Dobro jutro dragi blogeri & blogerke!
Znate onaj osecaj kada vam bas onako bezveze pocne dan, pa se sve neke sitne iritacije nadovezu jedna na drugu, pa prosto fizicki osecate kako vas preplavljuje talas nervoze, besa i bespomocnosti? E, to! Tako je meni poceo dan.
Najpre nisam cula sat. Sat je zvonio, zvonio & zvonio dok se nije umorio & digao kazaljke od nas.
Probudila sam se u pet do devet i setila se da imam vazan sastanak u devet u Leidenu. Hvatam se za telefon, oborim vazu sa stola, udarim glavom od sto (dok kupim ostatke vaze sa poda) & kazem sva zadihana koleginici: "necu uspeti da dodjem jer nisam cula sat". Ona mi odgovara u baritonu. OK - kazem sebi - svima se desava da okrenu pogresan broj i lupe nesto neprimereno i bezveze... Ali, zar sam od svih ljudi na svetu bas morala da okrenem svog promotera? Izgladim nekako stvar, spremim se & poput metka izletim iz zgrade.
Cekam tramvaj citavu vecnost, onda odlucim da hodam do metroa. Pocinje blaga kisica. Tek toliko da lepo & na tenane pokisnem dok hodam. Kola u punoj brzini prelecu preko bare. Sedim u mokrim farmericama u metrou. Ogromna spodboda ispod kauboj sesira mi svom tezinom skoci na stopalo - bas onako na vrhove prstiju - gde najvise boli. Upucujem mu ninja-will-kill-you pogled, pomeram se u stranu. U medjuvremenu se nespretno sudarim sa necijim biciklom. Nogavica mi je sada ne samo mokra vec i pomalo blatnjava. Izlazim na sledecoj stanici & uskacem u voz za Leiden.
Kupei, naravno, puni. Stojim tako u guzvi, stresirana, mokra & prljava. Kondukter me magareci strpljivo ubedjuje da osoba sa jaartrajectabonnementa nisam ja vec neka druga osoba. OK osisala sam se & ofarbala u crno - kazem - ali sam to ja. Verujem ja tebi, ali stvarno ne licis na ovu sa slike - kaze on. Ja od muke pocnem da se smejem. Sad vidim da si ti - kaze on & izgubi se u zmijolikom tunelu brzog voza Amsterdam-Leiden.
Bez daha sam uletela u svoj office, ukljucila komp & pustila ovu pesmu: http://youtube.com/watch?v=VfYbMjbadKY
