Ekonomija| Politika

Sociolozi (a NE ekonomisti) treba da upravljaju društvom!

Goran Nikolić RSS / 23.10.2017. u 09:10

Mistifikacija ekonomskih (i finansijskih) motiva veoma često stvara pogrešnu percepciju stvarnosti. Naime, kao po pravilu, dajemo preteran značaj novcu u determinisanju političkih i drugih tokova u društvu. S druge strane, paradoks je da neretko ne možemo da uočimo da u mnogim društvenim pojavama leže ekonomski uzroci.
Naravno, ekonomski motivi nalaze se u korenu dobrog dela našeg ponašanja. Sebičnost je nesumnjivo doprinela da čovek iz pećine dođe do vasionskog broda.
Međutim, ekonomija nije sve; ekonomisti ne treba da vode čovečanstvo, odnosno da određuju šta su globalni prioriteti. Idealno bi bilo tu ulogu, iz ruku političara i delimično biznismena i vojne elite, predati u ruke sociologa, antropologa, politikologa i ostalih intelektualaca vezanih za humane nauke. Težak posao rešavanja suštinske suprostavljenosti ideja o slobodi (individualizam) i ravnopravnosti (tj. solidarnosti), svakako, ne treba prepustiti ekonomistima, jer bi oni, po pravilu, bili liberali (ili libertarijanci, što je radikalniji pogled na uređenje društva, u smislu 'nagrađivanja' onih čije sposobnosti pretočene u uslugu ili proizvod najbolje mogu da zadovolje tražnju na tržištu). S druge strane, ideja o jednakosti (prvo utkana u religiju, a kasnije u ideologije), starija i od svetske civilizacije, bila bi skrajnuta. U svakom slučaju, treba odbaciti slepo verovanje u sistem vrednosti isključivo uspostavljen na ekonomskim principima. Ovde treba dodati da pored nesumnjive uloge sebičnosti u napretku homo sapiensa (što je uostalom osobina koju dele i sve ostale vrste životinjskog carstva) mnogo značajniju ulogu u putu ka pijadestalu živog sveta planete odigrala je jedna druga čovekova osobina, nesumnjivo povezana sa empatijom: visok nivo međusobnog poverenja u okviru grupe, što je proizvelo sposobnost za koordinisane aktivnosti (od uspešnog lova i zaštite potomstva, do stvaranja prvih država).

Da li je usporavanje privrednog rasta cena koja moramo platiti?

Pitanje koje se prirodno nameće je da li bi vladavina sociologa umesto npr. ekonomista usporila privredni rast? Odgovor je, po svemu sudeći, potvrdan. Međutim, treba postaviti pitanje: ekonomski rast, ali za koga. Naime, realni medijalni dohodak Amerikanaca od 1970-ih do danas se praktično nije promenio, iako je prosečni privredni rast iznosio nešto preko dva posto godišnje. To znači da je celokupni doprinos rasta otišao najbogatijima, čija se bogatstvo (naravno, i zarade) u tom periodu dramatično uvećalo (prilično slična sitiacija je i u drugim zapadnim zemljama).

Da je npr. većoj redistribuciji sklonim sociolozima dato društvo na upravljanje privredni rast bi bio sporiji, ali bi njegove blagodeti uživali svi. Tako da bi npr. relativno skroman ekonomski rast od 1,5% godišnje za 46 godina doveo do dupliranja realnog dohotka prosečnog stanovnika (umesto stagnacije za ogromnu većinu kojoj danas svedočimo). Zamislite da se realna plata prosečnog Srbina duplirala od početka sedamdesetih umesto što je praktično nepromenjena. 

U novije vreme referentni svetski ekonomisti pokušavaju da promene ekonomsku paradigmu. Teško je ne poverovati da smo suočeni sa 'otimanjem' državnog aparata od strane bogataša i njihovih lobista, što je dovelo do snažnog rasta nejednakosti i posledično porasta demagogije, koja preti da uruši krhke demokratske institucije.
Mejnstrim ekonomisti nam nude više privrednog rasta (kao nekada: 'više komunizma'), koji bi 'presipajući' svoje blagodeti na celo društvo trebalo da ublaži postojeće probleme. Naravno, ne potencira se strukturna nezaposlenost, ekološko uništenje, porast nejednakosti, ili to da je poslednjih nekoliko godina najbogatijih 1% prisvojilo praktično celokupno povećanje prihoda.
Kejt Revort u svojoj donekle revolucionarnoj knjizi: 'Ekonomija krofne: Sedam načina razmišljanja kao ekonomista 21. veka', zalaže se za promenu naše slike o tome šta je ekonomija i kako ona funkcioniše, što podrazumeva radikalan raskid sa mitovima i pogrešnim uverenjema na kojima smo svi odškolovani (Kate Ravorth, 2017. Doughnut Economics: Seven Ways to Think Like a 21st-Century Economist, Oxford University). Ona ukazuje da standardnim ekonomskim dijagramima, koji kao da postoje u socijalnom i ekološkom vakuumu, nedostaju: prirodni resursi, ljudsko društvo, moć, neplaćeni rad negovatelja, prvenstveno žena (mada nijedna ekonomija ne bi mogla funkcionisati bez njih). Dominantni model: "racionalni ekonomski čovek", samopouzdan, izolovan, proračunat, ima malo veze sa stvarnošću i više govori o prirodi ekonomista nego o samim ljudima, kojima se navodno bave (mi smo ipak nešto više nego samo radnici i potrošači). Revort smatra da bi bogatstvo koje proističe od darova prirode trebalo bi da bude pravedno distribuirano. Novac, tržište, oporezivanje i javne investicije trebalo bi da budu dizajnirani da očuvaju i regenerišu resurse umesto da ih troše. Banke, koje bi bile u državnom vlasništvu, investirale bi u projekte koji transformišu naš odnos sa prirodom, kao što je npr. javni transport bez zagađenja (već od ranije postoji jasno artikulisan predlog da kreiranje novca, što dominatno preko mikro-multiplikacije vrše privatne banke, treba prepustiti centralnim bankama; naravno finansijski biznis je užasnut tom idejom). Da budemo realistični, ovaj redistributivni levičarski pogled na društvo teško da može dopreti do kreatora ekonomske politike, koji su lično zaintersovani da stvari ostanu kakve jesu. Politike koje personifikuju Korbin ili Sanders još uvek nemaju puno šanse da dopru do potrebne većine, ponajpre zato što su naša društva na izvestan način oteta od uticajne bogate manjine.
Nadu pruža to što nije uvek bilo tako. Od kraja Drugog svetskog rata do kraja sedamdesetih dominantan, ali blago opadajući sa vremenom, deo rasta prihoda dobijala je velika većina ljudi u SAD i generalno na Zapadu (90% donje distribucije prihoda). Već 1980-ih godina najbogatijih 10% uzimali su većinu prihoda, dok je od 2009. do 2012, sa oporavkom od Velike recesije, čak 116% rasta prihoda išlo ka najbogitih 10%, što znači da su 'donjih' 90% imali pad dohotka. U odsustvu rasta prihoda, domaćinstva u 'donjih' 90% su bila prisiljena da se sve više oslanjaju na dug kako bi finansirali potrošnju, a posledični rast duga prema prihodima domaćinstava odigrao je ključnu ulogu u finansijskoj krizi 2008, što ukazuje da je nejednakost dohotka daje snažan doprinos finansijskoj nestabilnosti u SAD (PAVLINA TCHERNEVA, 2014. Growth for Whom? http://www.levyinstitute.org/pubs/op_47.pdf).
Konvencionalni instrumenti za ekonomski oporavak (monetarna i fiskalna ekspanzija, smanjenje poreza, spašavanje banaka tj. socijalizacija njihovih gubitaka) dele sličan pristup: oni imaju za cilj povećanje investicija i rasta, dok je zapošljavanje samo nus-produkt, uz rezultirajuću veću nejednakost u prihodima. Pokušaji povećanja investicija povećanjem profita preduzeća ili beskamatne pozajmice finansijskom sektoru da bi banke poboljšale svoje bilanse su primeri takvih politika. Generisanje zapošljavanja nije primarni cilj takvih politika, koje favorizuju kapital nad radom i prihode radnika sa visokim u odnosu na radnike sa niskim zaradama. Reprodukovanjem prevladavajućeg ponašanja zaposlenih u privatnom sektoru, ove 'stimulativne politike' uglavnom pomažu 'zapošljivijim' radnicima (visoko kvalifikovanim).
Kako je ekonomski oporavak bez rasta zaposlenosti postao norma jasno je da je potreban fiskalni model usmeren ka nezaposlenima. Direktno finansiranje mogućnosti zapošljavanja za sve one koji su spremni i spremni da rade, nudeći im posao u javnim, neprofitnim ili socijalnim preduzetničkim sektorima, bi u skladu sa novim (nekonvencionalnim) pristupom moglo osigurati punu zaposlenost tokom ekspanzije (i kriza) i povećati prihode onih na dnu distribucije prihoda brže od prihoda na vrhu. Naravno, ovakvi redistribuciji skloni predlozi trenutno nisu realni u svetu gde donosioci odluka životno zainteresovani da se to ne desi i gde je ekonomski rast 'cilj nad ciljevima'. Ipak, i sama spoznaja problema, i sve više onih koji nude nekonvencionalna rešenja, van vladajućeg (nametnutog) narativa, je put u pravom smeru, barem za one sa levičarskim prioritetima.

Poluskriveni ekonomski fenomeni

Neke pojave nas praktično svakodnevno dotiču, a da toga nismo ni svesni. Poluskriveni ekonomski fenomeni, odnosno ekonomske zablude svakodnevice, otežavaju naše funkcionisanje, negativno utiču na donošenje racionalnih odluka i generalno donose trošak bilo kroz neostvarenu (propuštenu) zaradu ili kroz izgubljeno vreme. Zato je razumevanje onog ekonomskog u svakodnevici važno jer time smanjujemo neracionalnu potrošnju resursa.
Na primer, Anštajn nikada nije koristio pastu za brijanje, jer je zaključio da je njen sastav identičan hemijskom sastavu sapuna (koji je višestruko jeftiniji). Jedan drugi velikan je došao do zaključka da ogroman izdatak predstavlja kupovina stvari koje vam nisu suštinski potrebne, da funkcionisanje bez njih stvara ogromne uštede. Npr, kada uđete u hipermarket kupićete mnoge proizvode koje niste planirali, verujući da vam mogu zatrebati. Međutim, najčešće će ti isti artikli samo praviti gužvu u vašem stanu i verovatno ih nikada nećete upotrebiti.
Jedan ugledni američki profesor počeo je svoje predavanje o fenomenu nejednakosti rečima da ekonomski najracionalnija odluka koju studenti mogu da donesu u životu jeste da izaberu svoje roditelje (time i zemlju, posledično). Naime, vaš društveni položaj na planeti zemlji će 60% biti određen državom u kojoj ste rođeni i dodatnih 20% statusom vaših roditelja. Dobri poznavaoci ekonomije privrednog rasta i razvoja kažu da bi na vaše pozicioniranje u društvu najviše trebalo da utiču vaše sposobnosti i sreća; na žalost miljama smo daleko od toga, jer je njihov uticaj tek 20%. Dodatni problem je da očekivanja nisu ružičasta, razlike u dohocima su nam inherentne i veoma se teško otklanjaju.

 



Komentari (13)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

mlatisa mlatisa 11:10 23.10.2017

Нит' је снег нит' су лабудови

Друштвом управљају власници средстава за рад. Бар тако каже Марксистичка теорија.
Код нас постоји и доза феудализма где постоје локални моћници који скоро све контролишу осим слободе кретања, а питање је и када ће се тога сетити. Од неке такмичарске економије нема ништа, осим ако нешто промакне непримећено. Такав је био и ИТ сектор, али су, изгледа, почели да га регулишу. Поред тога, постоји и трећи аспект који се односи на утицај од стране других ентитета (држава) које додуше представљају трансмисију власника средстава за рад, али оних страних.

Колико ја видим, заинтересовани актери су намерни да ствари остану баш овакве. Осим ако се домаћа привреда не притисне систем за омогућавање фер тржишне утакмице.
anonymous anonymous 16:21 23.10.2017

Re: Нит' је снег нит' су лабудови

mlatisa
Друштвом управљају власници средстава за рад. Бар тако каже Марксистичка теорија.
Код нас постоји и доза феудализма где постоје локални моћници који скоро све контролишу осим слободе кретања, а питање је и када ће се тога сетити. Од неке такмичарске економије нема ништа, осим ако нешто промакне непримећено. Такав је био и ИТ сектор, али су, изгледа, почели да га регулишу. Поред тога, постоји и трећи аспект који се односи на утицај од стране других ентитета (држава) које додуше представљају трансмисију власника средстава за рад, али оних страних.

Колико ја видим, заинтересовани актери су намерни да ствари остану баш овакве. Осим ако се домаћа привреда не притисне систем за омогућавање фер тржишне утакмице.


Маркс је мртав.
Живео Гручо.

Наравно да је велика заблуда марксизама била да друштвом управљају искључиво власници средстава рада.

Анархистима , а и онима пост...јасно је да основне правце политике детерминишу носиоци разних облика моћи, а то нису једино власници.

Марксизам ......у контејнер.


arianna arianna 11:34 23.10.2017

...

"Čovek je pre svega socijalno biće i biće smisla a tek onda homo ekonomicus."


Dobri poznavaoci ekonomije privrednog rasta i razvoja kažu da bi na vaše pozicioniranje u društvu najviše trebalo da utiču vaše sposobnosti i sreća; na žalost miljama smo daleko od toga, jer je njihov uticaj tek 20%


Dok ekonomisti govore o novcu, i svakodnevno nam ga prezentuje kao imperav, život je ono što nam se u medjuvremenu dešava. A dešava se mnogo toga: porodica, posao, druženje sa prijatiljima, slučajni susreti, nenamrene ljubavi, nova poznanstva, slobodno vreme, putovanja, knjige, zdravi stilovi života, rekreacija, sportske aktivnost, bolesti, smrt.
I dok mediji jure za informacijama kolika nam je inflacija i BDP, kako da napunimo potrošaču korpu i čime, malo ko nas uči i govori kako da se ispuni i proživi dan izmedju supermarketa i kreveta u kome se odlazi na spavanje. Sposobnostima i srećom se malo ko bavi a još manje prezentuje kao bitan faktor. Bilo bi dobro da je drugačije.



Код нас постоји и доза феудализма где постоје локални моћници који скоро све контролишу осим слободе кретања, а питање је и када ће се тога сетити.


Srbiju danas mnogi doživljavaju kao feud koji je prodat za deponuju svog djubreta iz EU, ma koje vrste ono bilo.Tako da ni socijalno-društveni život nije poštedjen ove pošasti. Poslednji, koliko-toliki, uredjeni sistem na ovim prostorima je bio SFRJ koji je mogao preneti uticaj na one jedinke cije urodjene genetske predispozicije naginju ka urednosti i stabilnosti sistema. Nažalost, ovakav broj jedinki je minoran u odnosu na populaciju koja se planski "dezorijentise" i kojoj se svesno usadjuje drugi sistem vrednosti, sa dugoročnim ciljem asimilacije u beizimeno globalisticko drustvo, baz ikakve samosvesti, morala, sistema vrednosti ...
c_h.arlie c_h.arlie 12:44 23.10.2017

Re: ...

arianna

...

Srbiju danas mnogi doživljavaju kao feud koji je prodat za deponuju svog djubreta iz EU, ma koje vrste ono bilo.Tako da ni socijalno-društveni život nije poštedjen ove pošasti. Poslednji, koliko-toliki, uredjeni sistem na ovim prostorima je bio SFRJ koji je mogao preneti uticaj na one jedinke cije urodjene genetske predispozicije naginju ka urednosti i stabilnosti sistema. Nažalost, ovakav broj jedinki je minoran u odnosu na populaciju koja se planski "dezorijentise" i kojoj se svesno usadjuje drugi sistem vrednosti, sa dugoročnim ciljem asimilacije u beizimeno globalisticko drustvo, baz ikakve samosvesti, morala, sistema vrednosti ...

A-joj !
Ne znam šta drugo da kažem kada vidim da se neko poziva na uređenost sistema rahmetli SFRJ-ota.
Strašno - šta drugo reći.
No, da se osvrnem na tezu u uvodnom tekstu --- slažem se da bi ekonomistima trebalo biti zabranjeno bavljenje ekononomijom. Rezultate njihovoga bavljenja živimo.
Naravno, promena će doći ne nečijom dobrom voljom (vlasnika svega na kugli zemaljskoj), nego kao posledicama krvavih sukoba - pa ko preživi.
jinks jinks 11:57 23.10.2017

...

Sebičnost je nesumnjivo doprinela da čovek iz pećine dođe do vasionskog broda.

Međutim, ekonomija nije sve; ekonomisti ne treba da vode čovečanstvo, odnosno da određuju šta su globalni prioriteti.

Idealno bi bilo tu ulogu, iz ruku političara i delimično biznismena i vojne elite, predati u ruke sociologa, antropologa, politikologa i ostalih intelektualaca vezanih za humane nauke.

Dobro, ali bi slično neko mogao da kaže da je sebičnost jednako doprinosila i u suprotnom pravcu. Jer pitanje je i da je, na primer, sebičnosti bilo manje (što je verovatno, ako ništa drugo ono gledajući statistički, nemoguće) da li bi možda već sada leteli vorp brzinama i imali portale ka drugim univerzumima :)

Takođe, vezano za glorifikovanje ljudi iz humanističkih nauka - ko uopšte i može da vam garantuje da i oni ne mogu u suštini biti motivisani nekim sebičnim interesima.

Tako da je verovatno odgovor na vaše pitanje koja bi to struka bila sposobna da osmišljava budućnost sveta i da istovremeno uređuje njenu sadašnjost (a da opet bude potpuno nesebična i puna empatije prema svima) - nijedna, jer trenutno takva verovatno ni ne postoji, a verovatno nikada i neće moći da se osmisli formalni oblik upravo jedne takve struke.

Mislim, to mu verovatno i dođe kao neka vrsta svetog grala, kako uopšte i doći do takvih ljudi.
c_h.arlie c_h.arlie 12:45 23.10.2017

Re: ...

jinks
Sebičnost je nesumnjivo doprinela da čovek iz pećine dođe do vasionskog broda.

Međutim, ekonomija nije sve; ekonomisti ne treba da vode čovečanstvo, odnosno da određuju šta su globalni prioriteti.

Idealno bi bilo tu ulogu, iz ruku političara i delimično biznismena i vojne elite, predati u ruke sociologa, antropologa, politikologa i ostalih intelektualaca vezanih za humane nauke.

Dobro, ali bi slično neko mogao da kaže da je sebičnost doprinosila i u suprotnom pravcu. Jer pitanje je i da je, na primer, sebičnosti bilo manje (što je verovatno, ako ništa drugo ono gledajući statistički, nemoguće) da li bi možda već sada leteli vorp brzinama i imali portale ka drugim univerzumima :)

Takođe, vezano za glorifikovanje ljudi iz humanističkih nauka - ko uopšte i može da vam garantuje da i oni ne mogu u suštini biti motivisani nekim sebičnim interesima.

Tako da je verovatno odgovor na vaše pitanje koja bi to struka bila sposobna da osmišljava budućnost sveta i da istovremeno uređuje njenu sadašnjost (a da opet bude potpuno nesebična i puna empatije prema svima) je - nijedna, jer trenutno takva verovatno ni ne postoji, a verovatno nikada i neće moći da se osmisli - formalni oblik upravo takve struke.

Mislim, to mu verovatno i dođe kao neka vrsta svetog grala, kako uopšte i doći do takvih ljudi.

Ja se prijavljujem dobrovoljno da budem jedan od njih.
Predrag Brajovic Predrag Brajovic 20:20 23.10.2017

Re: ...

Takođe, vezano za glorifikovanje ljudi iz humanističkih nauka - ko uopšte i može da vam garantuje da i oni ne mogu u suštini biti motivisani nekim sebičnim interesima.

Ма, наравно... Али Горанов текст ипак има једну значајну поруку, која се код нас ретко чује -- разумевање да је и сама економија, у ствари, великим делом идеолошка пројекција нашег/појединог дртуштва. Отуда у "истој" капиталистичкој економији појаве неких земаља попут Норвешке, Исланда, Шведске, у којима је друштвена неједнакост најмања, и оних других земаља -- Мексико, Чиле, Турска, Америка, Русија, UK -- које предњаче у друштвеној неједнакости (међу развијеним земљама).

Мислим, то да ли ће учитељи наше деце да имају (релативно) мале или (релативно) велике плате тек је секундарно продукт "економије", нашег буџета и прихода у њему, већ је, најпре, продукт друштвеног договора. Итд. итсл.

Хвала Горану.
jinks jinks 21:20 23.10.2017

Re: ...

Али Горанов текст ипак има једну значајну поруку, која се код нас ретко чује

Naravno ... ali i dalje ostaje pitanje kako uopšte društveni dogovor o kome govorite nastaje. Da li ga nose samo određeni slojevi društva i struke, ili ko već.
Predrag Brajovic Predrag Brajovic 22:25 23.10.2017

Re: ...

jinks
Али Горанов текст ипак има једну значајну поруку, која се код нас ретко чује

Naravno ... ali i dalje ostaje pitanje kako uopšte društveni dogovor o kome govorite nastaje. Da li ga nose samo određeni slojevi društva i struke, ili ko već.

:)
Хм.
Друштвени договор?
Мислим да и тај појам треба редефинисати, а писао сам делом и о томе:

Gospodin Vegert i gospodin Landmeser
c_h.arlie c_h.arlie 06:32 24.10.2017

Re: ...

jinks
Али Горанов текст ипак има једну значајну поруку, која се код нас ретко чује

Naravno ... ali i dalje ostaje pitanje kako uopšte društveni dogovor o kome govorite nastaje. Da li ga nose samo određeni slojevi društva i struke, ili ko već.

Geneza nastanka tog "društvenog dogovora" nije tako lako uočljiva - kada bi to bilo lako, šta bi sprečavalo sve nacije, države, ... da naprave taj isti "dogovor".
To je ekstremno dug proces koji je kod nekih nacija zaživeo, a kod nekih, na žalost, neće nikada.
Ponekada se zapitam da li smo i mi među tim koji nikada neće shvatiti da je jedino investicija u znanje ono što uvećava društveno dobro.
Norvežani, Finci, itd. su to naučili i to je kod njih samorazumevajućega, aksiomatskog, karaktera.
nicknaylor nicknaylor 14:44 23.10.2017

Tihozitije

Sta znaci "upravljati drustvom" ?

Da li Vucic upravlja drustvom ?

Da li Tramp upravlja drustvom ?

Da li je Obama upravljao drustvom?

Zamisli da je nekad neko poglavici rekao da saman treba da upravlja plemenom a ne on ? :)) Toljagom bi mu razbio glavu, svakim mikrokosmosom bila to odeljenjska zajednica ili vlada upravlja onaj koji se NAMETNUO. Meni ta pisanija lice na razgovore uz casicu rakije tiap "kad bi meni neko DAO ja bih vodio drzavu bolje". Upravo cinjenica da ne mozes da se izboris govori da i ne treba da je vodis.

Haug.

Uzgred budi receno ljudi najvise cene pare i korelisu uspeh, itd sa kolicinom para koje imas. i To je to a mi mozemo da pricamo o Ferdinandu koji nije bio kao ostali bikovi nego je voleo da mirise cvece :)

Nego do sledecih izbora pa da vam blog malo zivne :)
zemljanin zemljanin 14:50 23.10.2017

nema druge

samo anarhija - svet spasava

PS. ali ne ona *palanacka*
noboole noboole 18:51 25.10.2017

.

Pre nego sto pocnete olako da komentarisete ovako ozbiljnu temu, upoznajte se sa radom STB-a (Stranka Potpunog Besmisla). To je buducnost upravljanja.

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana