Gost autor: Aca52ns
Све што су урадили, урадили су срцем за своју отаџбину и своје потомке. То су сматрали дужношћу, а не обавезом. Нису били професионални војници, већ сељаци, извучени из шљивика, од волова, са плодних ораница и винограда. Загинули су као Cпартанци и нису тражили ништа за узврат, али су нас задужили много. Само јечиста сељачка душа могла да изнедри такве јунаке, од простог пешадинца, па до великог војводе Мишића и Степе Степановића. Ово ходчашће је за њих, за тог пешадинца, репоњу, да их никад не заборавимо и да будемо људи у миру, онако како су се они понели у Великом рату. Нека им је вечна слава и хвала.
Идеја је била да прођем једну од оригиналних путања повлачења српске војске 1915/16. године. Одабрао сам путању од Краљева преко Црне Горе и Албаније, прескачући део пута преко Косова и Метохије јер сам био намеран и да се вратим са овог пута. Са овом изменом, рута је изгледала овако: Печеног (19км северно од Краљева) – Нови Пазар – Беране – Подгорица (преко Андријевице и Лијеве реке) – Скадар – Драч – Валона – Саранда – Игуменица – Крф.
ДАН ПРВИ 01.09.2015.
„Мртва стража... То је онај репоња, са изгужваним шињелом и изокренутом шајкачом, који трупља друмовима натоварен као животиња. Онај који завирује у кокошарнике и на чију се главу спуштају песнице свих претпостављених старешина... Ето, тај мали пешак стоји сада као џин у овој црној ноћи на бранику отаџбине, док позадина мирно спава. “
Локација, село Печеног 18 км северно од Краљева, час 4:22 рано изјутра, време буђења двочлане експедиције у саставу Михајло Јовановић, члан моторизоване јединице 7. шкодиног пука и моја маленкост, члан 2. коњичког пука КТМ. По јутру, дан Светог деспота Стефана Лазаревића се чинио идеалним за почетак циклопутовања. Седлање бедевије, чашица ракије, свећа деди, свећа палим борцима испред спомен плоче, покрет.
Прва пауза је била у Краљеву на Тргу српских ратника где смо упалили свеће палим борцима у ратовима од 1912. до 1918. године. Даље је пут водио долином Ибра према Новом Пазару и манастиру Ђурђеви ступови где смо планирали да питамо за коначиште. Успут смо застајали да фотографишемо лепоте краја кроз који смо пролазили и да одморимо (Ушће, Рашка). Михајло је мало возио уз мене, мало ме чекао иза неке окуке са спремним фотоапаратом како би направио што бољу фотографију или снимак. Успут поред лепе природе, наилазили смо на доста жгољавих и неухрањених паса (са неким од њих смо поделили доручак, онако другарски). Чиними се да их је било више него на ранијим турама које сам возио. За свој „стајлинг” вероватно могу да захвале својим газдама који, не сумњам, прате исту моду. Слично као у некој песми, беда долази са југа, а докле ће стићи видећемо. Негде у поподневним часовима стижемо у Нови Пазар, одакле следи успон до Ђурђевих супова. И то какав успон за крај дана. Требало је добро запети последњих 5км до циља, али вредело јејер је план за први дан испуњен и монаси су нас примили на конак. Манастир Ђурђеве ступовеје саградио Стефан Немања 1171. године и посветио га великомученику Георгију. Други велики ктитор је краљ Драгутин (св. Теоктист) који гради капелу у којој се данас налази његов гроб и велику манастирску трпезарију. Манастир је лепо обновљен, али за онакву кампању пре неколико година могло се и више обновити и изградити. Ван зидина манастира још увек се граде додатни објекти, док у унутрашњости манастира још увек нису обновљене куле које су некада ти стојале. Да ли ће бити обновљене, остаје да се види. Монаштво није бројно, свега четири монаха: Гаврилокоји путнике намернике дочекује ведрим осмехом и шалом, а манастирске голубице брани од соколова хладним шмрком и петардама, Георгије тихи, одмерених речи добри дух манастира и друга два монаха за чија монашка имена нисам питао. Вечерња служба, свеће, вечера, прање веша, туш, спавање.
Бројке и слова:
Километара: 127.5 км
Прос. брз. : 16.5 км/ч
Макс. брз. : 40.1 км/ч
В. педалања: 7ч 40мин.
В. ук. у путу: 11ч 53мин.
Максимална темп. : 40º
Минимална темп. : 17º
ДАН ДРУГИ
„Нек’ још једна битка плане,
чекање нам снагу сише,
па нек’ деци нашој сване,
ил’ нек’ и нас нема више! “
Устајање у 4:22ч. Паковање ствари, поздрав са монасима, зуууум низ падину коју сам јуче са муком савладавао у супротном смеру. Јутро на Св. Илију Громовника је освануло прохладно, што сам добро осетио на низбрдици, али пријало је с обзиромна то да сам знао да ме већ око 10 часова очекује врућина. Овај дан возим без бисага које вози Михајло у колима, чисто да се мало растеретим пред сутрашњи дан за који сам оправдано очекивао да ће бити један од најтежих. Успон ка месту Рибариће од једно 6-7км није био наиван, посебно зато што га нисмо очекивали ни Михајло, ни ја. Заправо такав успон смо очекивали од Рибарића ка Рожају. Meђутим тај успон ка граници није био тако страшан, тако да се може рачунати нерешено у нашим проценама. Било је деоница на којима је требало појачати темпо, али ништа претерано захтевно. До граничног прелаза Драченовац има тачно 8 тунела, од којих два већа. Сви су неосветљени, тако да је у овим већим требало припазити на рупе јер оку је требало времена да се навикне на слабу видљивост и поред тога што сам био прописно осветљен. Ако је у тунелима било рупа, онда сам их све успешно промашио. На граници ми полицајац тражи саобраћајну, аликад види мој израз лица „јел ти то мене зајебаваш“ и укапира да сам на двоточкашу, само се насмеје и лупи печат у пасош. Од границе до Берана, моје крајње тачке за овај дан, је било 15 тунела, од тога најдужи на превоју Локве у дужини од 1117м. Он је једини био осветљен, али ту ми је Михајло штитио залеђе читавом дужином тунела да случајно неки лудак у журби не би и мене пожурио у чекаоницу св. Петра. После превоја Локве који је на надморској висини од 1336м, иде спуст, од једно, 15км, све до Берана. Најбоља награда за сваког бициклисту. Повремено стајем да фотографишем околину, Михајло је час иза мене, час ме чека иза неке кривине да ме фотографише или сними. Док се спуштам ка Берану гледам у даљини Комове, подно којих је Трешњевик, превој који ћу сутра прећи. Не изгледају ни мало пријатељски, посебно мени уморном од данашњег дана, али то је мој пут. Све је у глави и понешто у ритму и ногама. Читава деоница пута од Новог Пазара до Берана је углавном добра, без великих рупа на путу, тако да се могло возити опуштено, без бојзни да ћете се сломити у неком од кратера. У Беране стижемо за бициклистичке појмове брзо, и одмах се упућујемо ка манстиру новопазарском имењаку Ђурђеви ступови. Манастир је подигао Стефан Првослав, господар Будимља, 1213. године. Он је био синовац Стефана Немање, син великог жупана Тихомира. О томе сведочи и натпис на десној страни наоса, изнад ктиторовог гроба. Свети Сава 1219. године у Ђурђевим ступовима успоставља будимљанску епископију, четврту по реду од осам првобитних епархија. У манастиру наилазим на хладну недобродошлицу, тако да после петнаестак минута разговора схватам да овде нећу добити коначиште и да ми је боље да потражим други смештај. Први пут сам доживео да ме одбију на манастирским конацима, али идемо даље. Врло брзо налазим преноћиште за 15 еура у преноћишту „Видиковац“ преко пута аутобуске станице. После смештања ствари у собу опраштам се са Михајлом који мора назад за Нови Сад јер у понедељак се ради. Могао бих сад овде наводити нашироко колико ми је помогао на путу, био посвећен мени да што боље прођем на почетку ходочашћа, али сви ти хвалоспеви стају у једну једину реч која објашњава све - Буразер. Већ око осам увече, туш, спремање за сутрашњи успон подно Комова, вечера, зев, мљац, хрк.
Бројке и слова:
Километара: 106 км
Прос. брз. : појма не знам
Макс. брз. : 58 км/ч
В. педалања: 9ч 2мин.
В. ук. у путу: 10ч 3мин.
Максимална темп. : 41º
Минимална темп. : 15º
ДАН ТРЕЋИ
„Ја сам се смејао у крви до колена,
И нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманином клетим.
И кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
И онда лети к врагу и Бог, и човек, и ров.“
Устајање сад већ у стандардно време 4:22 ч. Покрет сад већ у стандардно време 5:00ч. Крећем ка свом највећем успону на тури Трешњевику подно Комова који је на 1578м надморске висине. Пут до Андријевице није био напоран јер је углавном раван. Ту пред улазак у насеље ме је полио један стратокумулус чекајући да му дођем тачно под реп. Стајем, облачим шушкавац, непромочиве панталоне и навлачим прекривку на задње бисаге. Настављам даље и после десетак минута киша стаје, то ће се испоставити и једина падавина која ће ме задесити на читавој тури током педалања. На улазу у Андријевицу има одвајање за Трешњевик, али без путоказа. Срећом, понедељак је, па сам имао кога да питам у овим јутарњим сатима куда тачно. Успон на Трешњевик је дугачак 17км. Био сам спреман на најтеже, па је можда то разлог зашто ми успон није толико тешко пао. Узбрдица је углавном таква да вам је максимална брзина око 6 км/час, што значи да се мора запети, али није од оних која вам неда да дишете. Има ту деоница са блажим нагибом, чак и две кратке низбрдице. Све у свему око 10 ч. ето мене на превоју. Ту правим предах у кафаници уз храну коју сам понео и поручени пуномасни домаћи „ждрак-мљац“ сир. После предаха креће спуст ка Маташеву, које је требало да буде крајња тачка данашње деонице. Пут до Маташева није баш у најбољем стању, па је требало доста кочити. У Маташево стижем у раним поподневним часовима. Улазим у оближњу кафаницу да се распитам има ли овде неки смештај пошто је место мало и сиромашно, па ми не обећава превише. Ту од локалних бекрија сазнајем да у Маташеву нема хотела, хостела, гостинских соба нити било шта слично, па се одмах распитујем какав је пут до Подгорице преко Лијеве Реке јер још увек имам времена да стигнем за дана до тамо.
„Има један блажи успон до Веруше, после ти је све низбрдо до Подгорице.“, рече бекрија бр.1
„Није тешко, брзо ћеш до Подгорице, мада мислим да има још један успон после тога око 6км.“, бекрија бр.2
„Ма, није то ништа страшно, углавном је низбрдо.“, бекрија бр.1
„Чувај се само на путу, има доста камиона у том делу, ради се неко одмаралиште доље.“, бекрија бр.3
„Добро, господо,како се живи овде у Маташеву?“, циклопутник
„Добро, нико ништа не ради, а нико није гладан.“, бекрија бр.1
Распитујем се код њих о својим коренима, питам за презимена у том крају, славе које се славе јер по неким предањима, преци са татине стране су одавде дошли. Ништа значајно нисам сазнао.
Одлука је пала, спојићу трећи и четврти дан у један. Крећем ка Подгорици, поздрављам се са људима, зхваљујем на информацијама и покрет. До Веруше пут води уз реку Тару и углавном је блага узбрдица која се појачава пред Верушама, али такав нагиб не траје дуго, па убрзо стижем до превоја на 1216 м.н.в. где се река Веруша улива у Тару. Спуст одавде је доста стрм са пуно кривина, али је пут квалитетан, па бар на рупе нисам мораo да обраћам превише пажњу. Међутим сувише брзо губим висину, па сам посумњао да је баш све низбрдица до Подгорице како ми рекоше бекрије у Маташеву. Бојим се да ме чека још неки успон на овом делу пута. И био сам управу. Сунцејеу зениту, ‘ладовине нигде, извол’те: „Добар дан уморни путниче ја сам успон од једно 6-7км и 10-ак посто нагиба, сад ћу мало да те мучим.“ Мислим, разумем ја и године, и да се попије која, али да се превиди овакав успон и још констатује да то није ништа, па мајка му стара. Да се разумемо, не би то било ништа страшно да већ нисам превалио два успона на 1578 и 1216 м.н.в. која су ме солидно уморила. Но, нико није питао ни Солунце јел’ могу! Ето убрдице, ето мене, идемо! Нагиб је такав да не могу да возим брже од 6 км/ч, тако да држим ритам, често одмара и надам се да је ово последњи успон за данас. После места Душке избијам на превој и то би био крај успонима за данас. Од овог превоја следи спуст у дужини од преко 20км, углавном врло доброг пута са једном деоницом лошег пута са мало асфалта међу рупама. Ту сам морао добро да кочим и пазим на кратере како бицикла не би рекла своје последње „јОООј“. Застајем да фотографишем мост на Малој реци, који смо сви вероватно прешли бар једанпут када смо ишли на море возом. Први пут тај мост гледам из птичије перспективе и призор је за мене магичан. Крајолик ме узима у своје наручје и љуља у лепоти предела неколико минута. Уживам у пространству и лепоти кањона, величини и снази планине обраслe разнобојним ниским растињем. Размишљам о храбрости маленог чевека који је први дошао пред ту "титан" планину да кроз њу себи прокрчи пут...
Спуст се завршава код места Биче где се укључујем на међународни пут Е80 и после 12км врло квалитетног равног пута стижем у Подгорицу. Смештам се у хостелу „Explorer” који ће бити моја база и сутра кад планирам да одморим пред други део свог путешествија. Вече проводим у разговору са Армином, момком који ради у хостелу. Причамо о религији, суштини живота, постојања васељене и свега осталог. Лепо смо диванили и разменили мишљења. Млади, виспрени психолог и шахиста мисли својом главом. Свака част.
Бројке и слова:
Километара: 118 км
Прос. брз. : 13.2 км/ч
Макс. брз. : 46.1 км/ч
В. педалања: 8ч 56мин.
В. ук. у путу: око 12 ч
Максимална темп. : 43º
Минимална темп. : не знам
ДАН ЧЕТВРТИ
„Наше ће сјене ходати по Бечу.
Лутати по двору и плашити господу! “
Дан одмора и обиласка знаменитости у некада Немањићкој Рибници сада Миловој Подгорици. Посетио сам саборни храм васкрсења Христовог чија је градња започета 1993. год а завршена 1999 год. Храм се налази у делу града који се зове Момишићи у близини остатака цркве Светих Апостола која је била метох манастира Хиландара из времена краља Милутина. Читав храм је у мермеру и прелепо изгледа. Комплетна унутрашњост је осликана фрескама па би ово здање могло делом дочарати како су изгледали средњовековни храмови неколико година после градње. Водило се рачуна о свим детаљима на куполама, дверима, поду, олтару као и на спољашњости храма. Од темеља се дижу у висину мермерни блокови који су при дну грубо обрађени, а како се иде у висину све је финије и лепше обраде. Претпостављам симболика која жели да дочара да што смо ближи Богу то су ствари јасније и лепше. На путу до храма сам наишао и на Сахат кулу која је такође ухваћена на фотографији како одолева подгоричким врућинама још од осамнаестог века. Нисам пуно лутао градом јер је било претопло, а и требало је оправдати званични назив дана „дан одмора“.
Бројке и слова:
Километара: 0 км
Макс. темп. : кога брига, хостел има клима-уређај
ДАН ПЕТИ
„Имао сам од злата јабуку,
Па ми данас паде у Бојану.
Те је жалим, прегорет’ не могу! “
4:22ч, добро јутро. Пакујем ствари на бициклу, протег, зев, молитва, покрет. Пут до границе је добар са пар краћих успона, па брзо стижем. Брже него што сам планирао да возим, а томе могу да захвалим подлим керовима који су ме увек нападали на узбрдици са свију страна у намери да ме упропасте, па сам морао да им бежим јер оно срање од ултразвучног растеривача паса не делује на побеснеле џукеле. На граничном прелазу Божај није било гужве, тако да сам брзо ушао у Албанију. Нисам имао бојазан од тога да ми се нешто лоше може десити у Албанији и поред неверице људи када су чули куда идем. И ако је било неких малених стрепњи самим преласком границе све нестаје и возим опуштено као и иначе. Већ у преподневним часовима стижем у Скадар који бар у овом делу у коме сам био неодише баш чистоћом и свежим ваздухом. Напротив, прљаво је, а ту прљавштину на неким местима појачава и смрад смећа.
Албанско име града Shkodër, изведено је из латинског назива scutarii, у буквалном преводу „заштитници“, а то се односи на римску легију коју је основао цар Константин Велики. Српски назив потиче из истог извора.
За смернице где се тачно налази Green Garden хостел питам, гле, среће, албанца који муца. Дакле дупло га не разумем. Ипак, човек је упоран да ми помогне, па одлази до своје радионице, узима папир и оловку и црта путању до хостела. Тачно је нацртао, тако да брзо налазим хостел. Хвала му. Хостел ми на први поглед личи на неку стару хацијенду или Скитуљкову вилу-промају. Онако сакривна међу палмама и осталим дрвећем одише неком топлином и позитивном енергијом. Упознајем се са Микаелом Вуксанајем власником здања, који ми показује собу на спрату где ћу се смесити. Аустралијанцима полу насељена шестокреветна климатизована соба је сасвим задовољавајућа за одмор пред сутрашњи дан. Хостел није баш пример чистоће, али је за те новце хотел А категорије. Код Микаела се распитујем какав је пут кроз Албанију и има ли пуно успона. Каже да је пут углавном раван, сем једне деонице ка Саранди где се пут пење од нивоа мора до неких 1100 м.н.в., а притом је толико стрм да се дешава да људима прокувају аутомобили на том успону. Предлаже ми да на тој деоници стопирам неки комби до превоја. Да не бих улазио у беспотребну расправу сагласно климам главом и мислим у себи „пријатељу, какав год да је успон, ја му на црту морам изаћи! Друга опција не постоји!“, уосталом ове ноге су изгурале успон на Попову Шапку, а она је и даље на далеком првом месту моје листе успона. На ручку упознајем Идит, Микаелову девојку, сликарку и фотографа која ми објашњава како набрже да стигнем до Розафа тврђаве. Ту се на кратко појављује и бакица Анђела која попут истоимених бића се појави, осмотри ситуацију и нестане на неким својим небесима. У поподневним часовима крећем ка Розафа тврђави како би рекли Албанци, односно Скадру на Бојани како би ми приповедали. Нешто пре тога у хостел пристиже и извесни Минг, кинез који је на пропутовању по земљама Балкана, па до тврђаве крећемо заједно. Дан је прилично спаран, а до тврђаве има око 5-6 километара па се знојимо, што би наш народ рекао „ко курва у цркви“. Како се ближимо месту где је зазидана наша Гојковица млада или албанска Розафа или праистојиска незнанка, тако нам се и тврђава која чува легенду на узвисини приказује у својој пуној величини и лепоти. Много је лепша и већа него што сам је замишљао. Камени бедеми су добро очувани као и унутрашња здања која се скривају иза њих. Док се успињемо ка тврђави из оближњег ресторана нас прати песма:
„миии се волимоооо, миии се волимооо,
од љубави наше, ничег нема слађеее,
ничег нееееемаааа слааађееее...“
Па да, шта би могло сјединити балканске народе ако не добра песма и весеље.
Са тврђаве се пружа прелеп поглед на околину и град. Бојана грли тврђаву својим меандрима са три стране, а својим плаветнилом даје леп контраст оближњим зеленим долинама и браон-сивим брдимана којима успева само ниско растиње. Тврђава је чиста и има и малени музеј који вреди обићи (цена права ситница 1€). Фотографишем и обилазим тврђаву готово до сутона. У повратку остављам уморног Минга у оближњем ресторану да вечера, а ја крећем правац хостел на одмор јер ме наредна три дана очекују велике километраже.
Бројке и слова:
Километара: 62.8 км
Прос. брз. : 18.3 км/ч
Макс. брз. : 48.7 км/ч
В. педалања: 3ч 25мин.
В. ук. у путу: 4ч 12мин.
Максимална темп. : 31º
Минимална темп. : 25º
ДАН ШЕСТИ
„На хумкама у туђини
Неће српско цвеће нићи
Поручите нашој деци
Нећемо им никад стићи
Поздравите отаџбину
Пољубите српску груду
Спомен борбе за слободу
Нека ове хумке буду. “
4:22 добро јутро, Скадре граде. У 5 часова, поздрав са Микаелом, молитва, поздрав прљавом граду, поздрав лепој тврђави, покрет. Пут од Скадра до Драча је раван и квалитетан до места Лезхе (Lezhë), после тога почиње деоница аутопута која је још боља. Аутопут ме прати до места Бушенеш одакле креће деоница лошег пута зачињеног саобраћајном гужвом. У Албанији, када је пут лош онда су рупе не путу велике, не да сломите ауто или бициклу, већ да пропаднете до Кине. Како пут на далеки исток није у мом плану туре, возим пажљиво све до одвајања за Драч када почиње деоница новијег пута. Успут често наилазим на смеће и смрад од паљевине истог. Бацају и пале поред пута шта стигну и где-год стигну.
У Драч стижем у поподневним часовима и смештам се у хостелу „Драч“ који је у центру града. За део града који сам видео, а то је ужи центар, могу рећи да се гради интезивно. Нови су путеви, зграде, хотели, док старе грађевине на којима се у стилу и рељефу види дело италијанских архитекти, су очуване. Џамија и црква у центру лепо изгледају, тротоари су чисти, историјски споменици такође, генерално води се рачуна о чистоћи у овој јадранској луци. Смештам се у хостел и журим до прве плаже да се бућнем у море. Море није баш најчистије у лучким градовима, али купујем шта се нуди, брчкање и опуштање могу да почну. У касним поподневним часовима обилазим знаменитости града, остатке тврђаве, колосеума, џамију, цркву, универзитет, поздрављам Џон Ленона, Тину Тарнер и Мик Џегера који на једном маленом тргу позирају у бронзи. Оно што сам приметио ова два дана у Албанији јесте да се свадбе овде праве не само викендом већ и радним данима. Доста младенаца сам сретао како се сликају на историјиским или атрактивним локацијама по граду, али све време сам мслио да је викенд док нисам погледао на сат. Како, зашто, појма немам. Вероватно гастарбајтери лети наврате у домовину да се узму, па назад у бели свет.
Ноћ полако пада, па се враћам у хостел који је лепо уређен, како споља са креативном баштом, тако и унутра са ведрим бојама, сликама, натписима, цитатима светских књижевника како у заједничком простору тако и по собама. Мана је то што вода са чесме није за пиће, што сам прочитао тек када сам попио једно три литре онако уморан одмах по доласку, али преживео сам. Климе нема већ само вентилатори, али то је, како ћу касније сазнати, случај у готово свим хостелима у Албанији. Једини становник собе у којој сам одсео је ортодоксни јеврејин руског порекла по имену Аврам. То да је Јеврејин одмах упада у очи због препознатљиве одеће, зулуфа које они зову пајес и јармулке или кипе на глави. Да је Рус то сазнајем из разговора са њим, као и то да је велики поштовалац Срба. Прича ми као је једно време живео у Израелу где је одслужио четири године у војсци, како сада већ годинама живи у Москви, како је још 1998. године хтео да се пријави у нашу војску да би помогао у нашој борби против терориста на Косову и Метохији, али му нису дозволили пошто није знао српски језик. Нада се да ћемо успети да вратимо Косово, да запад чини само зла по свету, али да им то неће проћи у Украјини и да се треба борити против НАТО тиранина. Да не поверујеш, гледам ортодоксног Јеврејина, а чујем ортодоксну руску Србенду, није било заочекивати. Прво што сам помислио, када сам га видео је „овај неће проговорити са мном, уморним бициклистом из Србије ни речи“, али сам се преварио. Изглед дефинитивно може да превари. Лепо смо се испричали разменили прилично слична мишљења о текућој светској ситуацији, српском и руском језику.
Бројке и слова:
Километара: 114.2 км
Прос. брз. : 20.4 км/ч
Макс. брз. : 39 км/ч
В. педалања: 5ч 34мин.
В. ук. у путу: 6ч 40мин.
Максимална темп. : 44º
Минимална темп. : 25º