Јесен је време берићета. Данас сам са пијаце донео неколико дивних гроздова хамбурга, грожђa које једино страсно волим, и прегршт зрелих парадајза, оних који су расли и зревали под сунцем. „Била је суша", рекла ми је сељанка из Брестовика, „грожђе је препуно шећера, али ситнијег зрна". Није то важно, хтео сам да јој кажем, важно је да је напокон стигло.
Ове још незапочете јесени изашла ми је и збирка есеја названа по једном од њих - Download. У њој су у књигу пристигли сви они текстови штампани на сасвим различитим местима, а потом махом објављени и на мом блогу и интернету. Овако окупљени, изгледају ми још разноврснији него што јесу, и вероватно таква може бити и њихова публика. Синоћ је мој син узео књигу у руке, док је чекао да му дам паре за излазак. Рекао сам му: „Хеј, можда се и теби књига допадне, уосталом, спомињеш се у њој." „Стварно?!" „Стварно." Отворио је књигу, узео да чита, и прочитао насловни, први есеј. У њему се ја, шампион ишчезлог памћења, у литерарној форми јадам како ми не успева да задржим време што нам измиче, док боје и догађаји бледе. „Тата, а кад је ово стварно било?" „Шта, сине?" „Па то што си написао у овом есеју, да смо ти и јa једном били у парку, и играли се кестеновима." „Не знам, сине, заиста." „Хм. Узећу ти књигу, да читам."
Па добро, помислио сам, ово је лепо.
Неки од тих есеја су, условно речено, стручни. Баве се двема теоријским књигама говорећи о њима на начин књижевних критичара и историчара. Одељак у којем су они објављени зове се Изгубљене илузије, и у том се наслову крије разлог зашто су у књизи. Литерате из оних протеклих друштвених система били су, често, и њихови идеолошки жреци. Као да је професионалних политичара било мало, као да се у њима није одвијало непрекидно саслужење и причест? Већ прво сећање каже да се уместо Божића славила и разносила штафета за рођендан Јосипа Броза, и неки одабрани а данас славни писци, писали су сценарио за стадионску свечаност.
Тада су, некако, речи биле велике?
Многи писци и уметници остали су заробљени на оном давном стадиону, где маса послушно кличе ономе што су створили. У тој самозаљубљености у властиту друштвену величину они још увек проводе свој отањени век, а читав један слој друштва носи их као своју легитимицају и наду.
И због тога сам једној радозналој, разноврсној књизи потурио и два текста који говоре о илузијама превратничког значаја литературе али и о њеној моћи да створи идеолошки кавез и потом га брани и одржава. Литература без митраљеза, тенкова, дивизија, пропаганде ипак сама по себи нема моћ, осим ону интимну.
Сада, када је књига есеја Download објављена, носим се мишљу да би ваљало да је била и разноврснија. Неизмерно ми је жао што, због правила едиције, њој фале неке иконичне фотографије двадесетог века али и неке сасвим приватне, важне. Рачунам на добру вољу и визуелно жустри ум читалаца, и тиме себе потпуно лишавам одговорности. Сасвим сам невин у овој ствари. Другде сам већ крив, признајем. Има та моја опсесија историјом, и она се јасно види када се корицама једне књиге опкораче моји ауторски текстови.
Чак и више од тога: замало да и овај приказни текст Downlod-а претвори се у свађу с неколиким назови углађеним историчарима, који то, да су приучене научне битанге, скривају изгланцаном формом, упечатљивим фотографијама, и пристојним а грађанским јавним наступом. Не, није истина да је ратни премијер Недић радио ствари које је морао, већ је радио и оне које је желео, не, није истина да је владика Николај неукаљана духовна величина, не, нико никад није монтирао фотографије о Калабићевој сарадњи с Немцима. Ево, чудесно, и сад ме, док ово пишем, погони нека унутрашња жестина. Ужасава ме ревизијa историје, бег од оног што јесмо и шта смо били. И сва она мучна безбожна партизанска гробља, јаме и градски подруми неће избрисити посрнућа оне друге, домаћинске и тврдо патријархалне православне Србије.
Но, бега од историје нема. И у овом трену сви ти подруми и јаме и гробља, они најновији нарочито, вире испод наших грађанских одела, и сви партијски пленуми и централни комитети и синдикати још увек многима вредно већају. Наличје те историје настојали су да опишу неки од мојих текстова у збирци есеја, а други у њој, можда ведрији, говорили су о будућности, књигама, великим и малим људима, нашој интими и...
И - о чему још?
Не знам, волео бих да је одговор - о свему, но он није истинит, јер у овој књизи нисам писао о коњима, шумама, Новом Београду, властитим тучама, о пијанствима, о љубавима, о страховима и пропастима, а можда баш о томе, о том свему, треба писати књигу?
То све су каткад и од боли велике и дивне ствари, и све оне заслужује један прaштајући click to download.