описању

( Јадран ,острво Првић ....јулски присет)

ево ме прозва мој перипетички састав насловљен оничем од пре једне деценије којим се огласих на страницама блога Б92 у својству вип -а, први пут. баш лети време....

уследило је разноразних потом састава али са растер мером темама шароликим мање-више читаних од стране поклоника начина на који ја теме обрађујем . код понеких чин читања блоговских саставами често се завршавао на синтагми самог почетка истог.памте се наиме наслови.недовољно анализирају нијансе написаног о чему сведочи бројност коментара на саставе.

него, 'ајмо на тему замишљенуми .памтим прочитано да је Gertruda Stejn култна гђица изгубљене париске авангарде указивала да је живот у глаголима и у предлозима те прилозима и везницима. нарочито се окомила на велика слова која су знаци ледене уштогљености и с њима треба успоставити другачији однос.створити дармар.потпуно су непотребна јер су остаци из прошлости кад људи нису знали добро да читају.знак питања - која му је улога.ако читаоц не зна да је питање питање ,чему знак.слово је ипак закон.реченице пак имају своје габарите,оне се утркују.ништа није тајанствено као тачка на крају.реченица је недовољност сама.глаголима је ипак најтеже. ми никад не читамо само састав који је пред нама.увек је испод присутан неки палимпсест који нам пажњу одвлачи.најуспешнија књижевна остварења живе од претеривања. чаролија писања подразумева недовршеност ,немир наших видика.треба дати прилику пиратерији.на крају све кулминира читачким незадовољством било којим писмом писано.лично преферирам ћирилицу, фонетску азбуку, јер полази од изговора,не од писања и зато у ћирилици имате знак за сваки глас ,она је промишљање наше гласовности .изазов ми је кратка прича јер она мора бити пуна да би имала смисла. начин на који мислим одређује начин на који ћу писати, али и начин мог писања одређује начин на који ћу о том писању мислити (ово г Пекић прибележи).

јер писање је материјализација нематеријалног, нека врста магије.не може реч без титраја срца, без пријатне језе.како другачије да нам верују када пишемо оно што мислимо.када реч није таква, сумњив је и главни мотив приче. гомила неких импотентних слова, слепљених међусобно, резултира безначајем.спекулативна фикција се лако препозна.текст темом инхерентан одолева времену док онај у којем се наслути редудантност бива с разлогом одбачен. deceniu ipo stara новина пак, наслућена у концептуалном писању уистину маами обзиром на поетичку поставку му саме идеје о апропријацији текста и некреативности самог писања. сама апропријација текста подразумева преузимање у непромењеном облику већ написаних текстова у целини те потом њихову ре-контекстуализацију у смислу методе остваривања некреативног писања, као одговора на митологизоване и романтизоване идеје о креативности.има још новина.фларф писање. поступак се састоји од преузимања резултата интернет претрага на познатим претраживачима, где се као почетни параметри за претрагу уносе необичне комбинације појединих речи бирајући их тако да модификоване буду што бесмисленије а у естетском смислу ружније (на тај начин се наставља на традицију Дадаизма од пре једног века који Arp и Tzara у цириху манифестом покренуше).

елем,блог је чини ми се право место и добра прилика да се претставе актуелне тенденције,однос литерарне и ванлитерарне стварности и покрене разговор описању и читању (активностима које се прожимају)  и без којих не би било мамљивих састава али и ваљане рецепције истих. 

глоса

како писати. наравно питање је реторичко и не треба очекивати ултимативни одговор. свако,писању склон, треба да изнађе свој пут, па ако му се посрећи да се допадљивишћу састава надређеним докопа рецимо блога ,упс, ето му прилике да покаже раскош свог литерарног талента  ....... и шире гледајући.