Haški tribunal, ratni zločini i zločinci: retrospektiva*

U predvečerje jugoslovenske katastrofe za beogradski nedeljnik Inervju napisao sam nevelik prilog pod naslovom Zločinci ante portas. U zaključku sam istakao, da neraščišćeni odnosi iz skorije prošlosti i socijalna klima devedesetih, daju dosta osnove za pretpostavku da građanski rat u SFRJ, ukoliko do njega dođe, ni ovoga puta neće proći bez ratnih zločina, te da će taj rat, pored drugih specifičnosti, obeležiti zastrašujuća svirepost jednog broja njegovoh učesnika. Nažalost, ove i slične pretpostavke su se obistinile.  Pogrešio sam samo u jednom: nisam mogao ni predpostaviti da  pred našim vratima čeka baš toliki broj svirepih zločinaca. Kasnije sam pokušao da pronađem odgovore, da razumem, ne da opravdavam ili osudim. 

Već u toku rata bilo je jasno da su granice međunarodnog humanitarnog prava probijene. Statut Međunarodnog vojnog suda u Nirbnergu, koji je verifikovala generalna skupština OUN Rezolucijom od 11.12.1946.g. kao ratni zločin kvalifikuje: ubistva, zlostavljanje ili deportaciju civilnog stanovništva, ubistva ili zlostavljanje ratnih zarobljenika, ubijanje talaca, pljačkanje javne i privatne imovine, namerno razaranje gradova i sela, ili pustošenja koja nisu opravdana vojnim potrebama. Bilo je, također, jasno da ratne zločine čine sve sukobljene strane. Međutim, na primeru ratova u bivšoj Jugoslaviji  starom, nepisanom pravilu po kome se  poraženima sudi kao ratnim zločincima, a na pobedničkoj strani pojedinci se za ista dela proglašavaju herojima, najmoćnija sila u istoriji sveta dodala je još nekoliko redova – o tome ko je ratni zločinac, a ko heroj mi odlučujemo, preko međunarodnih sudova i na sve druge načine.

 1. 

Ratni zločini, kao uostalom i rat, bez sumnje su veliko zlo koje ljudi čine jedni drugima. Razumeti zašto je tako bilo i u prošlosti, a i danas nije moguće, ukoliko se, makar i na ovlaš, ne sagledaju religijska i filozofska gledišta o uzrocima i poreklu zla. 

Religije na različit način tumače poreklo i izvore zla.

U grčko-rimskim polimonističkim religijama i budizmu ne postoji jedna personifikacija zla, već više njih, baš kao i bogova. Drevne monističke religije, one koje su prihvatale jedan božanski princip, imale su bogove protivrečnih etičkih svojstava koji su u večitoj borbi.  Etička ambivalentnost ispoljavala se unutar jednog božanstva ili kroz božanske dublete.

Zaratustra je, oko 600. g. re n.e, razrešio božanske etičke protivrečnosti, tvrdeći da zlo nije aspekt boga, već odvojeni princip. Vrhovni Bog, gospodar mudrosti, Ahura Mazda, stvorio je svet, a sve zlo na svetu stvorio je zao duh Ahirman.

Drevni starozavetni judaizam tumačio je da je zlo rezultat čovekovog greha, njegove izopačenosti i otuđenosti od Boga, (Eva i Adam, Kain i Avelj, Sodoma i Gomora..). Izvor zla je spiritualno biće suprotsavljeno Bogu, a njegova geneza se kreće od grešnih sinova božjih, pa sve do Satane, oličenja zla u jednom liku. U vreme apokaliptičkog perioda (robovanja Rimu) svi ljudski gresi su rezultat dominacije Satane.

Jevrejska misao, kasnije, kroz rabinsko učenje, kreće u drugom pravcu i tvrdi: zlo potiče iz nesavršenosti stvarnog sveta (metafizičko zlo) i iz zloupotrebe slobodne volje. Njegov izvor nije Satana, već u svakom čoveku žive dva antagonistička duha – sklonost dobru i sklonost zlu. Pobedu nad zlom čovek može postići pridržavajući se Tore.

U ranoj  hrišćanskoj etici prisutni su uticaji i empiričke i metafizičke antičke misli o zlu. Sukob Avgustina i Pelagija i pobeda Avgustinovog  učenja o radikalnom zlu bio je i konačan slom antičke kulture za čitav period srednjeg veka. Antički etički optimizam ustupio je mesto hrišćanskom etičkom pesimizmu – naglašavanjem značaja zla kao snage koja vlada svetom.

Teološka misao koja je tvrdila da Adamovi potomci imaju sposobnost samo da greše i da znanje o moralnom ne pomaže čoveku da postane moralan našla je, na doktrinarnom planu, izlaz u indulgencijama i ispovedima. Ako si bogat plati, a ako si siromašan ispovedi se, očitaj nekoliko molitvi i gresi su ti oprošteni. Papske indulgencije se nisu održale, ali ispovedi su i danas snažni eliksir za ispiranje savesti. To znači ako  je čovek grešan po rođenju i ako je cena učinjenih    greha tako niska, onda činiti zlo postaje prihvatljivo. Najbolje se to vidi na primeru najtežeg greha, greha homicida i izigravanja najjasnije božije zapovesti Ne ubij. Jezuit Petrus Alagon ispraća krstaše u pohod na Jerusalim rečima: Po naredbi Božjoj može da se ubije nevini, da se pljačka, vrši razvrat, jer On jeste Gospodar života i smrti i svega ostaloga i zato je nužno izvršavati Njegove naredbe. Ili kad veliki reformator Martin Luter, sličnim povodom, 1526.godine u svom delu Ob Kriegsleute auch in seligen stande sein kunten napiše: Ruka koja drži mač nije više ljudska ruka, već Božja ruka, i da to nije čovek, već da Bog veša, gazi i obezglavljuje, ubija i ratuje, sve su to Božja dela i Njegova suđenja.                                  

Dakle, i judaizam i hrišćanstvo poreklo zla vezuju uz slobodnu volju. U islamu, međutim, kako još u 8.veku uočio znameniti sirijski monah i teolog Jovan Damaskin,  poreklo dobra i zla se izvodi iz Boga (Alaha), kako bi se sačuvala njegova svemoć.                  

Filozofija u svojoj baštini čuva pregršt ingenioznih umova koji su čovečanstvu ponudili svoje odgovore o uzrocima i poreklu zla.

Još su se u antičkoj etici o zlu formirala dva osnovna pravca: Aristotelov empirički i Platonov metafizički. Aristotel tvrdi da je zlo unutrašnje duhovno svojstvo čoveka koje odredjuje njegove postupke, a pobediće ga razvijanjem uma, dakle saznanjem. Piron iz Elide i Seksta Empirik, nastavljajući Aristotelovo učenje, svaki u vremenu u kom je živeo, pažljivo beleže sve što je antika znala o razilaženju vrednovanja dobra i zla među ljudima raznih staleža, obrazovanja, doba života i to kod raznih naroda. I na osnovu svojih empiričkih dokaza zaključuju da dobro i zlo ne postoji u apsolutnom smislu ili po prirodi, nego jedino u odnosu na pojedine ljude i narode. Aristotelovim tragom išli su mnogi kasniji filozofi i on se može smatrati vladajućim pravcem.

Za razliku od Aristotela, Platon na vrhuncu svoje misli, na pitanje o poreklu zla odgovara da čovek ne stupa u svet kao neodređen, nego sa urođenim karakterom iz predzemaljskog postojanja duše. Ima jedno mesto u Učenju o državi na kojem Platon urođeni karakter izvodi iz predvremenskog slobodnog izbora jedinke – duša stupanjem u život bira između dobra i zla. Za tu misao kasnije su se vezali svi sistemi teodiceje u hrišćanskoj etici i učenja o predodredjenju: krivnja je onog ko je izabrao, Bog je nedužan.                                            

Stoici su prvi pokušali da ova dva pravca, metafizički i empirički, pomire.Po njima, osnovni sadržaj moralnog jeste živeti u saglasnosti sa prirodom, a sama priroda u sebi sadrži zakone s kojima čovek treba da se usaglasi. Hrisip, također stoik, široku raprostranjenost zla objašnjava dualizmom uzroka čovekovog ponašanja. Jedni potstiču na moralno postupanje u skladu sa prirodnim zakonima, a drugi zavise od čovekove volje i mogu predstavljati prekid zakonitosti i reda u prirodi. Taj prekid ispoljava se kao zlo.                                  

Novija filozofska misao, počev od humanizma i renesanse, već kroz dela Bekona pokušava da odvoji moralno od religioznog. To nije bilo baš tako jednostavno.

Samjuel Klark, kritikujući nominaliste, Loka i Hobsa, tvrdi da u priodi postoji razlika između dobra i zla pre svakog zakonodavstva, kako novozavetnog, tako i građanskog. Prema Klarku do odgovora šta je dobro i moralno, a šta zlo, dolazi se saznanjem, koje se pretvara u volju. Međutim, kad je uočio da moralno više pripada teorijskoj, a zlo praktičnoj sferi, poseže za argumentima otkrovenja Božje volje i time opovrgava sam sebe i vraća se metafizičkoj etici.

Hjum uvodi subjektivno-psihološki metod sagledavanja zla i kaže da je zločin za um samo niz motiva, misli i postupaka, a osećanje ga karakteriše kao moralno zlo. Helvecije u delu De l’ Esprit des Lois  tvrdi da je čovek proizvod njegovog vaspitanja i da se njegovo postupanje uvek kreće u pravcu manjeg otpora.

Naturalizam je u delima Spinoze i sledbenika dao svoj doprinos shvatanju zla. Spinoza uči potonje genracije da je, sa stanovišta pojedinačnog bića, «dobro» sve ono što uvećava njegovu snagu i životnu punoću, «zlo» je ono što ih slabi i umanjuje, a za univezalno stanovište potpuno su irelevantna sudbinska pitanja pojedinačnog bića, čiji se život kreće između dva pola samoodržavanja i samopropadanja. Umesto jednog čoveka kome ne uspeva samoodržanje postoje drugi kojima uspeva.

Imanuel Kant pravi kopernikanski obrt u etici kad tvrdi da moralni zakoni ne nastaju iz prethodnog pojma ili iskustva dobra i zla, nego su dobro i zlo moralnim zakonom određeni, a on je kategorički imerativ, koji nije izvodiv ni iz čega i tu se Kant vraća metafizici moralnog kao kod Platona ili Tome Akvinskog.

U Hegelovoj dijalektici zlo postaje forma u kojoj se ispoljava pokretna snaga istorije. Rđave strasti, lakomost i vlastoljubivost pretvaraju se u poluge istorijskog razvitka, jer izazivaju pobune koje vode ka novom napretku.                                       

Za Šelinga, koji je sistematizovao sve prethodne torije, zlo je kosmička snaga i čin slobode. Prema njegovom shvatanju nužnost zla u čoveku proizlazi iz nesvesne volje, a svaka čovekova radnja je određena uzrocima koji se nalaze u prošlom vremenu i koji pri njenom izvršenju nisu više u čovekovoj moći. Ne možemo, a da ne spomenemo Šopenhauera. Filozofi pre njega su sve stvarno videli kao umno, a Šopenhauer u stvarnosti sagledava samo strašnu bezumnost i kaže: dogma o praroditeljskom grehu nije ništa drugo do mitski izraz istine da je u krajnjoj osnovi sva krivica za zlo postavljena samim postojanjem.                                          

Prema Ničeu, put kojim čovek treba da ide nije put ka sreći već put ka moći, a nasilnički samoživi interesi moraju nadvladati ljubav prema bližnjem kao prezrenu i dekadentnu. Niče svoje učenje izopačava u veličanje zla, koje mu ne izgleda kao nešto od prirode dato, protiv čega se treba boriti, već naprotiv, kao ono što treba tražiti i na sve načine pojačavati, jer kako kaže njegov Zaratustra: ...videti da se pati, to godi, učiniti da se pati – još više!

Nije teško zaključiti da je relativizacija dobra i zla, kao dominantna filozofska misao od antike do Spinoze, sa izuzetkom Kanta, postepeno prerasla u prihvatanje zla kao kosmičke nužnosti i zamajca istorije, pa do otvorenog veličanja zla kod Ničea. Ni jedan mislilac pre Ničea nije ljudima nametnuo etiku večnosti pakla na zemlji kao najvišu životnu radost. 

              Ako je filozofija bistro oko sveta i so ljudske misli, onda je jasno kakv je svet u kome živimo. Čini se da je jedini moguć odgovor da su i dobro i zlo imanentni ljudskoj prirodi i svim oblicima ljudskog društva, bez obzira na stepen njegovog razvitka.

 2.

Teologija i filozofija razmatraju zlo kao najopštiju kategoriju i zato nude samo opšte odgovore. Za odgovorom na pitanje: zašto jedan čovek postaje zločinac, a drugi ne, tragaju psihologija i psihijatrija.

Prve teorije o zlu koje su razvile psihologija i psihijatrija temeljile su se na teološkom i filozofskom promišljanju zla, samo što je termin zlo zamenjen terminom agresija, a kasnije je uveden i pojam destruktivnost.

Jedna od prvih celovitih torija koju je razvila psihologija jeste instinktivistička teorija. Njen začetnik bio je Konrad Lorenc. Po njemu agresivno ponašanje proizlazi iz  urođenog instinkta, koji traži rasterećenje i čeka povoljnu situaciju da se izrazi. Dakle,filogenetski je programirano.Skiner, osnivač   biheviorističke teorije, nasuprot Lorencu, tvrdi da je čovekova agresivnost izazvana uticajem okoline.

Može se reći da prema instinktivističkoj teoriji čovek živi prošlost svoje vrste, a prema biheviorističkoj teoriji čovek živi sadašnjost svog socijalnog okruženja. Reč je, očito o determinizmu koji je dominantan u teološkim učenjima o pragrehu, radikalnom zlu kod Augustina i u filozofiji kod Šelinga i Šopenhauera.    

U svakom slučaju, prema instinktivističkoj i biheviorističkoj teoriji, čovekovo ponašanje je uslovljeno i malo, ili, gotovo ništa ne zavisi od njega samoga. U navedenim teorijama, kao i njima sličnim, poput neobihevijoriističke i frustracione teorije, nema jasnijeg odgovora zašto jedan čovek čini, a drugi ne čini zlo.

Prve pomake učinio je Zigmund Frojd u okviru psihoanalitičke teorije.

Za Frojda instinkt, kao somatski ukorenjeni nagon, pokreće čovekovo ponašanje, ali ga striktno ne determiniše. Borba instinkata; u ranim radovima samoodržanja i seksualnog instinkta, a u kasnijim radovima instinkata života i smrti, uz modifikaciju okoline (koja deluje kroz strukturu libida); određuje čovekovo ponašanje kroz svesne, a češće kroz nesvesne procese.

Najveći Frojdov doprinos je upravo u tome što je otkrio nesvesne aspekte uma i energiju koju nesvesno upotrebljava da bi prikrilo nepoželjne strasti. Nesvesne sile su integrisane u čovekovom karakteru. Iz toga proizlazi da karakter determiniše ponašanje, međutim «princip realnosti» nameće kompromis. Do koje će mere ličnost potisnuti svoje stravstvene žudnje ne zavisi samo od faktora u njemu, već i od okruženja.

Posle Prvog  svetskog rata Frojdov pristup razmatranju destruktivnosti bitno se menja i on izvore destrukcije vidi u borbi instikta života (eros) i instikta smrti (tanatos). Instikt smrti suprotan instiktu života deluje u smeru vraćanja živog u prvobitno neorgansko stanje. Libido usmerava taj instinkt prema van i on se na okolinu  ispoljava kao destrukcija. Ako ne nađe zadovoljenje u vanjskom svetu, zbog stvorenih prepreka, ispoljava se kao samodestruktivnost.  Frojd kaže: Izgleda da je zaista neophodno da uništimo neku drugu osobu, da ne bi uništili sebe, da bi se zaštitili od težnje za samouništenjem. Zaista strašno saznanje.

Frojd je došao do tragične alternative: čovek će radije ubijati druge, nego dozvoliti da bude bolestan. U svom odgovoru Ajnštajnu o pitanju Čemu rat, 1933.godine, Frojd priznaje da su čovekovi impulsii instikta smrti bliži prirodi, dakle jači, nego čovekova otpornost prema njima.

Frojd je uočio tri tipa destruktivnosti. Prvi tip su impulsi okrutnosti utemeljeni na instiktima samoočuvanja – reagovanje na stvarnu opasnost i odbrana. Drugi tip su destruktivni impulsi nastali kombinacijom potisnute seksualne požude i instikta smrti, poznatiji kao sadizam. A treći tip Frojd je definisao kao slepo besnilo destruktivnosti praćeno visokom stepenom narcisoidnog uživanjautemeljeno isključivo na instinktu smrti,  koje se ispoljava ili kao samodestruktivnost ili kao destruktivnost prema drugima.

Doprinos Eriha Froma razumevanju ljudskog zla, možda je i ponajveći, a ogleda se kako u proširenju psihoanalitičke teorije i njenog metoda, tako i u filigranskoj analizi i opisu vrsta i tipova destruktivnosti  i karekterološkim studijama ličnosti koje je čovečanstvo upamtilo kao najveće zlotvore.

From ukupnu ljudsku agresivnost deli na benignu i malignu.

Benigna agresija kod čoveka je odgovor na ugroženost vitalnih intersea, filogenetski je programirana, defanzivna je i teži uklanjanju ugroženosti ili uklanjanju uzroka ugrožavanja.

Maligna agresija ili destruktivnost nije filogenetski programirana, isključiva je karakteristika čoveka. Nije instinkt, ali je ljudski potencijal razvijen u čovekovom karakteru. Karakter je samo ljudski fenomen, životinje ga nemaju. Čovek je uspeo stvoriti odgovarajuću zamenu za izgubljene instinkte i da nije razvio karakter bio bi biološki promašaj.

Frojd i klasični psihoanalitičari su smatrali da se razvoj karaktera završava oko pete godine. From, na osnovu svojih istraživanja, tvrdi da je ta koncpcija neodrživa, jer je mehanicistička i proces življenja, a time i karaktera ne smatra razvojnim sistemom.

Destruktivnost se najčešće ispoljava kao sadizam i nekrofilija i to samo kod onih ljudi u čijem karakternom sistemu ove strasti predstavljaju dominantnu crtu.

Sadizam je strast za posedovanjem apsolutne i neograničene vlasti nad drugim bićima - biti Bog drugom biću transformacijom nemoći u doživljaj svemoći. Pod sadizmom se ne podrazumeva samo seksualni sadizam, iako ime duguje Markizu de Sadu, već  daleko češći i rasprostranjeniji oblik mentalnog i daleko opasniji oblik fizičkog sadizma.

Nekrofilija, u karakterološkom smislu, je strasna sklonost svemu što je mrtvo, težnja ka pretvaranju živog u neživo, težnja destrukciji radi nje same.

From navodi da je ponašanje J.V.Staljina školski oblik mentalnog sadizma. On je, od početka revolucije, prvi naredio mučenje političkih zatvorenika, a metode mučenja koje je primenjivala NKVD u vreme Staljina nadmašile su u okrutnosti sve o čemu je carska policija mogla i pomišljati. Iako je i sam izdavao naređenja o vrstama fizičkog mučenja, Staljin je lično uglavnom praktikovao mentalni sadizam. Posebno je uživao da uveri svoje bliske saradnike u naklonost prema njima, što je podrazumevalo njihovu ličnu sigurnost, da bi samo dan ili dva kasnije izdavao naređenje za njihovo hapšenje.

Karakterološka studija Hajnriha Himlera, prema Fromu, je pravi klinički slučaj i odličan primer sadističkog karaktera obogaćenog ekstremnim crtama pokvarenog autoritarnog birokrate.

Na primeru Adolfa Hitlera, kliničkog slučaja nekrofilije, From je na najbolji način demonstrirao svoj metod  u mnogome različit od klasične frojdovske psihoanalitičke metode.

U psihobiografskoj studiji Hitlera pokazao je koje su ga pokretačke snage, odnosno koje strasti, motivisale na destrukciju nezabeleženu u novijoj istoriji; i koji su uslovi, unutrašnji i spoljni, odgovorni za razvoj nekrofilije kao dominantne crte u njegovom karakteru.

Najvažnije uticaje na dete vrši karakter roditelja, ali ti uticaji su daleko od simplificističke formule, po kojojoj je loš razvoj deteta proporcionalan okrutnosti  roditelja u ranim godinama života. Proučavanje karaktera Hitlerovih roditelja, majke Klare i oca Alojza, pokazali su da su oboje, prema poznatim podacima, bili stabilni, dobronamerni i nedestruktivni ljudi.

Radeći karakterološke studije Hitlera, Himlera, Staljina i sličnih velikih destruktora, From navodi čitave grupe faktora koji dovode do destruktivnosti.

Na individualnom planu to su: konstitucionalne dispozicije ličnosti, idiosinkrazije porodičnog života, izuzetni događaji u životu ličnosti, osećaji nemoći i praznine, stanje psihičke oskudice koja izaziva nedostatak osećanja i hladnu ravnodušnost, a na društvenom planu: nedostatak nezavisnosti, integriteta i produktivnosti, pasivnost i lenjost.

Svi veliki destruktori i zločinci koje je From analizirao imali su u svom karakteru sadističku ili nekrofilnu  karakternu crtu kao preovlađujuću, a Hitleri nekrofilnu I narcisoidnu crtu.

From je, također, došao do zaključka da zle, destruktivne osobe najčešće pokazuju ljubazno lice, ljubav za porodicu, decu i životinje i time, kao fasadom, prikrivaju svoju zlu prirodu. Na hiljade sličnih Hitleru žive i danas  svoj život prosečnog građanina i opasni su samo u svom užem krugu. Međutim, kada sile destrukcije i mržnje ovladaju na širem društvenom planu, takvi ljudi postaju opasnost za čovečanstvo.

3.

Ratni zločin je vrlo stari fenomen. Tačnije, od kada se vode ratovi, od tada postoje i ratni zločini. Bez obzira na starost ratnog zločina kao pojave, i njegovu masovnost, lčnost ratnog zločinca ostao je nedovoljno poznat i nedovoljno istražen socijalno-psihološki fenomen. O žrtvama i dimenzijama ratnih zločina znatno se više zna. Razlog je jednostavan – tragovi ostaju, preživele žrtve govore, a zločinci ćute.

             Iako ljudska rasa umnogome počva na ubijanju, na stranu svi eufemizmi, ubijanje ljudi je tabu. I pored svi tabua ljudi se stalno međusobno ubijaju. Za razliku od životinje, koja ubija instinktivno, čovek ubija svesno, jer jedino on zna, ili misli da zna, šta je smrt. Zbog toga je homicid jedno od najvećih i večitih pitanja etike, religije, psihologije, prava i drugih naučnih disciplina.

              U našoj civilizaciji čovekoubistvo je najčešće legalno u odbrani trećih lica, u nužnoj samoodbrani, kao posledica slučaja, u vršenju specifičnih dužnosti (javna i druga bezbednost, egzekucija nad osuđenikom na smrt) i, naravno, u ratu. Ponegde i ponekad mogu biti razumljivi, iako ne prihvatljivi i legalni, i razlozi za ubistvo drugog čoveka u odbrani časti i dostojanstva, osveta i eutanazija.

             Nije teško zaključiti da je čovek spreman da ubija, i da bude ubijen, uglavnom onda kada su ugroženi njegovi vitalni (egzistencijalni) interesi. Za razliku od životinja, sfera čovekovih vitalnih interesa je vrlo široka. Pored fizičke egzistencije, čovekovi vitalni interesi jesu sloboda, ideali i vrednosne orjentacije.

             Način postupanja u slučaju fizičke ugroženosti vlastitog života određuje pojedinac. Međutim, odluku o tome da li je ugrožena sloboda nacije i države i način njene odbrane, u ime svih donosi državni vrh, a vrlo često – vođe i očevi nacije samostalno. Upravo tu se i kriju koreni masovnih ratnih zločina izvršenih u ime nacije i države, u ime krvi i tla.

             U ratu i ratnik i ratni zločinac ubijaju. Razlike između njih su, ipak, vrlo velike. U ratu je legalno, i za borca moralno prihvatljivo, ubiti u jeku borbe, i to isključivo naoružanog neprijatelja koji dejstvuje. Borac ne ubija žene, decu, stare i nemoćne, ranjenike i ratne zarobljenike. Ratni zločinac se od ratnika razlikuje ne samo po tome koga ubija, već  i po tome zašto ubija, kako ubija i šta oseća dok ubija. Zločinac ubija zbog iživljavanja nagomilanih strasti (ideoloških, šovinističkih...), svoja zlodela najrađe čini nožem ili maljem i pri tom ne oseća nikakvo gađenje, a mnogi u tome i uživaju. Naznačeno se odnosi na ratnog zločinca direktnog izvršioca. Međutim, ništa manje destruktivne nisu ni ostale kategorije ratnih zločinaca koji svoja zlodela izvršavaju bez direktnog kontakta sa žrtvama. To su indirektni izvršioci, direktni i indirektni naredbodavci.

              Indirektni izvršilac iz aviona, raketnih rampi i sličnih razornih borbenih sistema otvara vatru na civilno stanovništvo po naseljima, na bolnice, na kolone izbeglica, zbegove.... .

             Direktni naredbodavac najčešće pripada srednjem i visokom komandnom kadru. On naređuje destrukciju koju sprovode direktni i indirektni izvršioci.

             Najčešća psihološka racionalizacija kojoj pribegavaju ratni zločinci, izvršioci i naredbodavci, vrlo je jednostavna i funkcionalna. Ona glasi: Ja sam samo vršio svoju dužnost. Većina ratnih zločinaca kojima je do sada suđeno branila se tvrdeći da su vršili svoju dužnost, tj. da su bili primorani da čine to što su činili. Kad se ubija iz dužnosti, krivica se prenosi na sve, a umesto osećaja krivice čak se javlja  osećaj zadovoljstva, jer je dužnost izvršena. Pravi primer je Adolf Ajhman. On se, tokom suđenja u Jerusalimu, držao kao birokrata čija je dužnost da na najbolji način obavi svoj posao, a posao mu je bio da ubije stotine hiljada Jevreja. Zato Hana Arent, koja je pratila suđenje, kasnije i piše O banalnosti zla.

             Posebne pažjne su vredni  ratni zločinci indirektni naredbodavci.

Iako malobrojna, ova kategorija je izuzetno opasna i za ratne zločine, u suštini, najodgovornija. Ratni zločinci indirektni naredbodavci jesu oni politički, državni i nacioanalni lideri koji su, svesno ili nesvesno, kreirali takve državne i nacionalne političke i vojne ciljeve, čija realizacija neminovno dovodi do masovnih ratnih zločina ili genocida, jer su na bilo koji drugi načina apsolutno neostvarivi. Bez obzira na masovnost žrtava i dimenzije razaranja, oni takvu politiku uporno sprovode sve do svog ličnog pada ili konačnog poraza države na čijem su čelu. Svoja zlodela pred vlastitom savešću i sudom uvek pravdaju višim državnim i nacioanalnim ciljevima, političkim okolnostima i istorijskim razlozima.

             Najjednostavnije objašnjenje fenomena ratnog zločinca bilo bi da se on rađa, te da je reč o psihički bolesnim ljudima, sužene moći rasuđivanja i niske inteligencije. Međutim, to nije tačno. Postoji opsežna naučna elaboracija koja nedvosmisleno ukazuje da se ratni zločinac ne rađa – već nastaje, te da je većina ratnih zločinaca svrstava u normalne ličnosti. Teza da je reč o ljudima niske ineligencije, generalno gledano, također ne stoji. Sudski psiholog G.M. Gilbert, testirao je ineligenciju ratnih zločinaca kojima je suđeno u Nirnbergu. Rezultati su pokazali da većina ima nadprosečnu inteligenciju: Kalterbruner 113, Jodl 127, fon Širah 130,  Frank 130, Denic 138, Gering 138, Šaht 143.

            Šta utiče, odnosno koje su pretpostavke da normalna ličnost postane ratni zločinac i čini monstruozna zlodela?

            Na širem društvenom planu presudan uticaj imaju sredinski faktori – odgovarajuća ideologija, organizacija i socijalna situacija, a na užem, individualno psihološkom, planu određene karakteristike ličnosti.

             Bitne komponente ideologije koja priprema ratni zločin jeste dehumanizacija i satanizacija neprijatelja. Odabrani neprijatelj se prikazuje kao nečovek čije uništenje je nužno radi vlastitog opstanka. Odgovarajuća organizacija podrazumeva političke partije koje zagovaraju adekvatne političke ciljeve i formiraju specijalne, «elitne» jedinice za njihovu realizaciju. Odgovarajuća socijalna situacija se stvara sistematskom propagandom sve dok se većina vlastitog naroda ne uveri da je u opasnosti, da su ugroženi njegovi vitalni interesi i da mu preti uništenje od odabranih nacionalnih, verskih ili političkih protivnika.

             Formiranjem takve socijalne situacije stvoreni su svi preduslovi za buduće ratne zločine. Ipak, čak ni u takvim uslovima ne postaju svi učesnici rata ratni zločinc, već samo pojedinci. 

            Karakter je čovekova sudbina, citira Erih From Heraklita, istražujući anatomiju ljudske destruktivnosti. Radeći detaljne karakterološke studije Kerna, fon Salomona, Staljina, Himlera i Hitlera, From zaključuje da su ljudi sa sa manje ili više izraženim nekrofilnom, sadističkom, autoritarnom ili konformističkom crtom u karakteru potencijalni zločinci, teroristi i mučitelji. Fromovim nalazima moglo bi se dodati da se ratni zločinci regrutuju iz redova izrazito sugestibilnih i frustriranih pojedinaca, bez obzira na sklop crta ličnosti, kao i iz redova ličnih osvetnika.

             Na ključno je pitanje, da li je moguće i kako sprečiti ratne zločince i njihova monstruozna zlodela, odgovor je jednostavan - borba protiv ratnih zločina može biti uspešna jedino kao borba protiv rata.

4.

SAD su, po shvatanju njenih građana, a i mnogih drugih, zemlja sa vodećom demokratijom u savremenom svetu. Istovremeno, SAD su država koja je vodila najviše ratova u novijoj istoriji. U drugoj polovini dvadesetog veka vodili su ratove u Koreji, Vijetnamu, Iraku, Avganistanu, Jugoslaviji... kao i brojne veće ili manje oružane intervencije, koje je teško i pobrojati. Nije potrbno ni isticati da su u svakom od tih ratova počinjeni i ratni zločini.

Buš-Blerova invazija na Irak, na primer, jasan je primer onoga što je Nirmberški tribunal odredio kao "vrhovni međunarodni zločin", u koji spadaju sva zlodela koja su potom usledila. Mi bismo učinili dobro ukoliko bismo se prisetili elokventnih reči nirmberškog sudije glavnog veća Roberta Džeksona: "Mi predajemo optuženima 'otrovni pehar', i ukoliko gucnu iz njega, moraćemo da prihvatimo istu presudu." Začljučci se čine prilično jasnim, kaže Čomski. 

Sve odredbe međunarodnog ratnog i humanitarnog prava odnose se i na SAD, kao i sve druge države članice OUN. Međutim, SAD nisu potpisnik ni jedne međunarodne konvencije po kojoj bi bilo moguće da bilo ko i bilo gde sudi bilo kom njihovom građaninu za ratni zločin. Upravo zbog toga je značajno uočiti kako se SAD i njihov pravosudni sistem odnosi prema ratnim zločinima koje su počinili pripadnici njihve vojske.  

Mi Laj je selo u Južnom Vijetnamu koje je 1968.godine, kao i čitav Južni Vijetnam, bilo pod vojnom kontrolom armije SAD. U okviru velike Tet ofanzive snage Narodnog fronta za oslobođenje Južnog Vijetnama doživele su veliki poraz i tokom povlačenja deo snaga se skrivao po selima u oblasti Kvan Naj. 23. Pešadijska divizija Vojske SAD preduzela je ofanzivu u cilju pronalaženja i uništavanja preostalih pripadnika Vijet Konga.

1. i 2. vod čete C Udarne grupe Barker, (1. bataljon 20.puka 11.brigade 23. pešadijske divizije), napali su selo Mi Laj u jutarnjim satima 16.03.1968.godine, posle snažne artiljerijske i vazdušne pripreme. Iz sela nije bilo nikakvog otpora, ni jednog pucnja. I pored toga američki vojnici su ušli u selo i otvorili vatru na nenaoružane civile.

Nemoćne starce, žene i decu prikupili su u grupe od 20 do 40, a zatim sistematski ubijali vatrom iz streljačkog oružja, bombama i bajonetima.

Poručnik Vilijam Keli, komandir 1. voda, koji je naredio streljanje, uzimao je puške iz ruku onih vojnika koji su odbili da pucaju i sam iz njih ubijao civile. Ubijanje je dugo trajalo, sve dok Mi Laj nije slučajno nadleteo izviđački helikopter kojim je pilotirao poručnik Hju Tompson. On je, rizikujući život, sprečio dalji masakr.

Naredna dva dana tragovi zločina su otklanjani spaljivanjem sela, a leševi su bačeni u kanal za navodnjavanje.

Četa C je dobila pohvale za sjajno obavljen borbeni zadatak. Inače, ta četa je u Vijetnam stigla tri meseca pre masakra u Mi Laju. Nije učestvoavala u direktnim borbama, ali je i pored toga imala gubitke od 5 poginulih i 23  ranjena vojnika koji su stradali od nagaznih mina i drugih zamki gerilaca.

Broj žrtava u Mi Laju procenjen je različito.  Prema rezultatima istrage koju je sprovela američka administracija ubijeno je 364 civila, a na spomeniku žrtvama masakra nalazi se 504 imena. Žrtve su bile starosti od jedne do 82  godine. Mnoge žene su silovane, civili su mučeni, velik broj leševa je bio osakaćen. 

Godinu i po dana kasnije, zahvaljujući novinaru Sejmur Herišu, američka i svetska javnost je saznala za masakr u Mi Laju. Pod pritiskom javnosti Vojni sud je pokrenuo istragu i optužio potpukovnika Barkera i još 13 oficira iz Udarne grupe Barker. Međutim, osuđen je samo poručnik Keli, a ostali su oslobođeni krivice. Iako osuđen na doživotnu robiju, Keri je već posle tri godine oslobođen.

...............

Navedeni radovi o fenomenu ratnog zločina i zločinaca već su objavljeni, ali u povodu završetka rada Haškog tribunala, povezao sam ih u jednu celinu. To je, naravno, uslovilo i neuobičajenu dužinu posta, zbog čega se izvinjavam.