Nove godine

Ово би требало да буде лична дневничка забелешка о новим годинама које сам до сада дочекивао и о сећањима везаним за те дочеке. Али свестан сам да се многа од ових мојих сећања и не могу баш тако строго ограничити тим епитетом „лична" јер су многа од тих сећања слична или чак и потпуно идентична са сећањима на дочеке нових година многих од вас који ћете евентуално и прочитати овај текст.

А накупило их се подоста за ових мојих пола века постојања. Тих нових година и сећања на њих...

 Одмах да кажем да ми та еуфорија пред сваку нову годину, па ево и ову, коју гледам око себе на улицама Београда никада није била баш јасна и пред сваку нову годину сам се осећао као неки странац у граду у којем сам се родио и живим читав свој живот гледајући око себе људе који потпуно избезумљено, са очима раширеним као да први пут све то виде око себе, јурцају из продавнице у продавницу купујући бесомучно и оно што им треба и оно што им не треба и носећи у рукама разне кесе, кутије са машницама и слично. И успут ме ударају у пролазу, закуцавају се у мене као да ме нема, као да не постојим (што рече једна бакута ономад када се закуцала на трамвајској станици у мене из чиста мира:"Па склони се, брате, када видиш да наилазим!" ) и нервирају се што сам ја толико спор, а теже ме је заобићи, лакше прескочити само што они ипак немају одраз као неки НБА кошаркаши.

Елем, сваке године једва чекам да та нова година дође и прође због те бесмислене еуфорије коју гледам и осећам на улицама око себе (сада још држе и мобилне телефоне у рукама поред свих оних кеса и пакета и уговарају дочек са неким) и после које носим силне модрице од претрпљених удараца на улици, што по телу, што у души.

А сећања на нове године? Она иду већ далеко у прошлост. У другу половину шездесетих.

Сећам се из тог доба велике јелке у једном углу собе у којој спавам и коју делим са сестром и велике каљеве пећи у којој потпаљена дрва пуцкетају и тако лепо миришу. Сећам се кеве која припрема тесто за крофне које ће се јести у поноћ, сећам се сестре и ћалета који ките ту велику јелку стојећи на столицама док им ја додајем украсе за кићење јелке из кутија које су се само једном годишње скидале са великог предратног шифоњера у спаваћој соби мојих родитеља. Највише сам волео један велики округли украс са великим удубљењем у којем је на вати која имитира снег била залепљена кућица од картона осликана као да је из Дизнијевих цртаних филмова са Деда Мразом на санкама и малим ирвасима испред те кућице. Та кугла је за мене била тада читав свет око којег сам измишљао на стотине прича гледајући је пред спавање током тих празничних дана из кревета док у соби светлуцају само оне разнобојне лампице које се пале и гасе. (Ни данас не могу да замислим нову годину без тих лампица. Обожавам тај моменат пре него заспим док у мраку собе само оне светлуцају палећи се и гасећи се у разним бојама.)

Сећам се и своје прве књиге у животу коју сам за једну нову годину добио од сестре, тада већ матуранткиње у гимназији јер је она старија од мене 14 година, из које сам учио да читам своја прва слова исто као и из стрипова и Политикиног забавника. У питању је сликовница „Пеђа и вук" коју и данас чувам, а на тој књизи је и најлепша посвета коју ми је икада неко написао на књизи: „Месецу од његове Месечине за нову 1968."

(Никада нисам питао сестру зашто „Месецу", али претпостављао сам одувек да је то мало дебело и округло створење из тог доба које је је пало у њен живот изненада и које је она називала својим братом њу заиста и подсећало на пун месец када се смеје.)

Већ следеће године гледао сам на ТВ како се Армстронг и Олдрин шеткају по површини Месеца и био сам поносан због те сестрине посвете на књизи, па сам је свима показивао.

Сећам се и одлазака са Бановог брда на ручак код бабе и деде на Дорћол првог јануара. Одгледали бисмо обавезни „каубојац" (вестерн филм) негде око 9 ујутро, а онда се сви четворо натенане спремили и одлазили на те ручкове који су обично трајали у време оног бечког новогодишњег концерта и ски скокова из Гармиш Партенкирхена (годинама сам вежбао изговор овог назива једне од те четири скакаонице на новогодишњој турнеји ски скакача). Сећам се празних београдских улица, обавијених неком свечаном тишином после бучног ноћног провода и силних честитања после поноћи. И сећам се како мој отац, рођени Дорћолац, док пешачимо улицом Џорџа (моја баба је говорила Ђорђа) Вашингтона, сваке године каже:"Ово су тренуци када је Београд најлепши!"

(Иначе, пре него сам се родио, крајем педесетих и почетком шездесетих, моји отац и мајка су имали обичај да нове године са својим друштвом чекају у биоскопу. Читаву ноћ би гледали филмове у низу, као неки филмски маратон, а у поноћ би се пројекција прекинула, честитали би сви један другоме нову годину заједно са особљем запосленим у биоскопу, и онда би се пројекција наставила. Претпостављам да се моја љубав према филму још тада припремала...)

Сећам се и мог првог дочека нове године ван куће. Био сам пети разред основне и после силних договора наших родитеља, мом најбољем другу, вршњаку, из детињства и мени је допуштено да чекамо нову годину нас двојица сами у његовом стану док су његови родитељи на неком кафанском дочеку. Читаву ноћ смо ратовали са комшијом, годину дана старијим од нас, у стану изнад стана мог друга, којег су родитељи такође оставили самог и који је упорно бацао петарде на нашу терасу, а ми из нашег подређеног положаја покушавали да му узвратимо на исти начин. На крају смо на мој предлог извели диверзантску акцију у непријатељевој позадини, попели се тај један спрат више и побацали му гомилу петарди испред улазних врата у стан на шта су се појавиле остале старије комшије, па су нам свој тројици мајку мајчину као онај шумар у вицу који се појави у шуми и разјури и партизане и Немце.

Сећам се и потоњих основношколских и средњошколских многобројних журки за дочек нове године... Сећам се једне где је у два сата ноћу нас 20-30 зауставило журку и музику и пијанку и сви се намонтирали у собу са ТВ да би се побожно гледао филм „Коса". Пошто није било места за све, ја сам се прућио на паркет испред ТВ (одувек сам волео те топле станове у зградама мојих другова и другарица јер сам ја живео у кући у којој је вазда било хладњикаво, па лежање на патосу се и није баш препоручивало). И баш у најузбудљивијем тренутку филма, баш онда када Бергер и екипа крећу да обиђу свог новостеченог другара који је обукао униформу и спремао се за сурови Вијетнам и успут пјевају Гуд морнинг старшајн, у побожној тишини са понеким шмрцајем наших другарица, са патоса се чуло гласно хркање. Јбг, заспао сам јер је мени било досадно да по седамнаести пут гледам „Косу", али нисам хтео да се издвајам из друштва и правим појединац.

Сећам се и једне нове године из гимназијских дана када је нас неколико имало више позива за новогодишње журке, па пошто нам је на једној било много досадно, кренули смо на другу журку. И нова година нас је затекла у аутобусу градског превоза. Возач је уредно у поноћ стао на сред улице, одврнуо на најјаче онај свој транзистор што му је стајао код волана, па смо сви ми, путници у бусу у том моменту, нас десетак, морали да одиграмо са возачем колце за нову годину. Двојка, бајо!!! Удри!!! Оплети!!!

Сећам се и средњошколских и студентских тзв. српских нових година са обавезном традиционалном журком где смо нас 7-8 другара још од првог разреда основне поноћ 13. јануара традиционално дочекивали загрљени насред просторије певајући на сав глас Маљчике од Идола...
Од нас 7-8 из тог тадашњег певајућег и ђипајућег круга само смо још нас тројица данас у Београду и Србији. Али мислим да се сви и данас сетимо тих Маљчика из оних дана и верујем да свако од нас у поноћ 13. јануара сваке године отпева у себи, онако за своју душу, ту песму од речи до речи.

Сећам се и дочека нове године док сам служио ЈНА, између матуре у гимназији и бруцошке године на факултету, у Илирској Бистрици у Словенији. Сећам се како испред ТВ у тој окићеној новогодишњим украсима војничкој учионици, док и наш поручник носи ону кловновску капу на глави, гомила од двадесетак Албанаца (јер то нам је био те 1983/84. бројчани однос у чети - 20 Албанаца са Косова и Метохије и 20 свих нас осталих из остатка СФРЈ) стоји са тим кловновским капама на глави и удивљено, са широким осмесима гледа и пева „Рока мандољинен..." заједно са Бебеком и Бреговићем. А Гавра, Вождовчанин и једини Београђанин у чети поред мене, нагне се на моје уво и прошапуће:"Ах, најзад матерњи језик."

Сећам се и многобројних студентских и оних потоњих, мидлејџ мен новогодишњих журки са јахањем и пуцањем... Кажем, много тога се накупило за ових мојих 50 и кусур година.

А онда је у једном тренутку живот почео да се смирује као млијеко у чаши и жена и ја смо почели све чешће да изговарамо реченицу Мома Капора:"Код куће је најлепше."

Па тако већ неко време уназад нове године дочекујемо играјући јамб који не стижемо да играмо кад нисмо на распусту, а волимо ( „Ја побиједио!" ) и хватамо на овој гомили кабловских ТВ канала неки филм који бисмо могли да погледамо, а да нам се при томе не згади филмска уметност и после буде жао времена које смо утрошили на гледање глупости.

(Кад се само сетим она два канала Телевизије Београд које смо некада имали. Више си имао тога за погледати тада него сада са 57 channels and nothing on.)

И нас двоје уопште немамо никакву жељу да учествујемо у овој свеопштој еуфорији и избезумљењу пред дочек нове године. Све позиве на заједничке дочеке тада одбијамо и трудимо се да себи тада угодимо и време проведемо како ми то желимо, а не како то желе неки други. Има времена, о том потом, иде Бадње вече и Божић, провешћемо их са фамилијом ионако, иде српска нова година, проводићемо је са друштвом...

А ова, „швапска" нова година, како је то говорио мој деда, она је резервисана само за нас двоје.
И, наравно, ујутро ћемо опет изаћи на улице да опет уживамо у оној свечаној постпразничној јутарњој тишини за коју смо обоје љубав наследили од наших родитеља који су се као и ми родили и читав свој живот живели у овом граду, те да обавезно свратимо у неку од улица отвореног срца по том родном нам нашем граду да бисмо сада већ традиционално купили опет по један од оних црвених кловновских округлих носића које обожавамо и којих нам се сада по кући скупио већ поприличан број, па висе на оним својим гумицама по лустерима, квакама, на орманима и слично..

Срећна вам свима нова година и сви празници око ње у ових три недеље, од 24. децембра до 14. јануара!