ларго мааму међуножја женски

( о присетима )

учестало је, како старим ,ја ,сањар и врлудан, саткан од жеља , нарави аинатне , изгорњег сеоског нам Запарложја ,да умишљам како около мене, лепезана, к'о кадгод, све облећу неке жене баш путене, а што је у тоталној дискрепанцији са пензионерском ми омлитављеној стварности. што рече г. Пекић - Треба гледати право. Јер да се хтело гледати иза себе, добили бисмо очи на потиљку , a ја се још вазда осврћем.

додуше био сам одувек склон женама из окружења родбине, а било је и инцестуозних љубакања у мојој баш бројчано распеченој фамилији ,причалосе,па тако, ја ивер, не одох даље одкладе и та казивања осташе ево сачувана у памтивој меморијими за старачко мемоарско (упс) приповедање ,нашироко, са подоста примеса умишљеног, што чини обрисе исто тако лепе као и јасне ствари,јер минимална је разлика између мутног и изоштреног. прошлост се увек може описати онаквом каква није била, а могла је бити.ретки су присети којима треба безрезервно веровати. а приповетке које настају ослањајући се само на непосредну истину наших живота најчешће су заблуда лакомислених скрибомана јер да није промашаја шта ли би смо ми били.-свака лаж почива на истини ,присећам се речи г М. Ковача, док Свет ,по свему судећи, не би ни постојао, бар овакав каквим га знамо, без модалне речце можда , којa потсвесно слути најмудрији одговор на коначна питања ….код недорека,мис'им.

Пламенка, рођаковићка ми,тада још у одабиру евентуалног мужа будућег, волела је да током летњих школских ферија из забитог свињског фрушкогорског села где је била учитељица дође коднас угосте да би се купала уДунаву.малко већ замакла угодине,доброг изгледа, имала је обичај да после ручка дремне у некој од ладовитих бројних соба горње куће које су, нама деци , код играња жмуре понекад служиле за скривања. jедног пута ,некако пред Прокопије ,врућине ожегле, жмурки крену разбројавање и док се остали посакриваше подворишту,у повеликом винском подруму,укачари, ил' укујни летњој ,ја клиснух у ајнфорт горње куће ал' успут лупнух улазним вратима - које чух Пламенкин глас - ја сиграмо се жмуре па се сакривам - дођи овамо у малу собу да те ја забашурим неће те наћи сигурно, ал' затвори врата кад уђеш. oдрадих и нађох се у угодној ладовини полумрака - од' овамо поред мене,чујем је па ускочих на отоман наслућујући њу још очију заслепљених дневним светлом. - ајд'нуз мене да те прекријем чаршавом ако неко завири.имао сам већ четрнајстипо и у тим формативним годинама већ понешто чуо о женама од другара који су волели да лажу. ноћи пак, биле су ми окршаји са мокрим сновима.ово сада била је стварност.како сам јој се приближио тако ме она опкорачи, гола голцата,осетих јој пичје длаке по трбухуми- е таако, па навуче преконас чаршав- скини гаће штаћети, чух је.сад ми је већ постало јасно шта намерава па их смандрљах низноге. утом чусмо врата - које, Пламенка ће - гледам само имал' кога играмо се жмуре - па јел' невидиш да одмарам,ајд затварај нервозно ће - извинте чујем комшиницу Mару која је била жмура.у међувремену се имој накочио осетим опипава га - богме волеће тебе женске ,имашга, па ми полако навуче кожицу главића а ја умоменту сврших. (био је то наиме један од мојих из серије првојеба па се ето обруках, а баш сам се трудио редовношћу учесталих рукорада десанком ( иако сам левак) те преболним маажама главића исцедком сока стабљике из рода dikotiledonih skrivenosemenica зване Еuphorbia док смо чували марву повр села да мог пенишчића преправим у за женске употребљиву киту,ал оманух),но умела је учитељица и са таквим - е тако и треба ,ајмо сад испочетка,меркам ја тебе, једини си зрео, а и имате, ови остали деца, још него, јел' волеш сисе. - ма највише од свега - па ајд' онда да осетим ија то.доватих се ја мекоћејој израслина прсни,па меси а она полако одрађује мојега уздишући.потентном није пуно требало да ми се укрути,намести се она размакнутих бутинаналеђа па га шаком напикира ди треба апетама ми обухвати гузове и полако саби га у себе .кренух ја да је љубим у образ кад она мени језиком уста мал' се неудавих - е сад лагано пумпај ,чујем је .осцилирам ја ал' осетим да ћу опет штрцнути.указујем јој ,а она – само сипај.истресох се подобро уњу (и још једно пар пута)и онда ме секну њен дубоки уздах,штали .већ ми се малко углави мунтало ал' једну сисну брадавицу не испуштам из уста а другу штипкајући - е ово ми је пријало а верујем и теби, вели , па ме пољуби у чело. - ајд' сад,обриши се о чаршав,обуци гађе и међ'децу и без фаљења јер ћу те тужити како лажеш,припрети.умеш ти ове радње ал' треба да вежбаш можемо опет ако се укаже прилика ,ко' сада.- и затвори врата…

данас би се овакав гест просветне раднице тумачио као педофилија,било би га на насловницима жуте штампе ал' тада ,у тим поратним годинама такве (породичне) бруке се тек понека сокачара дотакла у доконим предвечерњим зазјавањима жена, увек у довољном броју да се вест поСелу развуче ако се зању прочуло, а ние. Ја оћуто,рођаковићка се убрзо вратила у своју фрушкогорску вукојебину, живот се уколотечио иПрц оста наша тајна …...до данас …..кад се, док ево зицфлајшујем у шезлонгу под ладовитом михољском сунцу на баштенској тераси и пиљим у позајмљен унуков порно часопис (па отуд ваљда) присет гласну, јер варничења хабитуалних греха подсвести су чудо и не баш примерена мени који се увелико већ спотичем силазним степеницама живота.