КОДЕКС ЖУТОГ НОВИНАРСТВА У САЛУНУ
У средини „Нултог броја“, последњег романа Умберта Ека (1932 – 2016), аутора «Отвореног дела», „Имена руже”, „Фукоовог клатна”, „Прашког гробља”, „Историје лепоте” и „Историје ружноће”... есејисте, филозофа и лингвисте, испричан је виц који вас, сам по себи, неће посебно одушевити.
«Јаше каубој кроз прерију кад у једном тренутку зачује глас који му каже да оде у Абилин. Кад је тамо стигао глас се опет јави: «Иди у салун и све што имаш уложи на број пет на рулету». Каубој, опијен небеским гласом, тако и учини. Међутим, куглица се заустави на броју осамнаест. Глас му онда прошапта: «Баш штета, изгубили смо»».
Кад прочитате роман сетићете се тог вица и схватити да се он може „читати“ и као Екоов ироничан коментар последњих пола века историје Италије и Европе: Баш штета, каже Еко, изгубили смо „верујући речима превртљивих политичара и лицемерних црквених кругова, „небеским гласовима“ тајних служби и мистериозних ложа, опљачкани кроз корупције и непрестане обмане јавности“, у чему новине и новинари имају значајног удела.
Еко се у овом роману враћа својој омиљеној тематици – теоријама завере, напетостима кримића (уз једно убиство и претње следећим) и лажним митовима (чак шеснаест лажних редова малтешких витезова). „Нулти број“ се догађа у новијој италијанској историји пуној тајних ложа, планова служби безбедности, тајанствених догађаја. Главна збивања су смештена у 1992. годину, а роман разрађује бројне догађаје из седамдесетих година ХХ века које су у Италији биле драматичне: од афере Гладијус (акције специјалних јединица НАТО-а), преко неуспелог државног удара профашистичког вође Боргезеа (са циљем да се Мусолини, чији је наводно двојник убијен и унакажен 1945. године, тријумфално врати на власт), до злогласне масонске ложе П2, тајанствене смрти папе Јована Павла I и убиства Мороа.
„Мусолинијева сена, будући да су га сви сматрали покојним, надносила се над свим збивањима у Италији од 1945. године па све до данас, а његова стварна смрт означила је почетак најгорег периода у историји ове земље, чији су саставни део били stay-behind снаге, НАТО, ЦИА, Гладијус, П2, мафија, обавештајци, војна команда, премијери попут Андреотија, председници као Косига, и наравно, добар део терористичких организација крајње левице, вешто манипулисане и са гомилом кртица. Да и не помињем то да је Моро и ликвидиран зато што је нешто знао и био спреман да проговори“.
Спомињу се и друге историјске личности: Тољати, Кракси, Пертини, Лонго... Ту сазнајемо да је од шездесет тона златних полуга краља Петра Другог Карађорђевића, које су враћене 1947. године, нестало двадесет тона за које се „прича да их је Личо Ђели (ложа П2) пребацио у Аргентину“. Истине и претпоставке се смењују и допуњују уз неке доказе јер „све живо увек има неке везе са свим другим уколико умеш правилно да тумачиш”. „Превару смишља ум, а користи држава”, пише Еко. Светови стварности и маште су много слојевитији и комплекснији од наших сазнања и искустава.
Универзитетска бирократија, са којом почиње роман, егзистира у свету који је сама створила и који се не мења, па нове наставне идеје не могу да разбију универзитетску хијерархију која подсећа на средњовековну, већ страдају носиоци промена и постају „губитници“ - новинари локалних листова и жуте штампе јер „када живимо гајећи лажне наде већ смо губитници”.
Највећи део текста романа „Нулти број“ је гротескна пародија новинарства, приказана кроз припреме првог броја листа „Сутра“. То је лист који ће бити штампан у малом броју примерака (само за одабране), а кога финансира локални власник „жутих“ медија, хотела и старачких домова - као претњу да може да изнесе и „истину о свему“ ако не буде прихваћен у врхушку банака и дневних листова.
Еко гротеску подиже на још један степен јер главни уредник листа ангажује најискуснијег у редакцији да за њега упоредо пише књигу о мукотрпном стварању те новине „на темељима професионалног новинарства које је имуно на све притиске на слободно гласило“. Глодур саветује новинара – писца књиге из сенке: „Због тога је потребно да пустите машти на вољу, да идеализујете, да напишете епопеју... управо супротно од онога што се догађа“.
На редакцијским састанцима новинари разрађују начин писања и теме који неће повредити интересе власника. Нико тачно не зна кога смеју да „закаче“ а кога не треба ни да помињу, али су дужни да то претпоставе јер ће свака грешка значити отказ за аутора, а можда и за целу редакцију.
Редакцијски дрил који следи из дана у дан могао би да буде основ за посебан „Кодекс жутог новинарства“ који озлојеђени читаоци и наших новина већ препознају.
“Наши (читаоци) би требало да су превазишли педесету, вероватно су узорни и честити грађани жељни владавине закона и реда, али и гладни трачева и открића о разним видовима нереда... Наш читалац не чита књиге, али воли да замишља како постоје велики уметници који су чудаци и милијардери, као што никада неће видети изблиза неку дугоногу филмску звезду, а ипак жуди да сазна све о њеним тајним љубавима“.
За такав профил читалаца новинари се обучавају:
како да личне ставове прикажу као чињенице,
да примене технику демантија која баца тешку сенку на онога који демантује („Делотворна инсинуација јесте она којом саопштавамо чињенице саме по себи безвредне, а које се не могу оповргнути јер су тачне”).
да неутралишу вест другом вешћу или да је утопе у мору информација,
да користе баналне изразе типа „болни резови“, трачак наде“ и сличне (Еко наводи целу једну страну таквих израза) јер читалац то разуме и очекује,
да одбацују оптужбе тако што ће оцрнити оног који оптужује,
да праве досијеа о људима,
да пишу о убиствима не помињући полицију, карабињере и мафију већ да акценат ставе на сентименталну страну случаја и осећања породице и потхрањују „уживање у туђој несрећи“,
да не пишу о ресторанима без гостију и објектима без активности који служе за прање пара јер су то испоставе мафије (штанцују стотине рачуна имагинарних гостију и послова на које уредно плате порезе, а сва „зарада“ је опран новац),
да пласирају гласине у којима су тачни само детаљи атмосфере а имена осумњичених измешана са познатима који су се ту било када појавили,
да општепознато пласирају као невероватно откриће,
како да манипулишу читаоцима и у рубрикама хороскопи, некролози, енигматика, слагалица, мода, фудбал,
да повремено запрете оснивањем нове партије - Лиге поштених која ће све изнети пред јавност јер је „у партијама завладао олош – пише Еко - и сви мажњавају мито“
Пишући о редакцији листа „Сутра“ која спрема „нулти број“ Еко је успут пореди са редакцијама значајних листова тога времена (средина 1992. године): Corriere della sera, Evening Standard и Le Soir, проширујући тематику и проблематику са националног на наднационални простор и даје завршну лекцију новинарима:
„Суштина је у томе да новине не служе за ширење, већ за прикривање вести“.
Роман „Нулти број“ је неуједначен, писан у време пишчеве болести, па неке странице више су скице за будућу разраду него завршено дело. То је и Екоов најкраћи роман – 200 страна. Повремени су одблесци духа и покушаји подизања нивоа текста успутним асоцијацијама и позивањима на Дантеа, Д’Анунција, Диму, Музила, Стедала, Хајнеа, Скота, Д. Фоа и других. Стиче се утисак да се Умберто Еко сконцентрисао да заокружи роман и да се обрати будућем читаоцу јер „несрећан је и очајан онај који не уме да се обрати неком будућем читаоцу“. „У причи се увек налази читалац и он је главни састојак не само наративног поступка, него и саме приче”. А тај читалац ће лако ову песимизмом и искуством обојену књигу метафорично пренети на почетак XXI века.
Уобичајена слика света је обрнута. Сан о „егзотичном рају” је остварен јер „то су земље у којима нема тајни, све се одвија јавно, подмићивање полиције је потпуно легално, прожимање владајућих структура и криминалаца предвиђено је уставом, банке живе од прања новца, а свако ко не положи новац сумњивог порекла може да надрља и остане без дозволе за боравак, убијају се само међусобно, а туристе остављају на миру”… „Новине лажу, историчари лажу, телевизија и данас лаже”… „Светом је завладао несавладиви страх од садашњости и будућности, страх који докрајчује процес трансформације – од „заточеника сумње” до „деградиране личности”.
Као финале дат је опис емисије британске телевизијске куће BBC, у којој учесници свих завера, терористичких аката и злочина, наизглед безазлено и без последица по себе, сведоче о сопственим злочинима, доприносећи лажним причама и замућивању представа, процеса и догађања, а не њиховом разјашњавању.
„Ако су нас лагале САД, обавештајне службе широм Европе, наша влада, новине, па зашто онда то не би могао да уради и BBC? Једини проблем којим се врли грађани баве јесте да избегну да плате порез, а они тамо на врху могу да раде шта год им се ћефне, ионако свако дрпа колико стигне...Слично се одиграло у целој Европи, од Шведске до Португалије... Свет је права мора, ја сам хтео да сиђем, али су ми рекли да је то немогуће, ми смо у брзом возу без успутних станица”.
Роман су са италијанског веома успешно превели Мирела Радосављевић и Александар Леви.