Пред нама је црно-бела фотографија: насмејана и лепа девојка на њој зове се Хилда Дајч. Препланула је од сунца, тако се чини, јер оно просијава кроз длачице на њеним подлактицама. Обучена је с укусом, прикладно за лето и вожњу на палуби брода, и има диван, питом и драг осмех. Допада ми се, и чини ми се да бих с њом имао шта да причам, и с њом из њене младости и сјаја, и доцније, кад сазри или остари. Она и ја се нисмо могли срести: убијена је у Београду пре 75 година у камиону-душегупки. Тај камион био је допремљен у Београд за коначну ликвидацију Јевреја. Одвозио је логораше са Сајмишта на пресељење, наводно, у неки лепши и комфорнији логор, а у ствари на кратку вожњу до Јајинаца. Током ње би издувни гасови из мотора погушили путнике смештене у херметички затворени товарни простор. Није забележен тачан датум Хилдине смрти. Вероватно је угушена међу последњима, крајем априла или почетком маја, јер је била болничарка, и зато потребна концентрационом логору. Ту су сада, на његовом месту, некакви шибљаци и рушевне зграде, и једино висока централна кулa наговештава лепоту некадашњих здања. Пре Другог светског рата око ње био је низ павиљона, и они, заједно са кулом, чинили су прелеп сајамски комплекс, у ком су се одржавале изложбе, концерти, представљала кола, авиони, нова техничка достигнућа. Доласком Немаца београдски сајам, удаљен 300 метара од језгра града, преуређен је у концентрациони логор за Јевреје. Када се почетком децембра он попуњава, у њега махом стижу жене, деца и старци, јер су мушкарци-Јевреји скоро сви побијени у немачким одмаздама за страдале војнике. У борбама са српским побуњеничким покретом Немци трпе озбиљне губитке и поразе, и зато прописују репресију: за убијеног војника стреља се 100 талаца, за рањеног упола толико. Једна немачка административна белешка с почетка децембра 1941. године каже да према важећој квоти одмазде треба стрељати још 20.174 лица. Масовне одмазде ипак су окончане, али у том трену одраслих Јевреја готово и да нема: мушкарци, заточени по логорима, били су најзгодније жртве. Њиховим страдањем терет казне значајним делом се пребацује са српског народа на Јевреје, што брани позицију квислиншке власти, а истовремено испуњава један од циљева идеологије немачког рајха: истребљење Јевреја. Оно се, ипак, у томе трену не назире, и преостала јеврејска заједница махом верује да им следи тек депортација и нови живот негде другде.
Хилда Дајч, тако испрва изгледа, није морала да оде у логор на Сајмишту. Она је била ћерка угледног инжињера Емила Дајча, који је управљао локалном београдском јеврејском општином, у склопу некакве лажне самоуправе додељене од немачких власти. Када је у децембру објављено да се сви преостали Јевреји имају сместити у новоформирани логор, то се није односило на онај део заједнице која се, у јеврејској болници на Дорћолу и у управи, бринула за њу. Хилда се добровољно пријавила да међу првима тамо пређе, како би у болници коју је требало формирати радила као болничарка. Са тог задужења лакше јој је било да комуницира са светом који је остао ван логорске жице, па су тако остала сачувана њена четири писма упућена другарицама у Београду.
Оног ко чита та писма-сведочанства изненађује изванредан писани стил. Хилда, свршена гимназијалка и несуђени архитекта, волела је књижевност и била чланица литерарне секције, којој је председник била две године старија Нада Новак. Управо њој су упућена два од четири сачувана писма, с исписаном адресом - улица Бана Јелачића 17, Професорска колонија. У њима је Хилда и даље бодрог, пркосног духа, пуна бриге за људе око себе и њихова страдања и боли, и с надом да ће пре лета изаћи из логора. Она је, каже за себе а храбрећи друге, „весели добровољац", којег не слама чак ни сазнање да ће јој се у логору ускоро прикључити родитељи и брат. Друга два писма упућена су Мирјани Петровић. Оно датумом последње једно је од можда најупечатљивијих сведочења и промишљања логорашког живота и судбине до којег можемо допрети. Написано је девет недеља после доласка у логор, али - време је већ било стало.
„Свим филозофирањима је крај на жичаној огради и реалност какву ви ван ње не можете ни издалека да замислите јер бисте од бола урлали - пружа се у потпуности. Та реалност је ненадмашна, наша беда огромна, све фразе о јачини духа падају пред сузама од глади и зиме; све наде о скором изласку губе се пред једноличном перспективом пасивног бивствовања које ни по чему на свету не личи на живот."
Зима те године била је јака, Сава се била заледила, па се могла прећи и пешке. Од хладноће, исцрпљености, глади, умирали су и побољевали многобројни логораши. Њихове тела преношена су преко реке на носилима, до друге обале, где су их прихватали они из још увек постојеће јеврејске болнице. То је била прилика и за Хилду да се под стражом накратко искраде из логора. На другој страни реке, у предасима пре повратка, добром вољом стражара у неколико наврата срела се с својом другарицом Мирјаном. Једном, била им се прикључила и Нада Новак.
„Већ смо ту скоро девет недеља и још сам помало писмена, још умем помало да мислим. Свако вече, без изузетка, читам твоја и Надина писма и то ми је једини тренутак када сам нешто друго, не, само Lagerinasasse (логорашица). Робија је злато према овоме, ми не знамо ни зашто, ни на што, ни на колико смо осуђени. Све на свету је дивно, и најбеднија егзистенција ван логора, а ово је инкарнација свију зала. Сви постајемо зли јер смо гладни, сви постајемо заједљиви и бројимо један другом залогаје, сви су очајни - а ипак се нико не убија јер смо сви скупа једна маса животиња коју презирем. Мрзим нас све јер смо сви једнако пропали."
Београд у ком је Хилда одрастала у том трену већ се био изменио. У њему је с јесени била одржана велика антимасонска, антисемитска изложба, коју је, кажу, посетила четвртина од тадашњих 320 хиљада становника. Фолксдојчери су се досељавали у град, доушништво је завладало, а страх за властити живот преображавао је људе у оно што нису веровали да ће постати. Шћућурени пред невољом, Београђани су ипак живели, спрам оног доба, удобан и сит живот. Са савске падине пред њих пружао се поглед на логор у ком су Јевреји гладовали, смрзавали се и очајавали.
„Близу смо света, а тако удаљени од свих. Ни са ким немамо везе, живот сваког појединца напољу тече исто тако даље, као да се пола километра даље не одиграва кланица шест хиљада невиних. Сви смо једнаки по своме кукавичлуку, и ви и ми. Доста! <...> Знам да нема изгледа да ћемо скоро изаћи, а напољу сте ти и Нада, једино што ме везује за Београд који по некој несхватљивој контрадикцији истовремено страшно мрзим и страшно волим. Ти не знаш, као што ни ја нисам знала, шта то значи бити овде. Желим ти да никад не сазнаш. Већ као дете бојала сам се да ме не закопају живу. И ово је нека врста привидне смрти."
Камион-душегупка у Београд је дошао у марту 1942. године. У њему су најпре угушени болесници и особље јеврејске болнице у граду. Потом је камион отпочео своје редовне вожње од Сајмишта до Јајинца, неки пут и двапут-трипут дневно. Један од његових возача деци у логору редовно је делио бомбоне, чекајући да се нова група Јевреја у њега смести. Те вожње су лако попуњаване добровољцима. У логору се била раширила прича, потекла од есесовца-управника Андорфера, да их селе у Пољску, у комфорнији смештај, у гето са јеврејском самоуправом. Да би цела прича звучала убедљивије, Андорфер је одштампао и плакат са наводним правилима понашања и прописима у новом смештају. На окаснелом послератном суђењу за почињене злочине он је објашњaвао како је тиме хтео поштедети логораше страха од смрти. То му је узето као олакшaвајућа околност, и осуђен је на две и по године затвора.
У један од камионских транспорта, с пролећа 1942, ушла је и Хилда Дајч. Камион је, пошто је прешао импровизовани понтонски мост преко Саве, застао на трен, да један од његових возача изађе и активира механизам који је издувне гасова мотора пресумеравaо у транспортни простор. Савском улицом нaстављао је даље кроз Београд, право дo Јајинаца. Путници би, до одредишта, већ сви били мртви.
Хилда Дајч, невидљиво и скривено, умрла је у некој од далеких београдских улица. Она и ја се, тако, никад нисмо срели.
***
ЈЕВРЕЈСКИ ЛОГОР НА САЈМИШТУ (и писма Хилде Дајч), web рад Јована Бајфорда