Život je plaža *

Копао по полици са књигама, тражио недавно купљену „Самом себи" Марка Аурелија коју сам намерио да прочитам сада када су школске обавезе мало охануле.

И, копајући по књигама, свескама, папирима, налетим на роковник малог формата, тврдих корица (шатро кожних) на којима пише „Минел трансформатори - Рипањ" добијен ко зна од кога још у време док сам студирао...

Странице пожутеле, ситан рукопис пенкалом (!) којим сам тада писао (данас пишем искључиво танким фломастерима)...

Самом себи, а?

Иронија судбине? Подметачина вечитог шаљивџије са нашим животима?
Небитно, отварам тај роковник и читам...

25. IX 1990.

Почело је пре 10. година. У ствари, читав овај политички хаос и каламбур је почео много раније , али конкретне манифестације почињу смрћу Ј.Б. Тита.
Од тренутка када се почело са расплитањем тог чвора у који се Југославија уплела ( С. Милошевић:"Нико не сме да вас бије!" ), прошло је само 4 године. За ове 4 године политички догађаји су се смењивали таквом брзином да сам понекада имао утисак да гледам неки узбудљиви акциони филм.
Митинзи косовских Срба, јогурт револуција, устанак „ђетића", оружани немири на Косову, вишестраначки избори у Словенији и Хрватској, распад СКЈ, асиметрична федерација, дуго потискивана мржња према другим народима са којима се живи у истој држави, само су најистакнутији моменти у протекле 4 године.
Последица свега тога је вероватни распад државе Југославије.
О улози Срба у конституисању Југославије сувишно је говорити. Каква ће бити улога Срба у распаду државе?
Српски народ (око 10 милиона људи по слободној процени) живи у 5 република и оваквим својим положајем чини ову државу могућом и још увек како-тако постојећом. Али исто тако он постаје и главни елемент раздора.
На овако малом простору живи 22 милиона становника подељених на 3 вере, 6 нација, 6 републичких администрација и преко 200 политичких партија, махом националних. Национално-верска мржња је само спољашња манифестација сукоба економских и културних интереса.
У свему томе и спољни фактор игра велику улогу користећи постојећу ситуацију. САД желе нестабилну Југославију на Балкану да би лакше проширили свој утицај, Русима такође одговара дестабилизација овог простора па користе своје посебне везе са Србима за остваривање својих интереса. Европске земље делују само као онај трећи који прати у преферансу. А сви заједно то раде подржавајући једне народе, лупајући пацке другим народима, делећи финансијску и другу помоћ и политичку подршку у међународним организацијама.
Последица свега овога што се тиче ситуације у Југославији могу се видети у следећим сликама:
1) У Словенији је на власти бивша опозиција ДЕМОС легално изабрана на вишестраначким изборима; идеално замишљени демократски парламентарни систем у овој републици се показује уједно и као главни узрок честих блокада рада скупштине и републичких органа.
2) У Хрватској је на власти десна партија ХДЗ, легално изабрана, која врло лако може да прерасте у диктаторски режим.
3) У осталим републикама вишестраначки избори су у припреми, а за сада су на власти још увек комунисти, или барем бивши комунисти који се сада некако другачије називају.
4) Устави појединих република су у супротности са савезним уставом, а органи савезне државе су немоћни да то промене.
5) Заједничка војска (ЈНА) се држи неутрално и претпостављам да би до активирања војске дошло једино у случају сукоба, односно грађанског рата.
6) Основни сукоб се одвија на релацији Србија - Хрватска док остали сателитски гравитирају према Хрватској.
7) у очекиваној рестаурацији државе имамо две струје: федералистичку и конфедералистичку.
У оваквој ситуацији не могу уопште да предвидим шта ће се даље догодити.

28. IX 1990.

Данас је у Србији и званично изгласан и проглашен нови устав. Први пут после 45 година Србија у своме имену не носи никакав придев (типа социјалистичка, народна и сл.) него само Република Србија.
Колико су грађани Србије добили овим уставом тешко је рећи. Сасвим је сигурно да су Албанци овим чином изгубили највише. Овај дан за њих може бити само дан пораза на политичком пољу. И из ове ситуације постоје сада само два пута: или ће Албанци прихватити Србију као своју државу (што ми је тешко да поверујем) или ће доћи до оружаног сукоба.
Колико Срби добијају новим уставом?
Уз устав се доноси и изборни закон који по први пут омогућава после 45 година вишестраначке изборе у Србији. И већ је одлучено да ће се избори одржати 9. децембра ове године. Али ситуација је мало компликованија од од ове две реченице.
У тренутку доношења овог највишег акта наше државе, постоји преко 30 регистрованих политичких партија. Већи део њих нема праву политичку снагу за изборну трку. Гласачко тело, тј. грађани Србије, још увек размишљају једноумно. Основни услови за праву демократску трку не постоје. Нити гласачи схватају значај одлуке коју доносе, нити су упознати са изборним системом, нити су партије способне да у овом тренутку еуфорије у преласку са једнопартијског система у парламентарну демократију понуде у својим програмима нешто више од ниподаштавања протеклих 45 година и увреда на рачун Ј.Б. Тита. А Социјалистичка партија као наследница структуре бившег једнопартијског система има ту огромну предност.
И јасно је да су социјалисти овај устав и изборни закон донели не да би њиме нешто истински променили, већ да би задржали ту предност у односу на друге када већ морају да попусте пред таласом оснивања нових партија и њиховим учешћем у политици. Социјалистичка партија чак крши закон који је и сама донела о забрани политичког организовања у радним организацијама, школама, културним институцијама и сл. Тај закон важи за све друге, али за социјалисте не.

1. X 1990.

Први вишестраначки избори у Хрватској одржани су пролетос. На сцени су биле 3-4 основне опције:
1) Савез комуниста Хрватске - Странка демократских промена која је и била на власти до избора;
2) Коалиција странака коју предводе некадашњи гласноговорници маспока, тј. хрватског прољећа;
3) Српска демократска странка као национална странка Срба у Хрватској;
4) Хрватска демократска заједница која у себи уједињује снажно антикомунистичко расположење и генерира страх код хрвата од „политичких гибања у Србији".

Изборе је огромном већином добила ХДЗ на челу са бившим генералом ЈНА Фрањом Туђманом.
Уследили су догађаји који показују право лице тих демократских промена у Хрватској.
Уследили су откази неподобнима по средствима јавног информисања, затим се то протегло и на предузећа и фабрике и тиме је у ствари та ХДЗ која је за себе пре избора тврдила да доноси демократију у Хрватску показала своје бољшевичко лице што и није чудно када видиш ко јој је на челу.
Ових дана је по други пут дошло до отвореног сукоба републичке милиције и српског становништва у Петрињи. Први пут је до сукоба дошло у Книну када су се Срби (којих у Хрватској по попису становништва има 12%) референдумом изјаснили за културну аутономију у случају федеративног уређења Југославије, односно, за политичко-територијалну аутономију у случају конфедеративног уређења Југославије.
Данас је ситуација врло неизвесна и на ивици грађанског рата. Утешно је присуство ЈНА као фактора заустављања сукоба.

 15. X 1990.

ИЗБОРИ:
„Ако извор власти није у физичким нити у моралним особинама оне личности која је има, онда се очевидно извор те власти мора налазити изван личности - у оним односима према масама у којима се налази личност која има власт."
( Л.Н.Толстој: „Рат и мир" )

18. X 1990.

Данас се Скупштина Југославије налази у ситуацији која по много чему личи на ону из 1928. Када је пуцњима Пунише Рачића замро парламентарни живот у Југолсавији и означен почетак монархистичке диктатуре.
Председништво СФРЈ је дало предлог Скупштини да се приступи решавању уставне кризе у земљи и изради новог устава. Из досадашњих догађаја, могу се издвојити два главна предлога будућег устројства Југославије: федеративни и конфедеративни.
...
Рационално гледано, боље је од два зла изабрати оно мање и живети неко време под војном диктатуром него изгинути још колико сутра због нечега што су модерне европске државе превазишле још пре век и по.**

24. X 1990.

Арогантно понашање владајуће странке СПС као и параноично избегавање опозиције да се суочи са тешкоћама на путу демократизације друштва и успостављања вишестраначког парламентарног система, довело је ових дана Србију до осуде светске јавности, а у самој Србији до могућих уличних протеста са катастрофалним последицама.
Две изјаве треба овде издвојити. Слободан Милошевић у Нишу на митингу каже да српски народ на овим предстојећим изборима одлучује о рату који нуди опозиција и миру који нуди СПС.
Вук Драшковић је 18. октобра позвао Србе из БиХ да бојкотују изборе, а сада тај исти позив упућује и Србима из Србије.
Па ово је очајно! Да ли је могуће да је Драшковић толико лош политичар са толико лошим проценама? А у њему је оличена та опозиција СПС и Милошевићу!
Или Драшковић то ради сасвим свесно и намерно по нечијем диктату?

1. XI 1990.

„То што неки зову духом времена у основи је дух саме те господе."
(Гете)

9. XII 1990.

Први вишестраначки избори у Србији после 45 година!

10. XII 1990.

Сасвим је извесно да је СПС и Милошевић добио ове изборе. Поставља се питање како ће САД и Западна Европа реаговати на ту чињеницу.

11. XII 1990.

Добро дошли у Кењиград на периферији света.

17. XII 1990.

Изнад мене ниједан човек, испод мене ниједан човек. Сви идоли и сви просјаци, сви државници и све вође, сви унижени и сви духом осиромашени, сви паметни и сви глупи, сви смо ми у истој равни постојања.
Боже, дај ми достојанства у томе.

9.III 1991.

КРВ НА УЛИЦАМА БЕОГРАДА!!!

И последња белешка у тој свешчици-роковнику:

24. IV 1991.

„Пустиња лежи дуга и широка,
Вече, сја запад... све букти у бл'јеску,
Ал' на њој никог - само разасути
Скелети неки виде се на п'јеску.

Тако засв'јетли и у људској души
И ведра мис'о распе свјетлост тајну;
Ал' често нема да озари ништа,
Сем једно гробље и пустош бескрајну."

Тада сам имао 26 година. Данас ми је 53.

Нас двоје смо се венчали 30. јуна 1991. године. Донели смо били одлуку за то десетак дана пред венчање и све смо друге збрзали да не стигну да нам намећу и подмећу оно што не желимо. И сами себе смо изненадили због брзине с којом смо све то извели.

Баш смо са гостима на свадби седели у ресторану Кошута у Кошутњаку док су се око нас мували мобилисани момци у СМБ униформама ЈНА јер је баш тих дана почела пуцњава у Словенији.

Када смо из кафане дошли нашој кући са гостима којих није било више од двадасетак (само они из најужег круга породице и пријатеља), памтим да су сви гости седели испред телевизора и ћутке напето гледали развој ситуације у земљи.

Шта је ко тада мислио, не знам. Нисам их питао. 

И током прве брачне ноћи смо „сакривали" од мобилизације Кума који нам је седео уз нас (као да нам чува невиност, боже ме прости) до ране зоре јер није смео да оде својој кући плашећи се позивара. Нема везе, увек смо нас двоје били друштвени, па чак и у тим тренуцима.

Играли смо са Кумом вист читаву ноћ. 

Баш прекјуче нас двоје тихо обележисмо тих наших 26 година како смо у браку. Нико други се и није сетио. А и не мора. Нама је то битно, никоме другом.

Тих 26 година које смо заједно проживели у овој Србији са свим оним што се тој Србији и нама са њом дешавало  је у неким другим дневничким свешчицама... Које такође нису никоме другом битне осим нама двома.

______________________________________________________________________

* - Хвала Мариопан за инспирацију за наслов овог текста.

** - Дирљива је данас, са ове тачке гледишта, та моја вера у ЈНА тада као једини интегративни фактор земље које више нема.