Dželat

Gost autor Elen Barton

 13. avgusta 1964. godine izvršene su poslednje smrtne kazne vešanjem u Velikoj Britaniji. Obešena su dvojica zatvorenika u Liverpulu i Mančesteru, osuđenih na smrt zbog ubistva. 

Albert Pierpont je bio dželat. Prateći stope svog oca on je postao najbolji u zemlji. Od ranih 30-ih on je pogubio više od 600 ljudi.

20. jun 1966 godine.

Trebalo mi je skoro dve godine da vas nagovorim na…nazvala bih to pre razgovorom nego intervjuom. Moram da vas pitam da li će vam smetati ako uključim magnetofon? Takođe, moram da vas pitam zašto smo se po vašoj želji sastali ovde?

Ne krijem se, nemam za to ni razloga ali sam ovo mesto odabrao jer je zabačeno i tiho pa ćemo moći na miru da se ispričamo. Nemam ništa protiv da uključite tu svoju spravu.

Ne želim da propustim ni jednu vašu reč, zbog toga magnetofon.

Vaše ime, lik i posao koji ste obavljali, da ga tako nazovem, su poznati javnosti, da li vam ljudi prilaze i šta vas pitaju ako prilaze?

Sada više ne. U početku kada sam okončao posao i sve važnije novine i časopisi objavili moju fotografiju, ljudi su ili zazirali od mene ili su mi prilazili i uglavnom postavljali isto pitanje…

Koje je to bilo pitanje?

Pre nego što odgovorim, reći ću vam da sam otezao sa sastankom sa vama sve dok nisam pročitao većinu vaših tekstova i intervjua. Stekao sam utisak da ste nepristrasni, dobar istraživač i koliko se meni čini, ne izvrćete reči sagovornika. To je presudilo. Da vam odgovorim koje je bilo pitanje koje su mi ljudi u većini slučajeva postavljali: Da li ste osećali sažaljenje prema onima koje ste vešali?

Vaš odgovor…?

Većina ljudi smatra da svaki čovek, ma koji posao obavljao, posle izvesnog vremena ogugla. Verovatno ima istine u tome ali ja ne spadam u takve. Jesam, osećao sam neku vrstu sažaljenja! Znao sam da su osuđenici zločinci i ubice ali sam skoro uvek mislio da sada pored mene stoji živ čovek a za nekoliko trenutaka će visiti obešen i mrtav. Žalio sam ih kao ljudska stvorenja.

Sve vreme? Dugo ste bili dželat… Dok sam mu postavljala pitanje, pažljivo sam posmatrala njegovo lice.

Da, ma kako vam to izgledalo čudno! U svojoj karijeri, tužan osmeh, bar mi se tako učinilo,  je prešao njegovim licem, karijeri, ponovio je, pogubio sam 600 ljudi!  To je cela jedna varošica!

Da li vas je to proganjalo ili još proganja, u snu ili na javi?

Ne, nisam imao košmarne snove ali kada ostanem sam sa sobom, često mi se na javi pred unutarnje oči vraćaju pojedinci koji su se razlikovali od drugih…

Po čemu razlikovali?

Sećam se do najsitnijih detalja, izraza lica pre stavljanja kapuljače, držanja, čak reči koje je izgovorio Dejms K. koga sam obesio 1952 godine. Imao je lepo, čisto, uzano lice, plave oči i svetlo plavu kosu. Svešteniku je rekao smireno ali odlučno: Nemojte oče uzalud trošiti vreme na mene, znam šta sam učinio, da vaš bog postoji, valjda bi me sprečio u tome? Čak se nasmejao! Odbio je da mu navučem kapuljaču rečima: Hoću poslednji pogled da ponesem sa sobom, bez obzira da li postoji ili ne drugi svet. Međutim pravila su se morala poštovati i kapuljača mu je navučena. Poslednje reči su bile upućene meni: Znam da ćete ovo obaviti najbolje što umete i možete, ništa vam ne zameram.

Zbog čega je bio osuđen i obešen?

Upao je u jednu kuću u Bristolu u nameri da je opljačka, mislio je da je prazna, danima je izučavao navike ukućana. Ali upravo kada je hteo da izađe sa plenom, na vratima se skoro sudario sa vlasnikom kuće, njegovom ženom i troje dece. Pošto nije bio maskiran i oni su videli njegovo lice, uterao ih je u kuću, divljački oborio oca porodice, žena i deca su se skamenili, iz kuhinje je uzeo veliki nož i sve ih poklao. Najmlađe dete je nekako preživelo i bilo glavni i jedini svedok na suđenju jer ga je policija brzo pronašla na osnovu njegovog opisa. Na suđenju je priznao sve i dodao da mu je žao. To su bile jedine reči koje je izgovorio! Dve godine je proveo u zatvoru jer je njegov od suda dodeljeni advokat podnosio žalbe, tvrdeći da je u pitanju neuračunljivost. Sud ga je nekoliko puta suočavao sa veštacima, viđenim psihijatrima, međutim on nije želeo da sarađuje a na osnovu ono malo rečenica koje je u kontaktima izgovorio, psihijatri su se jednoglasno složili da kod njega nema ni trunke neuračunljivosti  pa je presuda potvrđena. 

Izvinite što vas prekidam ali ja sam u svojoj glavi stvorila sliku da svako od onih koji su osuđeni na smrt vešanjem, u poslednjem trenutku popusti, da tako kažem i prepusti se emocijama…

Niste ni malo pogrešili, velika većina osuđenika pred sam čin vešanja, počne da plače, otima se, zapomaže, mrmlja ili viče da nije kriv. Mnogima popuste mišići sfinktera i bešike. Ali hteo sam da vam ispričam o još jednom koji je bio izuzetak. Naime, radilo se o Poljaku Zbignjevu M. koji je zbog serije ubistava u Francuskoj od Pariza, preko Tuluza do Marseja bio osuđen na giljotinu. Tada, u to vreme, pedesetih godina, poljsko jugoslovenska mafija je u Francuskoj bila veoma jaka i dobro organizovana. Oni su uspeli da ga izvuku iz zatvora i prebace u Englesku. Francuzi nisu imali nikakav trag pa su posle nekoliko godina, zaveli slučaj kao nerešen. Naselili su ga u jednom gradiću u Velsu, izradili mu novi identitet sa svim mogućim dokumentima, otvorili auto mehaničarsku radionicu. Izdržao je četiri godine a onda je zaklao nekoliko porodica, svoje komšije. Kad su ga uhapsili, na suđenju, negove reči su bile: Uvek ću biti žedan ljudske krvi! Onda je klupko počelo da se odmotava, hladnokrvno je priznao zločine počinjene u Francuskoj i Velsu, govorio je bez predaha, pričao je kako je u Drugom svetskom ratu, boreći se na strani nacista, sa zadovoljstvom klao ruske vojnike, posebno je voleo da kolje zarobljenike. Njegove poslednje reči uz grohotan smeh su bile: Klaću i na onom svetu! Još je dodao da bi Zbignjev bio giljotiniran da je isporučen Francuskoj. Kasnije sam proverila i našla podatak da jeDesetog septembra 1977 godine pogubljen poslednji osuđenik na smrt giljotinom u Francuskoj - Hamid Djandoubi.

I kakvo je vaše mišljenje o njemu, jeste li i njega žalili?

Nisam! Nisam osećao ni bilo kakvu radost što ga vešam ali on je bio ostrvljena zver koja nije zasluživala da živi!

Da li pamtite svih 600 osoba koje ste obesili?

Verovali mi ili ne, pamtim. Koliko god pokušavao da ih zaboravim i vodim normalan život, često mi se, ne u snovima, na javi mi se pojavljuju lica čak onih iz tridesetih i četrdesetih godina. Trudim se da mi to ne ometa svakodnevno funkcionisanje.

Napraviću malu digresiju koja to možda i nije, da li ste čuli za Per Lagerkvista?

Kako da ne, sigurno mislite na njegovu pripovetku Krvnik/Dželat?

Da…

Lagerkvist je pisao o drugom vremenu, o neukom narodu kojim je vladalo sujeverje. U ta vremena, pogubljenja su vršena javno na nekom istaknutom mestu, na trgu, na nekom brdašcetu i obešeni su bivali ostavljeni da vise i raspadaju se, da ih kljucaju vrane, čereče životinje… normalno je bilo da se u tadašnjem narodu šire razne priče, izmišljeni događaji, predskazanja, mnogi su sasušenu krv ili delove tela i odeće obešenog koristili za raznorazne vradžbine, što je samo podsticalo strah i sujeverje prema dželatu. Svi su ga se klonili i izbegavali ga. Ja sam svoj posao obavljao u skladu sa zakonom i u za to predviđenoj prostoriji. Moj otac, čiji sam posao nasledio, iako škrt na rečima, do detalja i najmanje sitnice mi je objasnio šta mi je činiti. Iako je posao na izgled bio rutinski, pre svakog izvršenja proveravao sam svaki šraf i zavrtanj, dobro pazio da sve što treba bude podmazano, omču i konopac sam testirao sa džakom peska, nijedan propust nikada nisam napravio! Sve je moralo da bude urađeno tako da se osuđeni ni za trenutak ne muči.

U nastavku razgovora postavljala sam mu intimna i indiskretna pitanja na koja je on vrlo iskreno odgovarao. Još tada sam odlučila da to ne objavljujem i rekla sam mu. Bila su to pitanja vezana  uglavnom za njegovu porodicu. Zahvalio mi se.

Nekoliko dana mi je trebalo, skoro deset, da skinem svaku reč sa magnetofona, često sam se vraćala unazad da proverim nisam li šta propustila i najzad kada sam bila zadovoljna, poslala sam mu tekst na autorizaciju. Vrlo brzo mi se javio, rekao je da je sve ispalo kako treba i da mi daje dozvolu da tekst objavim. Pažljivo sam prekucala tekst vodeći računa o svakoj reči ali i zapeti, tački… Sutra je trebalo da tekst odnesem uredniku koji ga je, da ne budem skromna, željno očekivao. Smirena, popivši mleko legla sam da spavam. Šta se to desilo tokom spavanja, nikakvih snova se ne sećam, kada sam se probudila osećala sam se u najmanju ruku čudno! Sedeći u fotelji i pijući kafu, odjednom sam odlučila da ne objavim tekst! Odluka, uverenje je bilo čvrsto kao granit! Počela sam da se preispitujem ali nisam u sebi nalazila odgovor. Moj urednik je bio besan, razumela sam ga, tekst bi ogromno povećao tiraž a i ja bih profitirala. Međutim, nisam odustala od svoje odluke! Nastavila sam da se bavim svojim poslom iako sam morala da promenim novine. Kako god, bila sam slavna i mnogi su me želeli u svojim redakcijama.

Već sam bila u penziji kad mi je ćerka donela da pogledam film: Poslednji dželat, bilo je to 2005 godine. Filmove gledam isključivo u bioskopu ali sam, da je ne uvredim, odgledala film na njenom lap topu. Timoti Spal je zaista bio odličan kao Albert Pierpont, uostalom kao i svim ulogama koje pamtim ali film je film i ma kako bio dobar, čak odličan, ipak ne odgovara stvarnosti, posebno ovaj jer sam imala jedinstvenu priliku da dugo i iskreno razgovaram sa poslednjim britanskim dželatom.

Pre neki dan dok sam sedela na terasi doma za stare u koji sam otišla svojevoljno, došla je moja ćerka da me obiđe. Dobile smo zeleni cejlonski čaj i biskvite sa cimetom, vreme je bilo sunčano, toplo i tiho bez vetra, baš smo uživale. I samu sebe sam iznenadila kada sam u sred razgovora rekla: Hoću da objavim onaj stari tekst o poslednjem britanskom dželatu! Ali ne u Engleskoj, dodala sam. Ćerka me iznenađeno pogledala: A gde si mislila da ga objaviš? Studirala si Slavistiku, diplomirala si temom Ivo Andrić i muslimani, volela bih da tekst objaviš na srpskom jeziku a ti pronađi gde i kako, od srca sam se nasmejala znajući da je stavljam na muke.

Prošlo je nekoliko dana kad mi se javila telefonom: Pisala sam jednom blogeru iz Beograda, nickname mu je mikele9, odavno pratim blog na kojem piše i čini mi se da je on prava osoba, jer ga zanima sve pod kapom nebeskom, ha, ha, ha, počela sam da se izražavam kao Srbi.

I?

Još čekam odgovor, javiću ti kad stigne. Jesi li dobro, jesi, ljubim te.

Bio sam nemalo začuđen kada sam dobio pismo ali istovremeno i zaintrigiran! Prvo sam potražio Elen Barton i njene tekstove a zatim podatke o poslednjem dželatu, odgledao sam i film. Bio sam na neki način, mogao sam se smatrati izabranim, što mi je prijalo. Odgovorio sam potvrdno i poslao svoj broj mobilnog. Ćerka mi se javila posle nekoliko dana, dobro je govorila srpski sa jedva primetnim naglaskom: Mama je oduševljena, jedva čeka da vidi objavljen tekst! Hvala vam u njeno i moje ime.