POBEGNI SA MNOM U SEVERNU KOREJU

Pogledaš me, pogledaš kroz mene, izgledaš sebi kao da si sama sebi dovoljna, i okreneš se i odeš

Ne odeš na tramvaj broj 13, u pičku lepu materinu ili tamo gde te svi znaju

Odeš na moj jebeni hodnik, meni pod kožu jer tvoj je pogled infektivan, pa dobijem ikterus, koprivnjaču, dobijem herpes, da je makar genitalni, znao bih da sam te imao bez razmišljanja i te bi me sanke vozile, do Laponije i nazad

Čekam te ispred zgrade, kažeš

Preko deponije gestova naklonosti samo si pišnula kao kučka u teranju i gledaš za sobom kako te džukele njuše, tvoje ruke, tvoja gola ramena me guše

Gledam i sam i tražim tvoj pogled, gubiš mi se na dalekom istoku, na dalekom horizontu, u nedogledu si, svetlucaš kao zvezda, pobegulja isečena iz dijamanta sunca, iznad vedrog morskog neba a ja tako lako padam, slabo sobom vladam, madame

Madmoisele, oprosti, odbrusiš mi kao da si stvarno dijamant, topim se kao puter, kada sedneš iza mene na skuter, obgrliš me, znam da samo na svoju sigurnost misliš, kacige nam se kucnu tri puta, ima li koga unutra, u toj kacigi, u toj glavi?

Znam, ima, ti si u tvojoj ali i u mojoj, kod mene kopaš rudu, na sebe se ložiš, jurim pred tebe, sagorim, nešto benzina, ti siđeš sa mojih jadnih konja, iznurenih mrcina, odeš među svetlucave cave, prinčeve iz bajke, koji bi posle večere u korejskom restoranu samo da te vide ko od majke, pa da te vode kod majke

Privremeno, kažeš, samo dok ne pobegneš odavde, ovde će ostati samo šljam, je sais madame

Pardon-moi, madmoisele

Evo, pobegni sa mnom, pobeći ćemo, evo u Severnu Koreju, tamo ću još uspešnije moći da uništavam sebe a ti ćeš usavršiti da budeš sama sebi dovoljna