Bog je u nama

Sedim i gledam je pravo u oči.  I ona mene gleda. Ne skida pogled. Na radiju neka tiha muzika. Ja pijuckam svoje omiljeno piće,rakiju od dunje.

Pravim se da je ne primećujem. Ne vredi. Ona bi da se druži sa mnom. Do trećeg pića bila mi je odvratna. Sad mi je čak i simpatična.

Sleće mi na ruku a onda i na lice.Šta je to što je vuče ljudima?

Pažljivo je gledam.

Sećam se jedne SF priče koju sam čitao kad sam bio mlad.

Prepričana u grubim crtama  glasi ovako.

Genijalni naučnik je napravio vremensku mašinu,teleporter.Ta sprava je mogla da razloži njegovo telo na atome a onda ih sastavi na drugom mestu, drugom prostoru i vremenu.Odlučio je da prvi pokuša.Ušao je u vremensku kapsulu i zatvorio vrata.Oko njega je svetlucalo bezbroj komandi.Ispritiskao je željenu kombinaciju i pritisnuo definitivni „enter“.

Probudio se u istoj takvoj kapsuli ko zna gde i ko zna kad.

Kad je bolje pogledao svoje telo video je da umesto ruke ima krilo muve. Počeo je da traži po teleporteru i na najskrivenijem mestu pronašao muvu. Umesto krila imala je jednu malu belu ljudsku rukicu.

Još pažljivije sam razgledao moju muvu. Nije imala ljudsku rukicu.

Posle četvrtog pića izgledala mi je sve više simpatična.

I dalje je zujala unaokolo i povremeno zastajala da me osmotri. Za to vreme malo sam proguglao i saznao da njihova populacija broji hiljade jedinki.

Kako da među njima raspoznam moju muvu?

Setio sam se i floskule: Da nije ljudi ne bi bilo ni Boga.Nešto mi je iz podsvesti govorilo: Bog je u tebi, ti si gospodar života i smrti.Setio sam se i Ničea nepravedno optuženog.

Tako sam se osetio kao svevišnji.

Umlatio sam moju muvu kineskim tepačem namrtvo i odložio je u kantu za đubre.

Nisam imao grižu savesti jer je ni Bog nema.

Popio sam i peto piće i otišao da spavam.