Проглашавам на Блогу Б92 отвореним такмичарски конкурс за најбољи трач, оговарање, олајавање, гласину или урбану легенду из било које области и везану за било коју личност.
Своје радове можете достављати у коментарима, а конкурс је отворен 7 дана после чега радове више не примамо.
Гласање за најбољи трач, гласину и урбану легенду обављаће се такође кроз коментаре у којима је свакоме допуштено да каже своје мишљење и да гласа за свог фаворита јер је конкурс заснован на демократичности и популизму.
Упутство за учешће на конкурсу:
Трач као појаву треба разликовати од категорија гласина, анегдоте, клеветања, друштвеног или моралног скандала итд. Трач је малициозни конструкт док гласине немају обавезно ту конотацију.
Чињеница да се они брзо шире, попут пожара, обично се објашњава тзв. "самозаптивајућом" претпоставком коју истовремено потврђују и доказ за њу и побијање те претпоставке. (Код сваког пожара има и дима, је л' те... Пардон, где има дима, има и ватре.)
Гласине су творевине које као краткотрајни догађаји постоје само у тренутку саопштавања, а комуниколошки гледано, најзанимљивије је да свака гласина у својој суштини говори о некој другој гласини. Гласине настају најпре због недостатности јавне комуникације, односно њене нетранспарентности, и недовољног учешћа јавности у доношењу одлука. Због тога се гласине најпре рађају у институцијама неког друштва, затим фирмама, било каквим хијерархијски устројеним људским организацијама, а одатле се могу проширити и у све слојеве друштва у зависности од тога колико дотичу остале и утичу на општи интерес.
Трач је, пак, неформална лична комуникација о другим људима који нису присутни или их третирамо тако као да нису присутни. Њиме се преносе одређене информације. Од важности те информације и њене двосмислености зависи да ли ће трач наставити и после свога настанка да циркулише или не. У сваком случају, и трач и гласине служе за попуштање напетости у комуникацији.
А иза попуштања напетости у комуникацији следи катарза којом смањујемо ниво друштвене анксиозности.
И гласине и трач (и урбане легенде) зависе од 4 фактора:
1) исход трача или гласине мора обавезно да буде некако повезан са слушаоцима;
2) мора бити у вези са личном анксиозношћу учесника у комуникацији;
3) мора уопштавати несигурност и двосмисленост значења;
4) мора имати макар мало кредибилности.
(Кредибилност у преношењу трачева и гласина често се покушава стећи навођењем имена особе од које се нешто чуло, па се преноси даље, а та особа мора, наравно, бити неко од ауторитета за тему за коју је везан трач или гласина. Нпр. „Причала ми собарица те и те јавне личности да он ноћу држи нокшир под креветом јер га мрзи да оде до клозета..." и слично.)
Неки проучаваоци ове теме опет сматрају да трач има супротну улогу - да појача социјалну анксиозност.
По њима, трач је:
1) облик неформалног разговора;
2) који се води између малог броја људи;
3) који се међусобно добро познају;
4) који верују једни другима;
5) чији је предмет комуникације личан и усредсређен на знање о другима;
6) који нису присутни;
Трач је такође и дискурс који осигурава трансфер информација не прихватајући било какву одговорност за последице или удео у њима.
У новије време, поготово откако се на културу гледа као на информациони систем у којем се организују друштвене интеракције и испуњавају основне социјалне и биолошке потребе, на трач се гледа као на специфичан вид културног учења посматрањем јер је процес социјализације у ствари процес културализације.
Две основне одлике трача су његова демократичност и колаборативност. И за трач је веома важан фактор изненађења.
Често трач може имати и своју едукативну улогу кроз анегдоте о познатим, славним или јавним личностима.
Трач не мора увек имати малициозну сврху.
Посебно занимљиво психолошко и социолошко питање данас представља чињеница да много већу пажњу учесника у комуникацији, учесници у комуникацији су самим тим и средства преношења, привлаче они трачеви, гласине, урбане легенде итд. који у себи носе негативну конотацију него они трачеви и гласине чији би евентуални исходи могли бити позитивни.
Управо на тој чињеници многобројни таблоидни медији, интернет портали, телевизије, новине и сл. и граде данас своју популарност међу читаоцима, односно, подижу себи тираже и читаност, гледаност и слушаност, зарађујући успут себи за живот на комерцијалним порукама намењеним продаји неког производа кроз огласе за своје производе које клијенти оглашивачи продају, а који се налазе уз те текстове - трачеве, гласине и остало.
Због тога се у савременој јавној комуникацији, односно у савременој медијској култури, и родила својеврсна индустрија трача заснована на принципу изложљивости, транспарентности, свега и свачега у чему је граница између јавног и приватног нестала у потпуности. Објективи камера и апарата који су ушли не само у наше приватне животе, него чак и у наша тела, довели су до тога да се сви припадници једног друштва налазе заправо у једном великом стакленом излогу где је све, од њихове интиме, па до онога што раде јавно и нескривено, изложено по потреби погледима других, а самим тим и манипулацији у сврху дискредитовања. Такође, по потреби.
И на тај начин нам је сцена (јавност) у класичном смислу те речи постала, у ствари опсцена.
Лажне „вести", трачеви, који преносе некакав скандалозни догађај везан за било коју личност, јавну или не, постале су део наше свакодневнице (буквално из сата у сат се преносе путем медија такве „вести" ) и постале су сасвим легални начин обрачуна са неистомишљеницима и противницима на јавној сцени. Трач у медијима је постао нека врста симболичне гиљотине којом се одсеца глава неистомишљенику исто онако као што се у Француској револуцији истински правом гиљотином одсецала глава противницима револуције.
Тих и таквих „вести" у медијима са великом читаношћу и гледаношћу, које функционишу на нашем лицемерном згражавању због кршења моралних и друштвених принципа на којима друштво функционише (јер без тих принципа нема ни људског друштва), замениле су некадашње системе репресије у којима се о битним информацијама јавно ћутало и само се шушкало по ћошковима и иза кулиса.
Јавне личности су због тога одавно увиделе и позитивни ефекат трачева о њима (можда се о мени прича лоше, али се ипак прича), па данас врло често и саме исконструишу некакав медијски трач о себи или плате „новинарима" таблоида и папарацима да се објави некакав тобож скандалозни текст или фотографија којима су они главна тема.
А због количине таквих данашњих „вести" у медијима дошло је и до својеврсне имунизације гледалаца, читалаца и слушалаца које, заправо, више ништа од онога што се износи у јавност и не може изненадити ни узбудити довољно (јер у тој количини трачева и демантовања истих, са свим релативизацијама којима је све подложно, Истина престаје да игра било какву улогу) да би се од тога касније створило оно што смо некада називали јавним мњењем, res publica.
Таква медијска индустрија трача на којој се сасвим добро зарађује, произвела је фрагментацију стварности у главама учесника у таквој комуникацији и довела до атомизирања читавог друштва које више и не представља друштво него скуп појединаца неспособних за било какву ширу друштвену акцију.
А друштво у којем не постоји res publica у оном традиционалном значењу те речи, није ни способно да се организује у циљу било каквих промена.
Због тога је индустрија трача у савременој медијској култури постала механизам којим се контролишу масе и испољава моћ у управљању тим масама.
При томе не треба занемарити ни улогу језика, који се користи у индустрији трача. Он игра кључну улогу јер на крају тог процеса у којем ми обликујемо своја искуства, селектирамо информације и заузимамо ставове и вредносне судове у односу на добијене информације, ми бирамо и код којим ћемо и на којем ћемо добијену информацију чувати и преносити у комуникацијском процесу у друштву.
* Захвалност за иницијални прц, почетну идеју, за настанак оваквог поста дугујем нашем блогоколеги Dont Fear The Reaper и користим ову прилику да га топло поздравим.