Crtice iz života - 2

Goli otok

Za mnoge ljude nisam ni znao da su bili na Golom otoku, mnogi su još uvek bili u strahu da o tome govore, a neki su se bogami trudili da sve zaborave.

Uprkos činjenici da je od tih saznanja prošlo 20-tak i više godina, evo tih nekoliko, za mene, crtica, a za njih, koji su u tome učestvovali, to je bio život.

Kakav god!

- Niko iz moje porodice nije bio na Golom otoku, ni sa jedne strane, tako da porodično iskustva te vrste nemam. Ipak...
Bio sam pri kraju osnovne škole.....Sedeli smo kod kuće sa očevim prijateljem, inače pozorišnim rediteljem MG. Moj otac - glumac i on, razgovarali su o nekoj novoj predstavi koju je trebalo staviti na repertoar. Sa mnom je bila i školska drugarica, koja je stanovala u susednoj zgradi. U jednom trenutku se oglasilo ulazno zvono, a zatim su se odmah, čula vrata kako se otvaraju. Bio je to njen otac, koji je svratio po nju, sa posla, da idu zajedno kući. Po slobodi, komšijskoj, ušao je pravo u dnevnu sobu...i onda je nastao tajac....!
Primetio je našeg gosta, pogledao ga, nazvavši mu :“Dobar dan...“ i skoro da mu je pružio ruku da se upozna sa njim, a onda je zastao. MG, mu nije otpozdravio, već ga je netremice posmatrao, rekavši: „Mi se znamo...čini mi se...?“. Sve je trajalo sam par minuta, moja školska je izašla sa svojim ocem, a MG je upitao oca odakle se poznaju?
„Tu komšija, njegova ćerka ide u isti razred sa mojim sinom...Zašto?“ Nastala je opet mala pauza, posmatrao sam šta se dogadja, ne razumevajući baš mnogo o čemu se radi.
„Znaš li ko je on...“ bilo je sledeće pitanje MG, gledajući ga prodorno. Moj otac...onako zbunjeno : “Pa naravno da znam..tu komšija, njegova ćerka ide zajedno sa mojim sinom u školu...od I razreda....Radi u SUP-u, mislim na polaganju vozačkih ispita ili tako nešto....Zašto?“....Zavladala je na trenutak tišina, duga neprijatna pauza....“Bio mi je starešina na Golom otoku....i ne pitaj me ništa više, o njemu!“. Naravno da taj dogadjaj ne bih, verovatno, ni zapamtio da ga otac, nije više puta prepričavao, a ja sam od svega samo razumeo da se dogodilo nešto neprijatno...

Šta je to bilo neprijatno, tek sam kasnije razumeo!

- U osnovnoj školi likovno vaspitanje, ili crtanje kako smo taj predmet zvali, mi je predavao profesor SP, koji je važio za dobrog slikara, akvarelistu, mrgodnog pogleda ispod veđa, koji nije tolerisao uobičajeni dečji nemirluk na časovima Umeo je da nam uputi poneku grubu reč, pa i da nas uhvati za paperjaste zulufe, koji su tek počeli da se pomaljaju. Ipak ja sam ga simpatisao kao profesora.....ne znam zašto, jer nisam imao crtačkog dara, a ne retko sam dobijao i grdnju, sa sve pomenutim zulufima. Dugo godina, nakon završetka osnovne škole, sam mu se najljubaznije javljao, odlazio na njegove izložbe, ponekad i popričao protokolarno...ali nikad više od toga. Kada sam počeo da radim u SKC-u i napravio serijal o IB-u, primetio sam da redovno dolazi, ali mi se nije javljao, niti je bilo šta komentarisao...samo je slušao. Nakon toga smo se sreli na ulici, zaustavio me je : „Hrabar si...to što pričaš o IB-u, ali se čuvaj, pripazi malo...Još je sve sveže – ima još živih sa obe strane...!“ Tada reših da saznam nešto više o njemu, pa se i sam zaprepastih biografijom slikara-profesora, koji je u rat pošao kao Uča, bio istaknuti borac (partizan) u vreme II svetskog rata, te da je D.Ćosić po njemu kreirao lik jednog od glavnih junaka romana „Daleko je sunce“. Iz rata je izašao kao major vojne bezbednosti.....! Sve je to meni bilo nespojivo sa slikom koju sam, do tada imao, o njemu...Možda bih sve to zaboravio, da me jedne večeri nije pozvao telefonom, prvi put u životu: „Izvini što te zovem ovako kasno....ako nisi zauzet, voleo bih da te vidim...“. Poziv je bio sasvim neočekivan, ali sam otišao. Sačekao me je u skromnom stanu, čiji su zidovi bili prekriveni njegovim slikama...Delovao je nekako umorno, utučeno....“Izvini ako sam ti nešto poremetio...“ reče, prinoseći već zakuvanu kafu. Pustio sam ga da govori....Rečenice su se nizale, jedna za drugom...ceo život, uz jednu šoljicu kafe...Detinjstvo, školovanje, rat...IB, Goli Otok, maltretiranje, neizvesnost šta mu je sa porodicom, ćerkom....jedna godina, druga, treća....razni logori, njegovi saborci sada, na „drugoj strani“, koji su ga ispitivali, šikanirali...Premeštanja iz logora u zatvore, iz zatvora u logore...sve do Bileće, gde je nakon više godina dobio pravo na komunikaciju sa porodicom. Uobičajena praksa sa Ibeovcima je bila da su ih se porodice, za vreme njihovog „prevaspitavanja“, odricale, žene ostavljale...tako da ni on nije znao, šta mu je sa ženom, ćerkom? Kada mu je stražar rekao da ima pravo na jednu dopisnicu, kojom će da pozove nekog svog u petominutnu posetu, uz obavezno prisustvo stražara, SP priča: „Cele noći nisam trenuo...Koga da pozovem, koga smem da pozovem...ne znam ni šta se dogadja napolju. Ne znam da li su živi, smeju li da dodju...šta ako i dodju pa ih posle maltretiraju zbog toga....Nebrojeno dilema, dok izbor nije pao na oca...Rešio sam njega da pozovem....mislio sam, ima već dovoljno godina...manja će biti šteta za njega, nego za ženu i cerku....! Surova odluka, ali mislio sam on će mi reći i šta mi je sa porodicom...San mi je slabo dolazio na oči, u očekivanju odobrene posete....Posle toliko godina saznaću nešto o ćerki....a imala je oko dve, kada su me odveli...Verovatno je pošla u školu..ne znam ništa. Samo čekam taj dan...i dođe taj dan, pa taj sat, pa taj minut....vrata se otvoriše, uđe stražar, stade pored vrata i propusti mog oca....On samo iskoraknu, tek jednom nogom u ćeliju...Gledamo se...Neće ni da udje do kraja...Stoji...Mislim se..to nije dobar znak....Čekam.....Obojica izboranog lica...kao da smo rodjeni iste godine. Drhte mu usne, ruke....gledam ga, kao i on mene....ne progovaramo. Prisutni stražar zavija cigaretu, otpljunu list papira sa nje..pogleda nas, pa se nakašlja, kao da će da nam kaže da dozvoljenih pet minuta već curi.....Ja čekam da on počne, on čeka da ga pitam..Ne smem da ga pitam za njih..strah me je....očekujem samo neki mig, neki pokret usana koji ću razumeti....Ništa samo ćutnja....I tada otac izgovori samo jednu rečenicu – Što si me zvao?...Ništa iz nje nisam razumeo...Šta je njome hteo da mi kaže...Paniku da ga nešto upitam, da saznam bar nešto presekao je glas stražara, koji uhvati oca pod ruku, izvodeći ga napolje iz ćelije za posete....Poseta je završena....zvonilo mi je u ušima, kao i bezbroj drugih pitanja, na koja sam tražio odgovor...a nisam ga dobio. Prošlo je od tada još puno vremena bez poseta...Mučila me je očeva rečenica, što si me zvao...pokušavao sam da uhvatim njen smisao..Nije išlo..nikako..Ipak kada sam konačno izašao...Sačekali su me supruga i ćerka...Ostali smo zajedno do današnjeg dana....I svaki dan smo provodili zajedno, pokušavajući da nadoknadimo propušteno, osim kada je dolazio Tito ili neki drugi važan državnik....Čim sam video u novinama najavu da će nam doći taj i taj, znao sam da ću taj dan ili noć provesti u zatvoru...Prosto uzmem ćebe i sam se javim...da prenoćim kod njih...A ja ti mladi moj prijatelju od rata ništa teže u ruci nisam držao od četkice za slikanje..Čega su se bojali. Mene? Nisu oni mislili da sam ja opasan...Oni su se bojali sebe. Vidiš nisam te pozvao samo da ti ovo ispričam, već da ti poklonim jednu sliku - akvarel, koji je meni jako drag...Hoću da ga imaš u svojoj sobi...da me se setiš i kada me ne bude više...Dobar si čovek postao..to mi je drago!“

Nisam ništa više komentarisao. Ispratio me je do vrata, predajući mi akvarel. „Hvala ti...i izvini...nekome sam ovo morao da ispričam....Laka ti noć...Prijatelju...velika je to reč, pamti to!“

Sreli smo se još par puta, ali nikada se više nismo prisećali te noći. Sećam se dana kada sam saznao da je preminuo.... pomislio sam:

„Laka ti zemlja, prijatelju !“

- Sredinom 50-tih godina, a nakon smrti JV Staljina dolazi do otopljavanja odnosa SSSR-a i Jugoslavije. Mnogi koji su preživeli IB-ovske čistke sada su već počeli da se vraćaju kućama. Hruščov se sreo sa Titom, a potom je zabeležena i prvo gostovanje Boljšoj teatra. Jedan od najpoznatijih Golootočana bio je Vladimir Dapčević, general, osudjen na 20 godina strogog zatvora i oduzimanje vojnih činova i odlikovanja, rodjeni brat Peka Dapčevića, koji se za razliku od brata, pravilno odredio prema IB-u. Nakon svih zatvora, hapsenja i mnogo čega drugoga Vlada Dapčevcić je 90-tih objavio knjigu pod naslovom „Ja, Ibeovac“, a meni se nekako sve uklopilo u serijal o IB-u. Stupim nekako u kontakt sa njim, objasnim mu onako podozrivom, ko sam, šta hoću....i dogovorimo sastanak u „Suncu“, u beogradskom Domu omladine. U medjuvremenu obezbedim par „preporuka“ za taj susret koliko da me ne odbije odmah. Ne treba ni da spominjem kakav je bio taj mart 1991.godine, ratni doboši na sve strane, sve javne i tajne službe rasmestile svoje kadrove. Tako je i naš razgovor-dogovor za tribinu u Kragujevcu bio predmet interesovanja, jednog, nama nepoznatog, lica koje je uz flašu piva, sa susednog stola osluškivalo razgovor. Vlada je na sebi nosio mnoge tragove robijanja, ali nije bio neprijatan...Možda je na početku bio nešto oprezniji, jer me nije poznavao pre toga, ali već tokom razgovora, pokazao je dobru volju da tribinu – promociju njegove knjige, realizujemo, što smo i uradili. Ipak tokom tog prvog razgovora mene je najviše zanimao njegov odnos sa rodjenim bratom, Pekom. Mala digresija: Nešto slično sam pitao i S.Vukmanovića Tempa, čiji je rodjeni brat, inače svešteno lice, streljan , kao izdajnik, u Sloveniji pri samom kraju rata....on mi je na to tada rekao: „ Slično me je pitala i moja majka kada sam ušao u kuću...Onako majčinski skrušeno me upita...a šta će biti sa Danilom, Svetozare...odgovorio sam joj da neće imati ni mene, ako me još jednom bude pitala za njega!!!“. Prosto mi , tada još uvek, nije išlo u glavu da dva rodjena brata mogu jedan drugome da rade o glavi....!!!

Priča dalje Vlada: „ Dakle došlo je do smanjivanja tenzija izmedju SSSR-a i Jugoslavije, pa i do puštanja nas Ibeovaca...Kao znak dobre volje organizovano je i gostovanje Boljšoj teatra....Ja od sovjetske ambasade dobijem pozivnicu i kartu ......Bila je to očigledna provokacija za Titovu vlast......Razgovaram sa sestrom da li da idem, nemam ni neku adekvatnu odeću za te prilike...a i nije mi baš do baleta. Ipak rešim da idem...Sestra se angažovala da mi obezbedi čak i frak za tu prigodu i ja ti krenem u pozorište...Ne mogu da ti opišem tajac, pa i strah u očima kod mnogih, kada sam se pojavio. Kao da su videli utvaru...Mislim da je moje pojavljivanje imalo veći efekat, nego da je sam Staljin iz groba ustao...Nisu znali kako da se ponašaju....sve su to bili moji saborci..svi se znamo godinama. Nebrojena pitanja su im se nametala.....da li sam rehabilitovan, da li ću se vratiti na vlast, hoću li se nekome od njih svetiti....Strah im se u kosti uvukao, dok sam ulazio u salu...Pre mene je stigao i Peko, koji je uprkos visokom položaju koji je zauzimao, sedeo tek negde oko 10-tog reda....Svi su pratili moje kretanje, hoću li se videti, pozdraviti sa bratom....Gledao sam ih kako panično prate moje kretanje kroz salu, da li se neko pozdravlja sa mnom i na kraju, gde ću i pored koga sesti....Kako sam prolazio redove, tako je njihov strah postajao sve veći....Panika ih je uhvatila, kada se nisam zaustavio ni kod reda u kome je sedeo Peko....pa..onda prošao 9,8,7....sve do prvog reda....Mislim da niko nije više gledao baletsku predstavu, svi su samo razgovarali o mom povratku i šta će se dalje dogadjati....“ Prekinuh ga pitanjem...“Pa dobro..videste li brata..jeste se pozdravili?“

Vlada se zamisli, zapali cigaretu: „ Vidi....ja sam strastan pušač. Jedva sam čekao da dodje pauza da zapalim cigar....Kad se spustila zavesa pošao sam na hodnik da pripalim...Peko je stajao kraj svog sedišta..nije izlazio...prošao sam pored njega...skoro da sam se očešao o njegovo rame....sreli su nam se pogledi..i ništa više....“

„A da vam je pružio ruku da se pozdravite..zagrlite..?“ - nastavih .

„Hm....ne znam, mislim sada,..... a i tada sam tako mislio, da bih se pozdravio sa njim...ali eto..Nikada se nismo sreli..a voleo sam bar da decu da upoznam. Išao sam jednom priikom kod njega na stan...kupio sam čokolade za njih...ali me nisu pustili...Umreću, neću ih upoznati....“ a onda se okrete prema meni:“ Vidi....plati onome što nas sluša još jednu flašu piva....izgleda da im je mala dnevnica....“

Vlado Dapčević je preminuo jula 2001.godine...U zatvorima i logorima proveo je oko 20 godina.

- Podno Rudnika smestilo se jedno šumadijsko selo, u kome je mirno, penzionerski živeo čovek koji je bio akter mnogih posleratnih dogadjanja, a da pri tom u javnosti nije bio previše poznat...Kada sam saznao da je on bio prvi upravnik Golog otoka, odlučio sam da ga posetim...da ga dovedem na tribinu. Znao sam da u tom selu postoje dve kafane, stara i nova, te da on u toj staroj pije kafu oko 10 sati, očekujući uvek isti autobus kojim stižu dnevne novine, a bio je redovni čitalac „Politike“. Kazali su mi meštani da sa njim niko ne komunicira, jer su mu „ruke krvave do lakata“, da je on uhvatio Djenerala Dražu, da je bio potpukovnik OZNE....tik uz Krcuna i svašta još. Uputih se ka Rudniku, tempirajući vreme tako da stignem pre deset sati...i njegove kafe....sladja, sa ratlukom i malom kiselom...Zatekoh ga, kako sedi za stolom, sa kariranim crveno belim stolnjakom, u staroj kafani, olajisanog patosa i bubnjarom kao obaveznim delom scenografije. Srkuće kafu, čeka autobus....Sve sam očekivao da vidim, osim da me taj čovek likom neodoljivo podseća na Hemingveja.... kratka podšišana i delimično fazonirana brada, seda proredjena kosa...uprkos godinama, dobro držeći....Pomislih kako izgled može da prevari...Uspostavili smo nekako razgovor, počeli priču...rekoh ko sam, šta želim....Gledao me je pronicljivo, ponešto zapitao o tome ko organizuje te tribine, ko dolazi na njih....Vidim lomi se da li da pristane..ali me nije „otkacio“. Pitam ga za Goli otok....da li je on bio prvi upravnik ...On se malo zametnu na stolicu....češkajući bradu:

„I jesam i nisam...Bio je to neki sastanak..mislim da je bio sam politički vrh, kada se razgovaralo o IB-u te da političke zatvorenike treba smestiti u neki radni logor..Neko je predložio Aleksinačke rudnike, ali sam ja odmah rekao da je to problematično, jer se tamo radi sa eksplozivom, pa bi neko mogao sve da digne u vazduh.....pa se od toga odustalo. Onda se javio Kardelj...koji je rekao da se seća nekog razgovora sa Augustinčićem o nekom ostrvu kod Pule, koje bilo pusto...pa sam dobio nalog da ispitam stvari oko toga...Izveštaj o mogućnostima pravljenja logora na Golom otoku je bio pozitivan....tako da sam odmah dobio nalog i preuzeo zadatak njegovog formiranja...čak sam bio izabran za njegovog upravnika...Medjutim od Tita, direktno, dobijem zadatak da budem glavni na vezi sa Markosovim partizanima u Grčkoj..da ih pomažem u novcu, oružju....i tako ne odem na Goli otok...već u Grčku....“

Pretpostavljam da ste znali šta se dogadja na Golom otoku, da ste bili upućeni, jer danas manje više ispada da niko u tome nije učestvovao, nastavih razgovor.

„Hahahaha..pa naravno da su svi znali...toliko je ljudi tamo otišlo, a niko ne zna, svi peru savest...kao ne znaju...Čitam, ni Tempo nije znao....ko će to da poveruje? Pa i Dobrica Ćosić je po nalogu partije išao tamo..da piše..ajde molim te...Šta se ne zna u Srbiji...? Kako sam uhvatio Dražu, ko ga je izdao....pa Nikola je pomogao....ali se ne zna, kako je Nikola završio.....Ma i to se zna..ubili ga .ali neću ja da ti kažem gde i kako . Neka pričaju drugi..ima ih onih koji znaju sve....Ma....da mi je ova pamet današnja....ali, ja sam radio za državu...mislio sam da je to sve patriotski...Čak i kad sam išao da kupim prvu limuzinu za Tita....odem ja tamo...kažem treba mi to i to...tako i tako...a oni kažu neku cifru....kao danas recimo 600.000 maraka...Pitaju kako ćete da platite to? A ja izvadim iz torbe pare i kažem evo pare.....I tako kupim auto za Tita...Ma svasta sam radio....“

Slobodan Krstić Uča, došao je na tribinu....govorio je na njoj. U prvim redovima su sedeli mnogi Golootočani....Imao sam utisak, da su ga se i tada bojali....Verujem s razlogom!

Doživeo je duboku starost, za razliku od mnogih .....

* Zabeleške iz kojih su nastale ove crtice, nisu pravljene na licu mesta, nego tek nakon opisanih dogadjaja, pa ih ovom prilikom nisam previše korigovao, te je moguće da sadrže neke nepreciznosti. Ipak po svojoj sustini su potpuno autenticne..

BKC