Момчило Настасијевић (1894-1938), сеновит и непрозиран и шире непознат песник, предратни повучени београдски гимназијски професор, ни за свога живота није био одвећ популаран. Симболиста, опсесивно мелодиозан, самосвојног језика, архаичног, и чудног ритма... хоћу рећи: мајстор, али од оних мајстора које тек други мајстори, еснафлије, признају и препознају, и који за њих имају недвидљив и трајан ауторитет. To није необично: до „смисла" његове песме (осим саме мелодије и звучања речи) читач се пробија као кртица у јами без светла - мрачно је и слепо, и мора да се пипа и истражује и лута, да се погоди прави смер. Симпатично ми је, тако, да се због тога и код овог сјајног углазбљивања (видео у наставку овог текста) Настасијевиће песме „Извору" певачима поткрала грешка, па погрешно певају о „студеној" води уместо о непоменутој а „стидној" девојци из оригинала. Настасијевић је некакав провалник у уобичајену синтаксу, у ритам и мисаоне путање песама, и с њим се, у том смислу, ништа код нас не може мерити. Отуда и забуне око њега, његова мала популарност и цена. Но, лично бих (и ја као један од оних поменутих занатлија), дао камаре везаних стихова српских песника, који су своје риме слагали као цепанице у дрвљанику, за тек две-три Настасијевићеве песме. Једна од њих је ова, песма „Извору". Ако је она тражила своју потпунију музичку мелодију, онда ју је изванредно нашла у оригиналној композицији састава „Слободни Стругари". А значење и ритам... то је неки стрпљиви валцер, валцер о смрти или одсутном драгану, о стидној девојци, и о умрлом Настасијевићу.
Момчило Настасијевић
ИЗВОРУ
Жуборли водо изворе,
млада кад јутром доходи,
сана кад лице огледне,
лине ли сан јој у румен,
је ли ме, водо, сневала?
Јад јадани ме,
јагода зри;
руди већ лето ливадом;
травка се травци нагнула,
ја сâм;
помени, водо, за мене.
Твој жубор, водо, срмени,
фрулом ћу тужан у осој,
оро на присој да заори.
Сред ора стидна кад стидана,
помени, водо, за мене.