означено тинтнблајем

(тешко онима који писанија узимају за животне приручнике)

удобно заваљеном у библиотечкој бержери, док маестро Гекић посредством цедеа маами облаке сећања из мојих присета клавир етидама Капустина ,

ево ми се гласа екстровертни нервирач ужитка креативности текстосастављачаме да еуфонијом речи те кокофонијом реченица, на постовима које блогу прилажем дочарам узрочника тих ми порива ,са свим својим преливима замршености у свилене конце сећања, а притом несталних као једнодневни водени цвет, што се по обичају здеси кад анализа издоминира над опсервацијом .

- живот одузима људима страшно много времена, а и уочавам да желимо све мање и мање, да бисмо могли издржати трајање. уствари ,треба умрети изненада, после је касно, указује ми комшија Цвета, исписник, опчињен оноземаљским причама којима га товари Унук тинејџер, застрањен Кролијем ,вагајући како на сваког од нас данас живећих има тридесет духова ,односно за толико мртви надмашују број живих. за сваког умрлог у свемиру постоји по звезда која трепери сопствену светлост . nosce te ipsum* исписао је унукму по плафону дневне собе, кружно око лустера, па сад кодагод дође у посету у чуду се пита о чему је ту реч и ето прилике Деди да их угушка тумачењем полусхваћеног дрзовитог трагалаштва Кролија , жигослава своје личности у тело херметичке традиције. човеку је увек највећи циљ срећно стићи што даље и још срећније се вратити, а притом не заборављати виђено, него то чинити полако јер сећа се само онај који може и који сме, а најмање то раде људи који никад немају времена.

елем, деси се понекад да при писању ,овоме сличног текста, замислим читаоцага. билокојег. наравно савременог који се задеси у мојем фокусу, но још је боље да је то читаоц будућности којему ћу послати интровентну поруку у форми слагалица фикције и факата обзиром на своју екстровертну прозу. понеки репетативни писац умисли да би боље било да временски услови објаву писанија те на тај начин спасе причу да од тренутно савремене и кварљиве постане непропадљива. ја пак ,склон женама, усмерим је рецимо непознатој читатељки чије ћу године старости умислити, али да свакако буде по свом знању изнад мене да се нађем у инфериорном положају што ће ме натерати да прича буде добра, како би се дама пренула из опуштености јој могуће. међутим онда прикочим умишљај јер ова размишљања  постају беспредметна ако ће прича уопште имати читалаца. једног ће имати засигурно, а за сваког другог је неизвесно јер аутор састава пред Вама , животним годинама поприлично срозан, евидентира своје саставе углавном на блоговско коментаторској маргини . наду му ипак за ту очекивану читатељку из будућности пружа повремен увид у праћење укупног броја читалаца деценијског постирањами блоговских приповедака где уочава свакодневно бројчано увећање заинтересованих, те се с разлогом пита ,није ли то пре више од деценије већ почео писати за читаоца из будућности, па у томе и налази драж писања, без обзира на експлоративну неуједначеност својих текстова пропраћену редундатном дискриптивношћу и претераном интерпретативном речном флексибилношћу, што сматра као основне замерке које сам себи често упућује. додуше сваки онај који пише ,из искуства зна да читаоц суделује у ономе што прочита. прича се развија истовремено са буђењем пажње читаоца a интерперсонална комуникација оствариће се кроз сомнабулни телепатски дијалог и интерсубјектност. и на крају, али не мање битно, на уму имати треба да причу која нагиње сумњи да је руком аутора пишу разни прерушанти и ликови из халуцинација треба прекинути или је оставити читаоцу да је допише .....или је досања ......ако баш жели.

*познај самог себе