Šta li to

inače dobre ljude navodi da čine zlo

Ponekad ste se, možda, zapitali kako su Nemci, narod Getea i Gausa, uspeli toliko nisko da padnu uoči i tokom II sv. rata. Ili, kako junak Zalivskog rata, osvedočeni dobrotvor lokalne zajednice i generalno „super lik", postaje čuvar-sadista po US vojnim zatvorima u Gvantanamu i Iraku. Sad, neko će reći da je tome bio sklon, dok bi poznati profesor Filip Zimbardo sa Stanforda ipak imao na sve da doda još po nešto.

Naime, on je višedecenijski rad u nauci posvetio dokazivanju polazne ideje po kojoj ljudi u principu nisu "zli" (naravno, čast izuzecima), gde ih na to, ipak, mogu navesti određeni konteksti i okolnosti, kao i različiti uticaji koje na njih imaju negativni autoriteti. Sad, kako prof. Filip uopšte definiše zlo - po njemu, ono predstavlja sprovođenje sile, ili nastupanje sa pozicija sile, kako bi se neko ponizio i povredio, ali neretko i uklonio.

Da ne dužim, u nastavku je navedeno deset principa kojima se, kako kaže Zimbardo, inače dobri ljudi navode da priđu „tamnoj strani sile" :)

(i) bitno je da postoji „ideologija" koja racionalizuje princip po kome cilj opravdava sva sredstva,

(ii) mali prvi koraci, uz minorni početni doprinos pojedinca „stvari",

(iii) postepeno akcije pojedinca za dobrobit „stvari" postaju sve ozbiljnije i učestalije,

(iv) naizgled „pravedni autoritet" svime rukovodi i koordiniše,

(v) saosećajni vođa se postepeno menja, i postaje autoritarno, što kaže prof. Filip, čudovište,

(vi) pravila se primenjuju voluntaristički, i menjaju stihijski i bez jasne logike,

(vii) okolnosti i kontekst redefinišu prirodu nečije uloge, gde, na primer, nasilnik postaje „dobronamerni savetnik" koji, između ostalog, priprema ljude za sve poteškoće koje donosi budućnost,

(viii) ponuditi različite društvene modele povinovanja (na primer, „hiljade njih već uveliko čita „Majn kapmf", zašto ne biste i vi"),

(ix) dozvoliti verbalne izlive neslaganja, ali biti izričit i nepopustljiv kada su nečiji postupci u pitanju,

(u ovom trenutku, po profesoru, većina pristaje da uradi bilo šta kako bi što pre otaljali obaveze prema „ekipi" i dobili obećano, ali ako je ikako moguće i pobegli iz čitave priče - otuda i sledeći, poslednji princip),

(x) učiniti odlazak što težim. 

Sad, pored navedenog, Zimbardo je uočio još nekoliko obrazaca koji se redovno ponavljaju kroz mnoštvo primera. Naime, radi se pojavama deindividualizacije i dehumanizacije. Deindividualizacija se ogleda, između ostalog, u različitim oblicima grupnih uniformi, ritualnih odeždi ili ratničkih obeležja, gde, po nekim istraživanjima, u mnogim kulturama upravo ratničke maske višestruko i doprinose brutalnosti vojnika na ratištu.

Sa druge strane, dehumanizacija se tiče onih nad kojima se u ime određenog višeg "cilja" sprovodi nasilje, i ogleda se, između ostalog, u gubljenju prava na ime, degradiranju ponižavajućim obeležjima i odećom, ili individualnim i grupnim označavajem nižim bićima, vrstom životinja ili čega već.

Na kraju, ostaje i pitanje na koje prof. Filip u mnogim istraživanjima pokušava da nađe odgovor - odakle uopšte zlo, posebno ako ono u principu i nije individualno. Po njemu, počev od Gvantanama, preko Iraka i dalje, ključni za njegovo postojanje nisu isključivo nasilju skloni pojedinci, ili neko treći, već upravo suprotno - tiha većina pasivnih saučesnika, koja u suštini ništa i ne čini kako bi išta sprečila. Da li zbog određene naknade i privilegija, ličnog komfora, ili iščekivanja da nevreme prođe.

Naime, ispada da upravo ta pasivnost u odnosu na probleme okruženja, njihovo izbegavanje i lično neisticanje, i predstavlja, nažalost, jedan od sigurnijih načina kako da se preživi, ali i proživi. A opet, možda i mnogo više od toga - u toj meri da Zimbardo upravo u pomenutoj svesnoj pasivnosti većine i nalazi jedan od osnovnih uzroka i izvora pojave koju toliko iscrpno istražuje.

Naravno, sve to ne mora da znači da je obavezno i u pravu.