O Neraščišćenim Odnosima

Disklejmer: Tekst je poduži, ali računam da one, koje su za nas samo broj u užasnoj statistici, to zaslužuju.

Ljudi veruju u svašta. I verovaće. Problem sa predubeđenjima (sem što retko prolaze kroz bilo kakvu, makar i ovlaš introspekciju) je to što ne daju iskrivljenu sliku samo o onome što targetiraju, već se opasno šire na okolina tkiva i glasno/javno iznose raznorazne zaključke. O svemu.

Tako se, u pokušaju da se objasni da je svuda nasilje u porastu, napiše da u Londonu na svake 2 sekunde neko bude ubijen. Na pitanje odakle podatak, odgovor je:

- Od ljudi koji žive tamo .

Prosta računica je, naravno, sasvim nepotrebna - jer se konačna brojka da naslutiti, ali, brojke su vazda ljudima bile zanimljive, pa i 43,200 dnevno mrtvih u Londonu.

Ova strašna statistika naterala me je da potražim koliko žena je ubijeno tamo gde ljudi padaju ko muve i naiđem na podatak da je u pitanju 900 žena u periodu od 6 godina, na teritoriji Engleske i Velsa. Cifre dalje kažu da njih ima ukupno 65,111,143. Naravno da brojevi umeju da lažu, čak i kada se tačno (iz)računa, ali proporcionalno gledano, kada bismo uvećali našu zemlju, nije teško zamisliti kako broj od 40ak žena godišnje krene da raste.

Between 2009 and 2015, 936 women were killed by men, the census found. Of these, 598 (64%) were killed by their current or former partners and 75 (8%) by their sons.

Međutim, nisu samo cifre zanimljive za razmišljanje o onome što ovaj članak zove femicidiom, dok se kod nas sramežljivo pojavljuju naslovi da je ubijena lepa crnka koja je uz to bila i tiha žena (baš kako i dolikuje) i predana majka. U objašnjenjima za njenu smrt videćemo da su u pitanju 'nerazjašnjeni porodični odnosi', a u jučerašnjih emisiji na RTS-u, dvojica osuđenika na pitanje, da li je sve moglo da se drugačije završi, rekli su (parafraziram):

Prvi:
'Da, da se nije onako kezila.'
Drugi:
'Da, da se drugačije ponašala.'

Prvom je bilo mnogo teško kad ga je žena napustila. A drugi je opisujući njenu neposlušnost koja je izazvala zategnute bračne odnose rekao da mu je mnogo smetalo to što kad dođe kući s posla, u dvorištu zatekne još 4 žene koje nemaju šta tu da traže i to što je, kad odu na neko slavlje volela da razgovara sa ljudima.

Femicide is a leading cause of premature death for women, but there is limited research on the issue, according to the groups behind the census.
The 2011 Global Study on Homicide by the UN Office on Drugs and Crime indicated that while there had been a decrease in the number of homicides worldwide, the number of femicides had risen.

Da se vratim na našu zemlju. Podaci su iz medija, tako da nije isključeno da je u pitanju veći broj ubijenih žena.

2011:
Sedam od 30 žena, pre nego što su ubijene, prijavile su nasilnika nekoj od institucija. U 5 od jedanaest ubistava počinjenih pištoljem, počinioc je imao dozvolu za posedovanje pištolja.

2012:
U Srbiji su od 01. januara do 31. decembra 2012. godine, u porodično-partnerskom kontekstu ubijene 32 žene, govore medijski članci koje je analizirala Mreža Žene protiv nasilja. Sve ubijene žene su poznavale učinioca, a od toga 10 žena ubio je suprug, 7 partner, pet sin, tri bivši suprug. Dve žene ubio je otac, tri unuk, jednu zet i jednu sestrić. 9 od 32 žena prijavljivale su nasilje i pre nego što se ubistvo desilo. Od 11 slučajeva u kojima je nasilnik posedovao oružje u 3 slučaja nasilje je bilo prijavljivano pre nego što se ubistvo desilo, dok je u ostalim slučajevima nepoznato da li je nasilje ranije prijavljivano.

2013:
U Srbiji je od 01. januara do 31. decembra 2013. godine u porodično-partnerskom kontekstu ubijeno 43 žene. U 2013. godini, kao i prethodnih godina, sve ubijene žene su poznavale učinioca.
12 od 43 žene prijavile su nasilje i pre nego što se ubistvo desilo, dok je u ostalim slučajevima nepoznato da li je žena prijavljivala nasilje pre nego što se ubistvo desilo.

2014:
U 2014. godini, kao i prethodnih godina, sve ubijene žene (njih 27, prim aut )su poznavale učinioca, a od toga jedanaest žena ubio je suprug, pet je ubio bivši suprug, pet partner, tri sin. Jednu ženu ubio je vanbračni suprug, jednu brat i jednu bivši partner.
Mreža Žene protiv nasilja je zabrinuta zbog saznanja da je u najmanje četvrtini slučajeva postojala mogućnost da femicid bude sprečen. U ovim slučajevima, institucije su imale saznanje o nasilju koje je predhodilo ubistvu žene. Ova informacija dodatno demotiviše žene da prijave nasilje institucijama jer doprinosi uverenju da ih ne mogu zaštititi, te šalje poruku društvu da je muško nasilje prema ženama nešto čemu se ne može stati na put.

2015:
U Srbiji je od 01. januara do 30. juna 2015. godine porodično-partnerskom kontekstu ubijena 21 žena.
U 2015. godini, kao i prethodnih godina, sve ubijene žene su poznavale učinioca, a od toga sedam žena ubio je suprug, četiri je ubio sin. Dve žene ubio je bivši suprug, dve vanbračni suprug i dve bivši partner. Jednu ženu ubio je partner, jednu zet, jednu prijatelj (otac ćerkinog sina) i jednu svekar. Dve žene su bile starosti od 18 do 25 godina, pet žena je bilo starosti od 26 do 35 godina, dve starosti od 36 do 45 godina. Sedam žena je bilo starosti od 46 do 55 godina i pet žena starosti preko 65 godina. Trideset i četiri osobe ostale su bez majke, od toga 13 su maloletna deca.
U 11 od 21 slučaja, nasilnik je bio prijavljen nadležnim institucijama i pre nego što se ubistvo desilo, dok je u ostalim slučajevima nepoznato da li je žena prijavljivala nasilje pre nego što se ubistvo desilo.

***

Ljudi često veruju u stvari u koje žele da veruju, pa tako i da nasilje nije baš toliko rasprostranjeno, da se dešava negde drugde - tamo gde ekipa odlazi da snimi prilog za 'DNK', emisiju u kojoj žene moraju da dokazuju muževima, partnerima i porodicama čije je dete. Ljudi takođe veruju da je nasilje eskalacija svađe i da su to sve neki 'neraščišćeni odnosi' koji se, eto nekada završe naslovom 'tuga do neba' ili naprasno postanu teška tragedija. U tom svom verovanju idu toliko daleko da žrtva može biti žrtva samo ukoliko se nije usudila da se brani - u suprotnom, u pitanju je eskalacija neraščiščenosti njihovih zategnutih odnosa.
Nakon tragedije, ljudi krenu isprva sramežljivo, a onda i otvoreno, da govore kako je taj uzoran i smeran, vredan čovek i domaćin imao eto malo tešku narav i neretko do vas dopre informacija da su ukućani trpeli dugogodišnju torturu koja nije smela, obzirom da ste okruženi kućama (ili stanovima), a ne drvećem i šumom, da prođe nezapaženo. Ne morate da budete stručnjak da znate zašto je to tako i zašto je moguće da u nekom selu, uzorni meštani godinama zlostavljaju mentalno zaostalu ženu, zauzvrat joj dajući da jede. Priča u javnost ne dospeva nakon prijave seksualnog nasilja i zlostavljanja, već nakon prijave da je ubila tek rođenu bebu i da to nije uradila prvi put. Deca su na ovaj svet dolazila bezgrešnim začećem i ne sećam se da je iko to kasnije doveo u pitanje.

***

Od 2010, od kada pratimo ubistva žena, više od trećine femicida izvršeno vatrenim oružjem. Istraživanja pokazuju da u Srbiji postoji više od 2,2 miliona legalnog i oko 2 miliona ilegalnog oružja.

***

Иако полиција (целог света) најчешће ставља нагласак на узрочну повезаност између индивидуалне патологије убице и почињеног убиства жене, као и непредвидљиву случајност самог чина убиства, стручњаци из области феноменологије насиља се не слажу да се такво убиство није могло предвидети. Породично насиље извршено пре убиства жене од њеног интимног партнера је број један фактор ризика за фемицид. Тражење узрока у поремећају личности насилника или пак у непосредно претходећим догађајима, такозваним окидачима, негира друштвени контекст у којем доминирају блага друштвена осуда породичног насиља, обичај окривљавања женежртве за породично насиље, ретко и благо правно санкционисање и врло спорадично институционално превентивно или синергично умрежено заједничко деловања (за сада,само у Зрењанину и Сомбору). Упородично партнерским односима фемицидису предвидљиви јер су им претходиле године, или најчешће деценије, несанкционисаног породичног насиља. Осим тога,ризик од убиства жене у партнерско-породичном контексту повећавају ватрено оружје доступно убици, његова склоност ка изразито контролишућем понашању чланова породице и јавно поновљене претње да ће убити партнерку.

***
Odgovornost medija se ne završava tu. Problematična izveštavanja o ubistvima žena su samo deo šireg problema. Mediji žene najčešće svode na objekte i fokus je na njihovom fizičkom izgledu. Čak i kada je reč o političarkama, skoro se jednaka pažnja posvećuje njihovom izgledu i politikama koje sprovode. Kada se navode imena žena, navode se kao da su te žene posed vlasnika prezimena, te tako ne govorimo o Brnabić, Klinton i Merkel, nego o Brnabićevoj, Klintonovoj i Merkelovoj. Pozicija koju žena zauzima, moć koju ima ne igra nikakvu ulogu u tome kako će mediji pisati o njoj - ona je nečija. Ne zaboravimo i svođenje žena na hodajuće materice. Svakih par meseci pojavi se određeni broj članaka koji odbrojavaju časove do nestanka srpskog naroda, jer razmažene žene ne žele da rađaju, već imaju drskosti da se obrazuju i imaju ciljeve u životu koji ne uključuju materinstvo.

***
Prevencija nasilja u porodici (i nasilja uopšte) nije i ne sme biti u savetima da se naslinici izbegavaju, ili da se potencijalne žrtve ničim ne ističu, već u generalnom, lako prepoznatljivom, nedvosmislenom stavu celog društva da je nasilje nepoželjno i da će biti sankcionisano. Kada odrastate u atmosferi da su ljudi stvari sa kojima neko, uglavnom glava porodice (o, da, jo još uvek postoji), može da radi šta god hoće, kada vas prvi komšija nakon sinoćnjeg prebijanja učtivo pozdravi, kada se vršnjačko nasilje među decom tretira kao igrarija - onda je njegova eskalacija (sa dalekosežnim posledicama) savim očekivana i nije proizvod 'neraščišćenih odnosa', već društva koje još uvek ne ume da dobaci do osnovnih ljudskih prava.

Nasilje počinje i onda kada se dečacima kaže da ne smeju da plaču, i kad se peva da među devojčicama (za razliku od drugova gde je sve fajn) ima svađe, ali da su one najčešće sjajne. Nasilje se dodatno nastavlja i onda kada se žrtvi kaže da je sama kriva jer neće da prijavi ili jer neće da svedoči i jer je, na kraju krajeva sama tako izabrala. Ovo poslednje je, u najboljem slučaju, nesvesna diskriminacija:

Istraživanje socijalnih psihologa desetljećima je indiciralo da, ukoliko netko ima negativne stereotipe o određenoj grupi u svojoj podsvijesti, prilikom susreta s nekim iz te grupe diskriminirat će tu osobu. Tretirat će ih drugačije, što je nesvjesan proces. Automatski proces. Suptilan, ali normalan proces, i događa se čak i onima koji imaju najbolju namjeru.
(How racism makes us sick)

Nasilje počinje i onda kada ti kao roditelj deteta sa određenim zdravstvenim problemom, svestan da se deca igraju ajde-ti-sad-budi-malo-poremećen-igara pošalješ dete na aikido sa 5 godina, jer pretpostavljaš da, pošto znaš da su jednog dečaka hteli da zalepe za stolicu, i tvoje dete može jednog dana da bude poremećeno u očima drugih.

Dodatno nasilje nad ženama, onih koje još uvek ne poznajemo, a od kojih će neka za koji dan da uđe u statistiku, su i tekstovi u novinama gde se, i po nekoliko puta pominje da je u pitanju vanbračna zajednica, kao i to koliko je brakova/veza žrtva imala. U poslednjem ubistvu, znamo da je žrtva imala sina iz prethodnog braka, ali nam slični podaci za nasilnika nisu bitni. Za žrtvu znamo da je bila lepa crnka, tiha i da su je svi hvalili, jer je bila predana poslu i posvećena majka, za nasilnika da je monstrum i da su se radnici centra zaključavali kad bi dolazio. Ono što takvi tekstovi uporno propuštaju da poruče je, da i pored svih mana koje žrtva može da ima - niko nema prava da da je fizički, emotivno i finansijski zlostavlja, ili ubije u toku raščišćavanja neraščišćenih stvari. Čak i kada je u pitanju žena koja je volela da zvoca. Čak i kada je u pitanju žena koja se drznula da iskoristi svoje pravo na samoodbranu. Pa čak i kad je u pitanju žena koja nije baš dobra majka.

Ono što autori takvih tekstova ili ne razumeju, ili im nije važno je, da dok porodičnu anamnezu stavljaju na uvid javnosti, neka deca koja ostaju da žive, budu takođe viktimizirana i obeležena. Šta se sa njima dešava i koje se zaštitne mere preduzimaju - ne znamo. Mediji se time ne bave.

***
Da li je moguće da je ubica koji je juče ubio ženu i dete čitajući vesti o ubistvu pre nedelju dana došao na ideju da i on može da iskoristi sastanak u centru za socijalni rad kako bi ubio ženu sa kojom je bio u brakorazvodnoj parnici te da je zato poneo oružje? Naravno. Iako je ovo samo (moje) nagađanje, ono je bazirano na mišljenju sudskog psihijatra doktora Park Dica (dr Park Dietz) da senzacionalističko izveštavanje o masovnim ubistvima dovodi do novih slučajeva masovnih ubistava. U jednom intervjuu, on čak navodi da se nakon senzacionalističkog izveštavanja o masovnom ubistvu obično u narednih nedelju dana očekuju još jedan ili dva slična slučaja. Nagađanje o povezanosti dva ubistva ispred dva centra za socijalni rad nije baš toliko nategnuto. Nedelju dana nakon jednog ubistva desilo se još jedno, po okolnostima skoro identično ubistvo, a medijsko izveštavanje prvog ubistva je pratilo poznate senzacionalističke modele.

***
Ruku pod ruku sa svim tim moralnim vertikalisanjem i sveukupnom nezrelošću (svesna eufemizma, ali neka ga) društva (koje se takođe može videti i u napadima pravednika u Ognjanović slučaju) idu i povici za vraćanjem smrtne kazne, jer takav 'monstrum', koji, 'ajd što je ubio ženu, nego je i dete morao' ne zaslužuje da živi. Unisona kakofonija me uvek iznova fascinira, kao i prethodno podjednako unisono dugogodišnje ćutanje. Možda je i 'najinteresantnije' u svemu tome to da 'tuga do neba' traje, u proseku koliko i jedan brzi doručak.

Za kraj, sem ponovnog vraćanja na brojeve, gde možete pustiti mašti na volju i porazmisliti o broju dece koja ostaju bez roditelja, i uopšte broju svih ljudi sa kojima je žrtva bila u rodbinskoj ili bilo kakavoj drugoj vezi, kao i posledicama koje je čin ubistva imao na sve njih, nije loše za pročitati i:

"Various manifestations of femicide, the murder of women because they are women, illustrate the INTERRELATIONSHIP BETWEEN CULTURAL NORMS AND THE USE OF VIOLENCE in the subordination of women. Femicide takes place in many contexts: intimate partner violence, armed conflict, workplace harassment, dowry disputes and the protection of family "honour". For example, crimes committed in the name of "honour", usually by a brother, father, husband or other male family member, are a means of controlling women's choices, not only in the area of sexuality but also in other aspects of behaviour, such as freedom of movement. Such crimes frequently have a collective dimension, with the family as a whole believing itself to be injured by a woman's actual or perceived behaviour.
They are often PUBLIC in character, which is integral to their social functions, which include influencing the conduct of other women. In other cultural contexts, preoccupation with women's sexuality is manifested not only in practices for enforcing chastity but also in the way female sexuality is turned into a commodity in the media and advertising."
The role of culture as a causal factor for violence against women must therefore be investigated within diverse cultural settings, taking into account the many ways in which the concept of culture is used.
(Femicide: A Global Issue that Demands Action)