању у вредности цивилизације, и свих оних категорија с којима је концепт демократије чинио смисленим људски уређени универзум, свет постао Један, унификован и саобразан једном принципу, принципу опште размењивости на тржишту капитала.
Упркос добу делиричне комуникације, неограниченим и врло софистицираним техничким средствима која обезбеђују директне и неометане контакте међународних фактора, упркос јасној и обесхрабрујућој подели снага, упркос чињеници да сви све знају, често и пре него што се нешто догоди или одлучи о судбинама читавих народа или држава, у употреби је осим флоскуле „пажљивог праћења ситуације", ма шта год то значило, стратегија примања или одашиљања „сигнала".
Инструментализован као нека врста „семантичког лифтинга" којим се мање или више прикривена претња заогрће уљуднијим термином „сигнал" је постао обавезујућа мантра савремене глобалне политике. Уместо комуникације која би тежила оптималним, рационалним и демократским решењима, фаворизујући „сигнале" а не аргументе, савремена глобална политика не рачуна са дијалогом, већ са софистицирано артикулисаним налогом.
Да ли је укалкулисани колаборационизам једино решење за опстанак у свету без идеала, у свету медијатизованих спектакала који иза фингирања политике само продукује опсценост преувеличаних ега, у епохи општег упросечавања и продуковања некултуре, у једном разулареном универзуму утемељеном на масовној деполитизацији и суспензији критичког духа? Да ли као алтернација преостаје концепт „минималних политика", својеврсних „микроотпора", који би у форми перманентне „културне гериле", уместо послушности фаворизовали хумор, и тиме одшкринули врата једној лудичкој перспективи у којој је, упркос величини слона, самопоштовање миша још увек могућно?
(Текст је у целини пренети последњи одељак последњег погавља књиге Зорице Томић New$ Age у издању Чигоја штампе 2009. године у Београду.)