Šangaj u Novom Sadu

O Šangaju postoje mnoge zablude. Puno ljudi, naročito oni izvan Novog Sada, misli da se Šangaj nalazi negde u Kini. Zabluda! Svaki stari Novosađanin zna da je Šangaj u Novom Sadu. To je malo naselje od nekih 1800 ili 1900 stanovnika, preko kanala, kod rafinerije. Druga zabluda tiče se udaljenosti. Većina ljudi misli da je Šangaj daleko. Ni to nije tačno. Sa železničke stanice, odakle kreću mnogi gradski autobusi, pre ćete stići do Šangaja nego do Limana. Šangaj je mnogo bliže nego što se čini. Zabluda je i to da je Šangaj romsko naselje. Roma u Šangaju ima jedva petina, a najbrojniji su Srbi. Zabluda je i da je Šangaj vrlo neuređeno i zapušteno mesto. Ni to nije tačno jer je Šangaj jednako zapušten kao i svako drugo novosadsko naselje. Sem toga, Šangaj ima skoro sve. Ima školu, ambulantu, apoteku, poštu, crkvu, kafanu, piceriju, pekaru, nekoliko prodavnica i mesnu zajednicu. E u toj mesnoj zajednici sam radio dve nedelje pre nekoliko godina i tako, koliko je bilo moguće u tom periodu, upoznao ovo naselje. Na osnovu toga i mogu da tvrdim: Šangaj je sasvim isti kao i svaka druga mesna zajednica grada. Razlike postoje samo u nijansama.

Ulica za sedenje

***

- Šangaj je mirno mesto - priča komšija koji je krenuo u apoteku pa usput svratio da malo popriča s nekim.

- Ovde niko ne zaključava bicikl, nastavlja komšija, nema krađa, nema obijanja kola. Desi se ponekad da ti neko izbuši gume, onako kad je ljut, ali krađa nema. Ja bar nisam čuo. Dobro je u Šangaju. Samo je tesno, nabijeno je, placevi su mali, e to malo smeta. Pa vidite kako su kuće zbijene, jedna do druge. Dvorišta su jako mala. Onaj pusti muziku, a ti slušaš. Ali, inače nije loše. Jedino što puno ljudi stoji na ulici. Izađem iz kuće a već neko pita: krenuo si po lekove? Da, krenuo sam po lekove. Ne može čovek da se prošeta, a da ne sretne pedeset ljudi.
Zatim priča neosetno pređe na druge teme. U jednoj od njih komšija je detaljno ispričao istoriju svoje bolesti od 2005. do danas. Posle toga je otišao po lekove.

***

- Bio sam ja, kaže jedan koji je došao u MZ po neke stolice - mnogo bolestan sa stomakom. Ležao sam u bolnici dve nedelje. Kad sam izašao kaže mi doktor da moram na dijetu. Smem, kaže, povrće, čorbice, kuvano meso, prženice. I ja, šta ću, kažem ženi šta da mi kuva. I onda ona kuvala sebi normalan ručak, a meni čorbice, postan kupus, kelj. Dobro, izdržim ja to, omršavio devet kila, a onda posle dve nedelje krenuo na posao. Kad tamo, ne mogu čekić da podignem, ispada mi iz ruke, slab sam, sve mi se vrti u glavi, ali šta ću, trpim. Svaki čas moram da sednem i odmorim se, nemam snage. A jednog dana vraćam se ja kući s posla i tu još na krivini pred Šangajem, iz autobusa osetim ja - miriše pasulj. Iz autobusa! Tako mi je zamirisao da mi je pozlilo. Dođem kući, pitam ženu šta ima za ručak, a ona kaže: Tebi sam skuvala paradajz čorbu, a meni pasulj sa slaninom. A meni pozlilo od gladi pa joj kažem: slušaj, daj ti meni taj pasulj, ne mogu ovako više. Ti jedi šta 'oćeš, a meni daj taj pasulj. Tri tanjira sam pojeo.

***

- A di Marija? - pita komšinica. Dogegala se lagano do mesne zajednice. U poznim je godinama, gojazna i teško se kreće, a napolju još udarila neka omorina pa je i mlađima teško.

Reko': - Na godišnjem je, ja je menjam...

- A je l dete, nastavi žena, može l' nešto mesna zajednica da uradi s ovim kerovima?

E tu sam stručnjak sa iskustvom od 15 godina suočavanja s problemom pasa lutalica i već zaustim da joj kažem: Ne može, kad ona nastavi. - Ma ne mož' čovek od nji' da spava. Cele noći laju k'o ludi i tuku se. I sve ih je više. Donose ih iz grada pa ovde puštaju. Pobesneće već. A evo, od jutros me prate četiri kera. Di god da krenem oni za mnom. Ne znam šta im je, to nisu moji psi. A samo idu za mnom.

U takvim slučajevima, kada ne znam šta da kažem, jer mesna zajednica zaista ništa ne može sem da po stoti put napiše neki dopis koji niko više i ne čita, ja sve svalim na državu i političare. - Šta da vam kažem, znate kakva nam je država, političari samo obećavaju, a ništa ne urade.

To skoro uvek upali, a primera nerešenih problema ima na pretek. Takvim divanom se ništa ne rešava, ali čoveku ipak bude lakše. I ova žena je pokazala visok stepen razumevanja sa mnom, pa je i ona oplela svojim nizom primera i tako se mi lepo ispričasmo.

Kad sam je ispratio vidim na sred ulice četiri psa, leže lenjo i dremaju. Žena polako ode, a oni ustadoše, pa krenuše za njom.

***

-A di Marija? Pita čovek, razdrljen, zasukanih rukava i raširenih prstiju, onako kao kad se jede prstima pa se izmaste.

- Na godišnjem je, ja je zamenjujem.

- A je l, imaš otrov za pacove? Pojavili se u šupi i već ne znam šta da radim s njima.

- Nemamo, imamo samo za miševe, za pacove je nestalo - izgovorim ja k'o pravi prodavac u dućanu i stručnjak za pacove i otrove.

- U majku mu, dobro idem da pitam Tomu, možda on ima.

Nemam ja pojma ko je Toma, ali se složim da bi to bilo najbolje i čovek ode.

Otrov za miševe i pacove je jedna od onih sitnica koja izdvaja Šangaj od gradskih mesnih zajednica.

***

Svakog dana u Mesnu zajednicu „Šangaj" iz Instituta za javno zdravlje Vojvodine dolazi čovek i proverava kvalitet vazduha. Šangaj je blizu rafinerije pa je Institut postavio u mesnu zajednicu neke silne epruvete i instrumente koji mere sastojke vazduha. Pitam jednog dana: I kakav je vazduh u Šangaju?

-Dobar! I svakog dana sve bolji! - Kaže čovek zadovoljno.

-Stvarno? - Iznenadim se ja. Lepo je čuti kada je nešto dobro, a čovek nastavi - Pa vidite da ništa ne radi. Nema privrede pa nema šta da zagađuje vazduh i on je sve čistiji.

Eh, posle ovakvog objašnjenja čovek ne zna da li da se raduje ili ne.

***

- A di Marija? - Pita zadihana komšinica koja je pošla u nabavku pa svratila u mesnu zajednicu.

- Na godišnjem... (itd. odgovorim ja kao da sam automat).

- Može l' mesna zajednica da učini nešto s ovim zmijama? Samo gmižu iz igrališta, već i u dvorište ulaze. Jutros sam ih pet videla. Ne znam šta ću, primam insulin tri put dnevno, a i ne vidim dobro, nisam ja kao Goga. Ona sve vidi.
E zmije su za mene novina. Do sada se njima nisam sretao u praksi i ne znam ni ko je od gradskih službi zadužen za njih. Ne znam ni koga bih pitao. Počnem zato da pričam ono o državi i političarima, ali žena samo mahne rukom i ode.

***

Arhitektura Šangaja je standardna za ove naše krajeve: ulice ušorene, kuće prizemne. Jedino što je, kako reče komšija, sve zdudano i tesno. Pogledajte...

... Slike iz Šangaja

Šetnja kroz Šangaj. Čovek levo pridržava banderu.

Sulundar bez početka

Stepenice za krov

Marsel Lajoš Brojer, mađarsko-američki arhitekta i dizajner, izmislio je stolicu od metalnih šipki. Bilo je to 1925. ali je ta stolica u raznim varijantama ostala čuvena do danas. Ovde vidimo njenu šangajsku verziju.

Zadnjeg dana mog posla u Šangaju prošetao sam se ulicama naselja. Bila je žega, Sunce je upeklo i ljudi su se povukli u ladovinu, a psi su polegali po ulici i već gdegod su našli da im je zgodno.

Posle krenem polako do autobuske stanice. Na vratima autobusa skoro da sam se sudario sa vozačem. On reče:

"Hajte vi uđite, sad ćemo krenuti, samo da uzmem kamen za klimu."

Uskoro se vratio sa jednim kamenčićem koji je zaglavio u prorez na pragu vrata. Kamen je sprečio da se vrata skroz zatvore, te su ona celim putem bila malo odškrinuta. Tako je vozač napravio "klimu".

Tada nisam znao da moja priča o Šangaju nije gotova i da ću se uskoro vratiti u Šangaj. A šta se tada dogodilo napisaću nekom drugom prilikom.