Istorija| Kultura| Putovanja| Zdravlje| Život

Putešestvije na Krf (biciklom) 1. deo

Snezana Radojicic RSS / 05.02.2018. u 15:09

Gost autor: Aca52ns

 

Све што су урадили, урадили су срцем за своју отаџбину и своје потомке. То су сматрали дужношћу, а не обавезом. Нису били професионални војници, већ сељаци, извучени из шљивика, од волова, са плодних ораница и винограда. Загинули су као Cпартанци и нису тражили ништа за узврат, али су нас задужили много. Само јечиста сељачка душа могла да изнедри такве јунаке, од простог пешадинца, па до великог војводе Мишића и Степе Степановића. Ово ходчашће је за њих, за тог пешадинца, репоњу, да их никад не заборавимо и да будемо људи у миру, онако како су се они понели у Великом рату. Нека им је вечна слава и хвала.

Идеја је била да прођем једну од оригиналних путања повлачења српске војске 1915/16. године. Одабрао сам путању од Краљева преко Црне Горе и Албаније, прескачући део пута преко Косова и Метохије јер сам био намеран и да се вратим са овог пута. Са овом изменом, рута је изгледала овако: Печеног (19км северно од Краљева) – Нови Пазар – Беране – Подгорица (преко Андријевице и Лијеве реке) – Скадар – Драч – Валона – Саранда – Игуменица – Крф.

  

ДАН ПРВИ 01.09.2015.

Мртва стража... То је онај репоња, са изгужваним шињелом и изокренутом шајкачом, који трупља друмовима натоварен као животиња. Онај који завирује у кокошарнике и на чију се главу спуштају песнице свих претпостављених старешина... Ето, тај мали пешак стоји сада као џин у овој црној ноћи на бранику отаџбине, док позадина мирно спава. “

Локација, село Печеног 18 км северно од Краљева, час 4:22 рано изјутра, време буђења двочлане експедиције у саставу Михајло Јовановић, члан моторизоване јединице 7. шкодиног пука и моја маленкост, члан 2. коњичког пука КТМ. По јутру, дан Светог деспота Стефана Лазаревића се чинио идеалним за почетак циклопутовања. Седлање бедевије, чашица ракије, свећа деди, свећа палим борцима испред спомен плоче, покрет.

Прва пауза је била у Краљеву на Тргу српских ратника где смо упалили свеће палим борцима у ратовима од 1912. до 1918. године. Даље је пут водио долином Ибра према Новом Пазару и манастиру Ђурђеви ступови где смо планирали да питамо за коначиште. Успут смо застајали да фотографишемо лепоте краја кроз који смо пролазили и да одморимо (Ушће, Рашка). Михајло је мало возио уз мене, мало ме чекао иза неке окуке са спремним фотоапаратом како би направио што бољу фотографију или снимак. Успут поред лепе природе, наилазили смо на доста жгољавих и неухрањених паса (са неким од њих смо поделили доручак, онако другарски). Чиними се да их је било више него на ранијим турама које сам возио. За свој „стајлинг” вероватно могу да захвале својим газдама који, не сумњам, прате исту моду. Слично као у некој песми, беда долази са југа, а докле ће стићи видећемо. Негде у поподневним часовима стижемо у Нови Пазар, одакле следи успон до Ђурђевих супова. И то какав успон за крај дана. Требало је добро запети последњих 5км до циља, али вредело јејер је план за први дан испуњен и монаси су нас примили на конак. Манастир Ђурђеве ступовеје саградио Стефан Немања 1171. године и посветио га великомученику Георгију. Други велики ктитор је краљ Драгутин (св. Теоктист) који гради капелу у којој се данас налази његов гроб и велику манастирску трпезарију. Манастир је лепо обновљен, али за онакву кампању пре неколико година могло се и више обновити и изградити. Ван зидина манастира још увек се граде додатни објекти, док у унутрашњости манастира још увек нису обновљене куле које су некада ти стојале. Да ли ће бити обновљене, остаје да се види. Монаштво није бројно, свега четири монаха: Гаврилокоји путнике намернике дочекује ведрим осмехом и шалом, а манастирске голубице брани од соколова хладним шмрком и петардама, Георгије тихи, одмерених речи добри дух манастира и друга два монаха за чија монашка имена нисам питао. Вечерња служба, свеће, вечера, прање веша, туш, спавање. 

 qgXtTQhMnxe23U70U_Qp0vxpbT4zLDeBdy75RB2c1wKENJ3-TKlpiYewv1CdbWWboLPEnEnxeOklufNp3Hvf7e6yfyaUpCzVsaEgZSqa3hWASEhEsyd2oWs4NFA_XXS_ryEYr1j0qzo18PqReOas_nwFN9H1jL3ZMwKOXAvtAEjNbp6JGC2POCtUbvLdjodjCLi3moY6EOsYozb4ztVdMyiJ9eNLiDIQTsDo1SeS-Javgj3iWN1bG2q5G1ejfKXrKsucxtndkXzzxxjVmRN37Lh3QIYSeXsJ1Y5gRm6LZ6m8wrGyUlg53XJLfWTC1kpyw6wyN4Ftwz9PZljaPHPBIRR6KDDv4dQI0--xjNFzTFx4LnALICZ0-XwZSt5u0ewzJ-j2ivCCSJ3QUUHA1QMGQVyMxN09n3QdFcLlSJWPnLFsdOr3OERfAC-tCKjzVA61Su8KcSuN9uU0FffX8B_ii6cVRqTCvsFmqJ320CpiYXTzMXcjqBVBy0hau1BQqzrHfHClrOlE2qEgftRli_R66xv0DJmowqQ19TBzNV86a_jJHa3b-yLbUeEnNSbHScdmzPqQz_AErVO2duSVZ_mZ8g_WqQIQGM3pcupjrOHYBVjY-vq3Whqor8nBfbPpyPZaabC-P9AwFs62JIcKSbfxWYgMZb9vecEj=w821-h616-no

Бројке и слова:

Километара: 127.5 км

Прос. брз.   : 16.5 км/ч

Макс. брз.   : 40.1 км/ч

В. педалања: 7ч 40мин.

В. ук. у путу: 11ч 53мин.

Максимална темп. : 40º

Минимална темп.  : 17º

 

 ДАН ДРУГИ

Нек’ још једна битка плане,

чекање нам снагу сише,

па нек’ деци нашој сване,

ил’ нек’ и нас нема више! “

Устајање у 4:22ч. Паковање ствари, поздрав са монасима, зуууум низ падину коју сам јуче са муком савладавао у супротном смеру. Јутро на Св. Илију Громовника је освануло прохладно, што сам добро осетио на низбрдици, али пријало је с обзиромна то да сам знао да ме већ око 10 часова очекује врућина. Овај дан возим без бисага које вози Михајло у колима, чисто да се мало растеретим пред сутрашњи дан за који сам оправдано очекивао да ће бити један од најтежих. Успон ка месту Рибариће од једно 6-7км није био наиван, посебно зато што га нисмо очекивали ни Михајло, ни ја. Заправо такав успон смо очекивали од Рибарића ка Рожају. Meђутим тај успон ка граници није био тако страшан, тако да се може рачунати нерешено у нашим проценама. Било је деоница на којима је требало појачати темпо, али ништа претерано захтевно. До граничног прелаза Драченовац има тачно 8 тунела, од којих два већа. Сви су неосветљени, тако да је у овим већим требало припазити на рупе јер оку је требало времена да се навикне на слабу видљивост и поред тога што сам био прописно осветљен. Ако је у тунелима било рупа, онда сам их све успешно промашио. На граници ми полицајац тражи саобраћајну, аликад види мој израз лица „јел ти то мене зајебаваш“ и укапира да сам на двоточкашу, само се насмеје и лупи печат у пасош. Од границе до Берана, моје крајње тачке за овај дан, је било 15 тунела, од тога најдужи на превоју Локве у дужини од 1117м. Он је једини био осветљен, али ту ми је Михајло штитио залеђе читавом дужином тунела да случајно неки лудак у журби не би и мене пожурио у чекаоницу св. Петра. После превоја Локве који је на надморској висини од 1336м, иде спуст, од једно, 15км, све до Берана. Најбоља награда за сваког бициклисту. Повремено стајем да фотографишем околину, Михајло је час иза мене, час ме чека иза неке кривине да ме фотографише или сними. Док се спуштам ка Берану гледам у даљини Комове, подно којих је Трешњевик, превој који ћу сутра прећи. Не изгледају ни мало пријатељски, посебно мени уморном од данашњег дана, али то је мој пут. Све је у глави и понешто у ритму и ногама. Читава деоница пута од Новог Пазара до Берана је углавном добра, без великих рупа на путу, тако да се могло возити опуштено, без бојзни да ћете се сломити у неком од кратера. У Беране стижемо за бициклистичке појмове брзо, и одмах се упућујемо ка манстиру новопазарском имењаку Ђурђеви ступови. Манастир је подигао Стефан Првослав, господар Будимља, 1213. године. Он је био синовац Стефана Немање, син великог жупана Тихомира. О томе сведочи и натпис на десној страни наоса, изнад ктиторовог гроба. Свети Сава 1219. године у Ђурђевим ступовима успоставља будимљанску епископију, четврту по реду од осам првобитних епархија. У манастиру наилазим на хладну недобродошлицу, тако да после петнаестак минута разговора схватам да овде нећу добити коначиште и да ми је боље да потражим други смештај. Први пут сам доживео да ме одбију на манастирским конацима, али идемо даље. Врло брзо налазим преноћиште за 15 еура у преноћишту „Видиковац“ преко пута аутобуске станице. После смештања ствари у собу опраштам се са Михајлом који мора назад за Нови Сад јер у понедељак се ради. Могао бих сад овде наводити нашироко колико ми је помогао на путу, био посвећен мени да што боље прођем на почетку ходочашћа, али сви ти хвалоспеви стају у једну једину реч која објашњава све - Буразер. Већ око осам увече, туш, спремање за сутрашњи успон подно Комова, вечера, зев, мљац, хрк.

  T8jbvZ4PX6s4OEk-LKqLtxDyZEGP2gYTRrTu42G7fme9oAngFQNoa9-XI6bwTDTUuDbhJ9mRODYJEktYKtzKq_LiRaEL43ZP_IPDnxV2LB9ZwWXG8TWHdiw4oB8ocTdkgJKQUnE7fdCVfal3esYA-l-bWAcZ0Xs0k3Rf3-9ZbrTumXns5qofnDHE8wnsF4Aek2tOQzEj_1Rj4gmwoI6W0NSSNvoywfW4FV6L40VrPqUFlFpOWxqkuCdaasji9F1zE1SMJ3Hz8d2Jn1IinXpg-p479oNNDjPnz-QJx31IZEklfGgqXheWUswfjTjeMiXHxiTWR5N7qSFxCUDFi8baXRu_DofGZcYx_rYqN3rhPcXRkexu2DbFYyJYL8eEI2nAdMk5N-PqG5Bf6fgXJAInKDbGVPVlmUlKublXVIxY-bbJMx-RyauyfxRXtsShOprQHwx2haASrnmdeN-7pIc7kXD6ii6WPIXzgUDh425VsulTK52tXjlqp7lfEbsyt6Z6hP5UoBKk1mzIwoW548pMgiGUaBz99uZ5sPZIqmHBEpQNic2p1KRklIOoNDdDL0s4VR6QbWc8yVHHet750sPmTVVCbM7-ur4t-wpg4h5YPfryuQYap78jC16GvwKB09JI9C9WlskTaioM7hHKrE5sS8gLNYJ8Q70v=w626-h470-no

 Бројке и слова:

Километара: 106 км

Прос. брз.   : појма не знам

Макс. брз.   : 58 км/ч

В. педалања: 9ч 2мин.

В. ук. у путу: 10ч 3мин.

Максимална темп. : 41º

Минимална темп.  : 15º

  

ДАН ТРЕЋИ

 „Ја сам се смејао у крви до колена,

И нисам питао: зашто?

Брата сам звао душманином клетим.

И кликтао сам кад се у мраку напред хрли,

И онда лети к врагу и Бог, и човек, и ров.“

Устајање сад већ у стандардно време 4:22 ч. Покрет сад већ у стандардно време 5:00ч. Крећем ка свом највећем успону на тури Трешњевику подно Комова који је на 1578м надморске висине. Пут до Андријевице није био напоран јер је углавном раван. Ту пред улазак у насеље ме је полио један стратокумулус чекајући да му дођем тачно под реп. Стајем, облачим шушкавац, непромочиве панталоне и навлачим прекривку на задње бисаге. Настављам даље и после десетак минута киша стаје, то ће се испоставити и једина падавина која ће ме задесити на читавој тури током педалања. На улазу у Андријевицу има одвајање за Трешњевик, али без путоказа. Срећом, понедељак је, па сам имао кога да питам у овим јутарњим сатима куда тачно. Успон на Трешњевик је дугачак 17км. Био сам спреман на најтеже, па је можда то разлог зашто ми успон није толико тешко пао. Узбрдица је углавном таква да вам је максимална брзина око 6 км/час, што значи да се мора запети, али није од оних која вам неда да дишете. Има ту деоница са блажим нагибом, чак и две кратке низбрдице. Све у свему око 10 ч. ето мене на превоју. Ту правим предах у кафаници уз храну коју сам понео и поручени пуномасни домаћи „ждрак-мљац“ сир. После предаха креће спуст ка Маташеву, које је требало да буде крајња тачка данашње деонице. Пут до Маташева није баш у најбољем стању, па је требало доста кочити. У Маташево стижем у раним поподневним часовима. Улазим у оближњу кафаницу да се распитам има ли овде неки смештај пошто је место мало и сиромашно, па ми не обећава превише. Ту од локалних бекрија сазнајем да у Маташеву нема хотела, хостела, гостинских соба нити било шта слично, па се одмах распитујем какав је пут до Подгорице преко Лијеве Реке јер још увек имам времена да стигнем за дана до тамо.

„Има један блажи успон до Веруше, после ти је све низбрдо до Подгорице.“, рече бекрија бр.1

„Није тешко, брзо ћеш до Подгорице, мада мислим да има још један успон после тога око 6км.“, бекрија бр.2

„Ма, није то ништа страшно, углавном је низбрдо.“, бекрија бр.1

„Чувај се само на путу, има доста камиона у том делу, ради се неко одмаралиште доље.“, бекрија бр.3

„Добро, господо,како се живи овде у Маташеву?“, циклопутник

 „Добро, нико ништа не ради, а нико није гладан.“, бекрија бр.1

Распитујем се код њих о својим коренима, питам за презимена у том крају, славе које се славе јер по неким предањима, преци са татине стране су одавде дошли. Ништа значајно нисам сазнао.

Одлука је пала, спојићу трећи и четврти дан у један.  Крећем ка Подгорици, поздрављам се са људима, зхваљујем на информацијама и покрет. До Веруше пут води уз реку Тару и углавном је блага узбрдица која се појачава пред Верушама, али такав нагиб не траје дуго, па убрзо стижем до превоја на 1216 м.н.в. где се река Веруша улива у Тару. Спуст одавде је доста стрм са пуно кривина, али је пут квалитетан, па бар на рупе нисам мораo да обраћам превише пажњу. Међутим сувише брзо губим висину, па сам посумњао да је баш све низбрдица до Подгорице како ми рекоше бекрије у Маташеву. Бојим се да ме чека још неки успон на овом делу пута. И био сам управу. Сунцејеу зениту, ‘ладовине нигде, извол’те: „Добар дан уморни путниче ја сам успон од једно 6-7км и 10-ак посто нагиба, сад ћу мало да те мучим.“ Мислим, разумем ја и године, и да се попије која, али да се превиди овакав успон и још констатује да то није ништа, па мајка му стара. Да се разумемо, не би то било ништа страшно да већ нисам превалио два успона на 1578 и 1216 м.н.в. која су ме солидно уморила. Но, нико није питао ни Солунце јел’ могу! Ето убрдице, ето мене, идемо! Нагиб је такав да не могу да возим брже од 6 км/ч, тако да држим ритам, често одмара и надам се да је ово последњи успон за данас. После места Душке избијам на превој и то би био крај успонима за данас. Од овог превоја следи спуст у дужини од преко 20км, углавном врло доброг пута са једном деоницом лошег пута са мало асфалта међу рупама. Ту сам морао добро да кочим и пазим на кратере како бицикла не би рекла своје последње „јОООј“. Застајем да фотографишем мост на Малој реци, који смо сви вероватно прешли бар једанпут када смо ишли на море возом. Први пут тај мост гледам из птичије перспективе и призор је за мене магичан. Крајолик ме узима у своје наручје и љуља у лепоти предела неколико минута. Уживам у пространству и лепоти кањона, величини и снази планине обраслe разнобојним ниским растињем. Размишљам о храбрости маленог чевека који је први дошао пред ту "титан" планину да кроз њу себи прокрчи пут...

Спуст се завршава код места Биче где се укључујем на међународни пут Е80 и после 12км врло квалитетног равног пута стижем у Подгорицу. Смештам се у хостелу „Explorer” који ће бити моја база и сутра кад планирам да одморим пред други део свог путешествија. Вече проводим у разговору са Армином, момком који ради у хостелу. Причамо о религији, суштини живота, постојања васељене и свега осталог. Лепо смо диванили и разменили мишљења. Млади, виспрени психолог и шахиста мисли својом главом. Свака част.

  gwxPNou_7b322_Wf7_PydHjL3QANYQ7RMkldEgYU2xT2tMv6L6m8OWk2H3az9ymFVc4B_jbuMoGmnjbzQu5Smpqo9TAKpPiHtd0a5iMec8jjfigb991-lkWyEKLlOMS3WGfDruYca4-EoIw28EDp_IEErzlCKv3O9JX0LoL8zPGpoSHE5Y6puxm4oD0ZJzShwdbZF2OYsNzupRPgxwLbzmMTVVLc5R6YoXs4LfTCDDwwi6ydM_M25-V9piMrUCsMTPcdaP0lbyNbXAW4h7xADOLLmhKcdqp1Kf9Hw9hvhGsPLKmH6AjSn-KLHw6zSqb1JlB2ecHuZPXF2f2apyJckgnVK7bIMu_eBScCiHjnk18apQFNLLNrFTF2aejdAt-qTEF56327JK4TQt3hbdWTF8PR_j9cDfOI4E0bADJjOFHM7Rt6UpLCHYwuMKABAzoAXiUSVoh3vNJ2Y0HXThTUQFqi4tZfidIQP2eJel9iBt7C4TpJAwuAuxxztDcEIDm9OZcHPLykPfH13twe8OVlNNYjLeVfPUEYRiBjYfrSejwJwVhe_SjqBqHH9Q10pVlzzdN4cryySV81PJkNscUn-OWCHSGp91UnC96GOg_KcySVtuH0xR_5UPhrph4Zz4vig5Xl4-vp3BNODCYkrBm748caz_rPg-Z5=w626-h470-no

Бројке и слова:

Километара: 118 км

Прос. брз.   : 13.2 км/ч

Макс. брз.   : 46.1 км/ч

В. педалања: 8ч 56мин.

В. ук. у путу: око 12 ч

Максимална темп. : 43º

Минимална темп.  : не знам

 

 ДАН ЧЕТВРТИ

 „Наше ће сјене ходати по Бечу.

Лутати по двору и плашити господу! “

 Дан одмора и обиласка знаменитости у некада Немањићкој Рибници сада Миловој Подгорици. Посетио сам саборни храм васкрсења Христовог чија је градња започета 1993. год а завршена 1999 год. Храм се налази у делу града који се зове Момишићи у близини остатака цркве Светих Апостола која је била метох манастира Хиландара из времена краља Милутина. Читав храм је у мермеру и прелепо изгледа. Комплетна унутрашњост је осликана фрескама па би ово здање могло делом дочарати како су изгледали средњовековни храмови неколико година после градње. Водило се рачуна о свим детаљима на куполама, дверима, поду, олтару као и на спољашњости храма. Од темеља се дижу у висину мермерни блокови који су при дну грубо обрађени, а како се иде у висину све је финије и лепше обраде. Претпостављам симболика која жели да дочара да што смо ближи Богу то су ствари јасније и лепше. На путу до храма сам наишао и на Сахат кулу која је такође ухваћена на фотографији како одолева подгоричким врућинама још од осамнаестог века. Нисам пуно лутао градом јер је било претопло, а и требало је оправдати званични назив дана „дан одмора“.

  kmry5uCfiZuPJ_1eEL92pa49xxFZKrD71wCL_vyKm4zIBAi0gAPM6QEeARxg71r21RkVS9EwlZVuDJ_QUZ87zie9_SdYuuCfE47PJPq_04bwKyI24H_NwZJf3inW1M_Fhk227o_uLdbw31FQM1HN3rCxKfivEPAyuxrJWcCT9Y4AL7sFul3CxA_e3babDwpFOSfIyLX4mXYp4rSreaq14IRa2FyGzG_nLGFtciVguCvCXjGSkCf-OgjbPLABOSCmV82kiSPUnLcrvf_mttffKIcXNaPRJa1hR2lM7WKUpZJj1gCejx62eomaxiXBMQqJ7lsqwZf0iDnqd1DMasQ9qn0yH7DBfFFHP8ZBpyxBqT1Abetr2ugCSspYc4UD472ZSKqZR7eOse2wXoJyXJhNLoJDokrN58-g4w8Y4NocKMEOvjJ-CwQCaUugnsy7oXnbAma-fYLFcPYMddubWNJwecNrtFSBHYc6J5Zx8_awkxCwlTH5AjiAXpnzKpJwwfKpcxD7irZGohMKcLl6-Q748_7kIii9H1jpkSrDMhyxI7LMywx0D35spM3krvf_IRC3FFNbsAxY2-Z7_a9iamO9evSzpjn4jfpFlLrSiFxg2Y5sR9_KhBdaFpCpvOjrhp3BJU9F7tIkf-jw4NFpBYmUrYvVIf8rUZyz=w626-h470-no

 Бројке и слова:

Километара: 0 км

Макс. темп. : кога брига, хостел има клима-уређај

 

ДАН ПЕТИ

 „Имао сам од злата јабуку,

Па ми данас паде у Бојану.

Те је жалим, прегорет’ не могу! “

4:22ч, добро јутро. Пакујем ствари на бициклу, протег, зев, молитва, покрет. Пут до границе је добар са пар краћих успона, па брзо стижем. Брже него што сам планирао да возим, а томе могу да захвалим подлим керовима који су ме увек нападали на узбрдици са свију страна у намери да ме упропасте, па сам морао да им бежим јер оно срање од ултразвучног растеривача паса не делује на побеснеле џукеле. На граничном прелазу Божај није било гужве, тако да сам брзо ушао у Албанију. Нисам имао бојазан од тога да ми се нешто лоше може десити у Албанији и поред неверице људи када су чули куда идем. И ако је било неких малених стрепњи самим преласком границе све нестаје и возим опуштено као и иначе. Већ у преподневним часовима стижем у Скадар који бар у овом делу у коме сам био неодише баш чистоћом и свежим ваздухом. Напротив, прљаво је, а ту прљавштину на неким местима појачава и смрад смећа.

Албанско име града Shkodër, изведено је из латинског назива scutarii, у буквалном преводу „заштитници“, а то се односи на римску легију коју је основао цар Константин Велики. Српски назив потиче из истог извора.

За смернице где се тачно налази Green Garden хостел питам, гле, среће, албанца који муца. Дакле дупло га не разумем. Ипак, човек је упоран да ми помогне, па одлази до своје радионице, узима папир и оловку и црта путању до хостела. Тачно је нацртао, тако да брзо налазим хостел. Хвала му. Хостел ми на први поглед личи на неку стару хацијенду или Скитуљкову вилу-промају. Онако сакривна међу палмама и осталим дрвећем одише неком топлином и позитивном енергијом. Упознајем се са Микаелом Вуксанајем власником здања, који ми показује собу на спрату где ћу се смесити. Аустралијанцима полу насељена шестокреветна климатизована соба је сасвим задовољавајућа за одмор пред сутрашњи дан. Хостел није баш пример чистоће, али је за те новце хотел А категорије. Код Микаела се распитујем какав је пут кроз Албанију и има ли пуно успона. Каже да је пут углавном раван, сем једне деонице ка Саранди где се пут пење од нивоа мора до неких 1100 м.н.в., а притом је толико стрм да се дешава да људима прокувају аутомобили на том успону. Предлаже ми да на тој деоници стопирам неки комби до превоја. Да не бих улазио у беспотребну расправу сагласно климам главом и мислим у себи „пријатељу, какав год да је успон, ја му на црту морам изаћи! Друга опција не постоји!“, уосталом ове ноге су изгурале успон на Попову Шапку, а она је и даље на далеком првом месту моје листе успона. На ручку упознајем Идит, Микаелову девојку, сликарку и фотографа која ми објашњава како набрже да стигнем до Розафа тврђаве. Ту се на кратко појављује и бакица Анђела која попут истоимених бића се појави, осмотри ситуацију и нестане на неким својим небесима. У поподневним часовима крећем ка Розафа тврђави како би рекли Албанци, односно Скадру на Бојани како би ми приповедали. Нешто пре тога у хостел пристиже и извесни Минг, кинез који је на пропутовању по земљама Балкана, па до тврђаве крећемо заједно. Дан је прилично спаран, а до тврђаве има око 5-6 километара па се знојимо, што би наш народ рекао „ко курва у цркви“. Како се ближимо месту где је зазидана наша Гојковица млада или албанска Розафа или праистојиска незнанка, тако нам се и тврђава која чува легенду на узвисини приказује у својој пуној величини и лепоти. Много је лепша и већа него што сам је замишљао. Камени бедеми су добро очувани као и унутрашња здања која се скривају иза њих. Док се успињемо ка тврђави из оближњег ресторана нас прати песма:

„миии се волимоооо, миии се волимооо,

од љубави наше, ничег нема слађеее,

ничег нееееемаааа слааађееее...“

Па да, шта би могло сјединити балканске народе ако не добра песма и весеље.

Са тврђаве се пружа прелеп поглед на околину и град. Бојана грли тврђаву својим меандрима са три стране, а својим плаветнилом даје леп контраст оближњим зеленим долинама и браон-сивим брдимана којима успева само ниско растиње. Тврђава је чиста и има и малени музеј који вреди обићи (цена права ситница 1€). Фотографишем и обилазим тврђаву готово до сутона. У повратку остављам уморног Минга у оближњем ресторану да вечера, а ја крећем правац хостел на одмор јер ме наредна три дана очекују велике километраже.

 GPpkErHGtj2UFIlxyrVRZbc9XMwt6tDdPXZzaF1SYxbJVXchzNJe93ldJD-vFsHhgWug7bNXE3KmVr1AMPXv5_eBu6pPflf70iWgTWl3Pjc6dAN78Qzsrvrd8FAlCOkLiq4-BsXnB4yMclCsLOpcJMoM7QYPoAuLhZVllFM2lRtrfwK4aFasBbZejF_yZzvhF0KE31TPmsYTkbKwhyGtzLlP0VVQJWrSbIbT_GIiDLZjFaW3SlDk1kWb6JxGGDLkP_IO0zs5tXyHEo3LZbUOKbp4QXoNK0WD2DOQUdjBEA5VclqYz60ZK5rnPQs2NAl56NLGsJOZhj3oFARlkFIhiv94-72NY3lbx4o9POo9QrSv0pFi9olx4BSkrAUSmCFPyR38RFVfZqgtsWsFzUfu19b1Iu3Qb8UjcBSisOU_5y_0umzACJpFgHKimAZPOFDTP1rjsL2svLnG-aS5oQ2KjPfDftxOINQ1DYyvo6JUD3gNOis0OwSlBk-zQwZqwnVLhgyH31F6xt_mqWMaSJFTIem6oi9H572SWZe2lZeFu-DOO3KHQvWCUL0PnbKU1MG513-ft4nNIX9AvzhdxD44cMB2-EBR5jpkQuhssvy9Ld25xqPVBaFPhjUxiBbu3PX2LxhN1xBMSg1pivAzdy3SV5Dk_ki0bUOn=w784-h588-no 

  Бројке и слова:

Километара: 62.8 км

Прос. брз.   : 18.3 км/ч

Макс. брз.   : 48.7 км/ч

В. педалања: 3ч 25мин.

В. ук. у путу: 4ч 12мин.

Максимална темп. : 31º

Минимална темп.  : 25º

  

ДАН ШЕСТИ

 „На хумкама у туђини

Неће српско цвеће нићи

Поручите нашој деци

Нећемо им никад стићи

 

Поздравите отаџбину

Пољубите српску груду

Спомен борбе за слободу

Нека ове хумке буду. “

 4:22 добро јутро, Скадре граде. У 5 часова, поздрав са Микаелом, молитва, поздрав прљавом граду, поздрав лепој тврђави, покрет. Пут од Скадра до Драча је раван и квалитетан до места Лезхе (Lezhë), после тога почиње деоница аутопута која је још боља. Аутопут ме прати до места Бушенеш одакле креће деоница лошег пута зачињеног саобраћајном гужвом. У Албанији, када је пут лош онда су рупе не путу велике, не да сломите ауто или бициклу, већ да пропаднете до Кине. Како пут на далеки исток није у мом плану туре, возим пажљиво све до одвајања за Драч када почиње деоница новијег пута. Успут често наилазим на смеће и смрад од паљевине истог. Бацају и пале поред пута шта стигну и где-год стигну.

У Драч стижем у поподневним часовима и смештам се у хостелу „Драч“ који је у центру града. За део града који сам видео, а то је ужи центар, могу рећи да се гради интезивно. Нови су путеви, зграде, хотели, док старе грађевине на којима се у стилу и рељефу види дело италијанских архитекти, су очуване. Џамија и црква у центру лепо изгледају, тротоари су чисти, историјски споменици такође, генерално води се рачуна о чистоћи у овој јадранској луци. Смештам се у хостел и журим до прве плаже да се бућнем у море. Море није баш најчистије у лучким градовима, али купујем шта се нуди, брчкање и опуштање могу да почну. У касним поподневним часовима обилазим знаменитости града, остатке тврђаве, колосеума, џамију, цркву, универзитет, поздрављам Џон Ленона, Тину Тарнер и Мик Џегера који на једном маленом тргу позирају у бронзи. Оно што сам приметио ова два дана у Албанији јесте да се свадбе овде праве не само викендом већ и радним данима. Доста младенаца сам сретао како се сликају на историјиским или атрактивним локацијама по граду, али све време сам мслио да је викенд док нисам погледао на сат. Како, зашто, појма немам. Вероватно гастарбајтери лети наврате у домовину да се узму, па назад у бели свет.

Ноћ полако пада, па се враћам у хостел који је лепо уређен, како споља са креативном баштом, тако и унутра са ведрим бојама, сликама, натписима, цитатима светских књижевника како у заједничком простору тако и по собама. Мана је то што вода са чесме није за пиће, што сам прочитао тек када сам попио једно три литре онако уморан одмах по доласку, али преживео сам. Климе нема већ само вентилатори, али то је, како ћу касније сазнати, случај у готово свим хостелима у Албанији. Једини становник собе у којој сам одсео је ортодоксни јеврејин руског порекла по имену Аврам. То да је Јеврејин одмах упада у очи због препознатљиве одеће, зулуфа које они зову пајес и јармулке или кипе на глави. Да је Рус то сазнајем из разговора са њим, као и то да је велики поштовалац Срба. Прича ми као је једно време живео у Израелу где је одслужио четири године у војсци, како сада већ годинама живи у Москви, како је још 1998. године хтео да се пријави у нашу војску да би помогао у нашој борби против терориста на Косову и Метохији, али му нису дозволили пошто није знао српски језик. Нада се да ћемо успети да вратимо Косово, да запад чини само зла по свету, али да им то неће проћи у Украјини и да се треба борити против НАТО тиранина. Да не поверујеш, гледам ортодоксног Јеврејина, а чујем ортодоксну руску Србенду, није било заочекивати. Прво што сам помислио, када сам га видео је „овај неће проговорити са мном, уморним бициклистом из Србије ни речи“, али сам се преварио. Изглед дефинитивно може да превари. Лепо смо се испричали разменили прилично слична мишљења о текућој светској ситуацији, српском и руском језику. 

 i00l_LTeOOTrM1ZnSud5TSzxgwNBMYUXZEIwixSTFA8BjrMOL5VxAcZ2WWlDbbjAVp0CTRi8OXIUqCmjbUlRmtytL_3x-d8enK35YU7y-aXGpQ0Y4AqaaZj5k47SyrWU9LRjmlMFHfna_ycFBrRR9mIXBbwzQMWWJDWUKtbZuFkZWtyyeXMsDZOMKeLLwAhl9nZ5NWwfUcxaLWGUtWdfP_GSmm4b6ton55swf-4vZOlbtKvlHgiYNUwwOnKkcGgQm3lV2n3n68RAQI7ez8AeTocFxvv4FB5gLgr5bttMQggwivxlEDSTwgnCe9YQi5EAQQyykpEs-jqxGPyfKHen4Q51N8b9q2j16IHi2as7ngRxmyd7Ux0lmgVP6929u3HKwxr7KSkYahDubftgUMgdcDPifDOaMuqcHTAWmlD_uO_Zv6ihLVBld0M8g5Ac4Xndx_SXwxN2I4ra7UV4E0Tk5F1TClW166G4rhxRv79Xu246xjXDMx90hiDZV5BhSsx4Xo0SOGfI2yt3HjmVjhzOzx3aUCi7KbtPBxzEmKkxZcfWaYjOe8LqywgLNNK2H9ZoeIpUGusMP5Qg_zaqWt4aRpi-xVVp6F7fmw8FpP3vu9BE05SqSjOjvrDs0gaY7IEUGP5G_-hvJmSWJhJVRHxaiv31BMyUd7MN=w784-h588-no 

 Бројке и слова:

Километара: 114.2 км

Прос. брз.   : 20.4 км/ч

Макс. брз.   : 39 км/ч

В. педалања: 5ч 34мин.

В. ук. у путу: 6ч 40мин.

Максимална темп. : 44º

Минимална темп.  : 25º

 

 




Komentari (40)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

aureus aureus 17:19 05.02.2018

---

Браћо војници, не љуб'те Гркиње
јер вас код ваших кућа чекају Српкиње.



Srđan Fuchs Srđan Fuchs 07:03 06.02.2018

Јака чупри

Одлични сте, Жосне. Мазнућу вам пар фазонa за своју American Jews Balkans Heritage Expeditions.
2
אדיט: Мој прадеда, Радисав, Брестовичанин, сељак и земљорадник, је оставио кости на том прелазу од Пећи, на Проклетијама, где Аца није желео да педала - с разлогом. Животна сећања мог деде, Боривоја, почињу са призором повратка Војске српске, на смедеревском друму. Боривоје са чежњом чека да из колоне изађе насмејани тата... Излази само његов друг из оближњих Умчара. Предаје уредно сложену Радисавову униформу. Каже, пао је када су на Проклетијама се улогоровали тражећи воду за оболеле од дифтерије. Радисав је ушао у једну авлију видевши бунар. Замолио је домаћина за воду. Овај је рекао да ће му дати, под условом да му Радисав да да овај опали из његове пушке. Радисав, несмотрен какав је био, пода му. Овај је мало прегледао, и док се Радисав окренуо да за'ити из бунара, овај је опалио - у Радисављева леђа...

...Хвала тим момцима за све што су урадили за своју земљу и своје људе, нека им је вечни помен и сећање. Хвала Аци за ову момачку и мушку причу!
Snezana Radojicic Snezana Radojicic 08:38 06.02.2018

Re: Јака чупри

Srđan Fuchs
Одлични сте, Жосне. Мазнућу вам пар фазонa за своју American Jews Balkans Heritage Expeditions.


Nije ovo moje, imam gosta na blogu, on je ovo pisao i doživeo
Srđan Fuchs Srđan Fuchs 09:33 06.02.2018

Re: Јака чупри

Врх прича, сјајно испричано, одлични описи духова на путу, осећа се да је аутор, поред тога што је Спартанац, и изразито духовна личност. После доста времена сам сместио нешто у "Фаворит" фолдер!

aca52ns aca52ns 08:12 07.02.2018

Re: Јака чупри

Хвала дурже на лепом коментару. Они су заслужили да их све вечно сећамо. Идеја ми је била да ту руту препешачим али нисам имао довољно дана од годишњег да то урадим.
aca52ns aca52ns 08:14 07.02.2018

Re: Јака чупри

а
aca52ns aca52ns 08:17 07.02.2018

Re: Јака чупри

а
aca52ns aca52ns 08:22 07.02.2018

Re: Јака чупри

Srđan Fuchs
Врх прича, сјајно испричано, одлични описи духова на путу, осећа се да је аутор, поред тога што је Спартанац, и изразито духовна личност. После доста времена сам сместио нешто у "Фаворит" фолдер!



Хвала :). Наши јунаци су у рангу Спартанаца што се подвига тиче. Лично мени и више од тога.
Srđan Fuchs Srđan Fuchs 10:43 07.02.2018

Re: Јака чупри

Сигурно, посебно ми се допало како си описао два аршина духа у српској цркви: један миран, гостољубив, широк, опуштен; а други сушта супротност томе, и то на размаку од стотињак километара. Симпатично су описани људи у Скадру, такође, све сама православно-хришћанска имена. Доста људи у Србији нису свесни колико ту потенцијала за савезништво има са тим делом албанског народа. Нису сви криминалци и убице. Армин је исто супер. The spirit of the Free World is with you, тебра - Т, Тебра!

Иначе, прича за руске Јевреје-Србенде, селио се ја једном тако из Јерусалима у Тел Авив. Узео момке, а они као два шифоњера, 2.05 са 135 кила... Почнемо ми тако причу, миц по миц, а они служили у руским снагама у Босни. Били на Косову када су евакуисали аеродром у Приштини! Каже: "А, Серж, што су нас сврбели прсти да опалимо по НАТО-у, али била директива из Москве да не пуцамо први!" Отворили смо после коњак, они нису хтели да ми наплате пуну цену...
aca52ns aca52ns 11:47 07.02.2018

Re: Јака чупри

Srđan Fuchs
Сигурно, посебно ми се допало како си описао два аршина духа у српској цркви: један миран, гостољубив, широк, опуштен; а други сушта супротност томе, и то на размаку од стотињак километара. Симпатично су описани људи у Скадру, такође, све сама православно-хришћанска имена.

Да, у Скрадру има доста Срба и Црногораца који још из времена Енвера Хоџе морају да имају албанска имена и презимена. Била је поводом тога добра емисија у квадратури круга.
Генерално моје искуство са људима на балкану током мојих тура је у већини позитивна. Сви хоће да помогну и да те угосте. Мислим да ми је прво назови негативно искуство било ту у Беранама у манастиру али дешава се. Као бициклисти не треба ми пуно, мало простора на сувом ако може или добро место за шатор ништа више :).
Srđan Fuchs Srđan Fuchs 12:21 07.02.2018

Re: Јака чупри

Супер си реаговао на то, Кирије Елеисон, и ћерај даље. Према мени су људи јако фини били у Тирани. Готово сваки саговорник је био православни хришћанин/хришћанка или има родитеље или баку или деду православне. Црква им је потпуно футурескна. Под Васељенском Патријаршијом су, и изузетно су угодни људи.



Саборни храм албанске православне Цркве у Тирани

Генерално моје искуство са људима на балкану током мојих тура је у већини позитивна. Сви хоће да помогну и да те угосте. Мислим да ми је прво назови негативно искуство било ту у Беранама у манастиру али дешава се.


И ја исто верујем да је популација на Балкану генерално честита. Политичари трују воде, али народ је честит, и том народу треба пружити шансу да живи мирно и достојанствено. Него, ако те пут наведе у Нови Сад, ако превалиш Иришки Венац, можеш да кунташ код мене... Зеза, него, јеси био у овом бајкерском оделу када си позвонио у Беранама на манастирска врата, можда није лоше да се обучеш у неку тренџу следећи пут, јер ћеш овако да похапсиш пола Цркве за упад у Царство Небеско, покуцао си а нису те примили, тражио чашу воде а одбили, код Владике Христа ће пасти тежак 'апс за то, посебно што је јасно да си продуховљена личност спремна за највеће пожртвовање и одрицање, баш као и наше прадеде Солунци... Ја често када размишљам о томе, где је сада тај дух аутентичног светосавља, он је код вас, са врхунским спортистима. У здравом телу здрав дух! Orandum est ut sit mens sana in corpore sano.
aca52ns aca52ns 12:41 07.02.2018

Re: Јака чупри

Саборни храм албанске православне Цркве у Тирани

Него, ако те пут наведе у Нови Сад, ако превалиш Иришки Венац, можеш да кунташ код мене... Зеза, него, јеси био у овом бајкерском оделу када си позвонио у Беранама на манастирска врата, можда није лоше да се обучеш у неку тренџу следећи пут, јер ћеш овако да похапсиш пола Цркве за упад у Царство Небеско, покуцао си а нису те примили, тражио чашу воде а одбили, код Владике Христа ће пасти тежак 'апс за то, посебно што је јасно да си продуховљена личност спремна за највеће пожртвовање и одрицање, баш као и наше прадеде Солунци... Ја често када размишљам о томе, где је сада тај дух аутентичног светосавља, он је код вас, са врхунским спортистима. У здравом телу здрав дух! Orandum est ut sit mens sana in corpore sano.

Живим и радим у Новом Саду већ две деценије тако да имам где да спавам :). Краљево је мој родни град, зато је тура и почела из његове околине. Тачније из села одакле је моја мајка. Свакако хвала на понуди :).
У манастире никад не улазим не примерено одевен. Та слика је испред зидина манастира. Увек имам црну тренерку при себи коју облачим када улазим у манастирске зидине па макар то било на пола минута да пијем воде. Водим рачуна да се примерено понашам и одевам где год да сам :).
Snezana Radojicic Snezana Radojicic 15:15 07.02.2018

Re: Јака чупри

Srđan Fuchs
Ја често када размишљам о томе, где је сада тај дух аутентичног светосавља, он је код вас, са врхунским спортистима. У здравом телу здрав дух! Orandum est ut sit mens sana in corpore sano.


Teorijski, ovo bi trebalo da je tačno, no danas su vrhunski sportisti uglavnom najmnaje zdravi, odnosno ono što čine protiv svojih tela da bi ostali u vrhunskom sportu, dolazi im višestruko na naplatu i u fizičkom i u psihičkom smislu. Mislim da je duh o kome govoriš pre vezan za vrhunske rekreativne podvižnike, ako bih tako mogla da ih nazovem, a kojih ima u svim 'branšama' rekreativnih sportista, a pogotovu onima vezanim za kolektivne sportove ili ovima vezanim za putovanja.
Srđan Fuchs Srđan Fuchs 15:22 07.02.2018

Re: Јака чупри

Mislim da je duh o kome govoriš pre vezan za vrhunske rekreativne podvižnike, ako bih tako mogla da ih nazovem, a kojih ima u svim 'branšama' rekreativnih sportista, a pogotovu onima vezanim za kolektivne sportove ili ovima vezanim za putovanja.


pa da, to sam hteo da kažem, nego nisam našao prigodan izraz - vrhunski rekreativni podvižnik... odlična! super pišete, braćo i sestre bajkeri!
aureus aureus 16:49 07.02.2018

Re: Јака чупри

aca52ns
Краљево је мој родни град, зато је тура и почела из његове околине.

Kraljevo. Grad kraljeva i dobrog kajmaka.

Snezana Radojicic Snezana Radojicic 03:00 08.02.2018

Re: Јака чупри

aureus
aca52ns
Краљево је мој родни град, зато је тура и почела из његове околине.

Kraljevo. Grad kraljeva i dobrog kajmaka.



Izvini, ali banovaću ovakve slike na mom blogu, makar i kad imam gosta Zaista nije u redu da mi se to radi. Znaš li ti kolika je želja pusta za domaćom 'ranom, m? Ali ajde, oprostiću ti ovaj put, upravo mi je stigao šator sa 'prilozima', pa mi nije baš toliko teško, pomalo me je želja minula:




Putešestvije jednog šatora u deset koraka:

1. Bora Miseljić, moj prijatelj iz Njujorka, poručio je šator za mene i kupio ga, uz dogovor da ga u narednim mesecima lagano 'otplatim' u ratama.
2. Potom je, uoči Nove godine, pronašao nekoga ko je dolazio za Beograd, te je ta 'kurirka' ponela šator sa sobom.
3. 'Kurirka' je dostavila šator Borinom sinu u Beogradu.
4. Daniel Ikica je trebalo da ga preuzme, ali je bio sprečen pa je zamolio svog prijatelja da to uradi umesto njega.
5. Posle Nove godine, prijatelj je preuzeo šator u Beogradu i predao ga Daniel Ikica u Osijeku.
6. Daniel Ikica je otputovao iz Osijeka u Zagreb i tu se sreo sa Nikolina Buljan
7. Nikolina Buljan je preuzela šator i ponela ga sa sobom u Kinu.
8. Šator je stigao u Wuhan u Kini 4. februara.
9. Istog dana, žureći zbog kineske Nove godine, uoči i tokom koje nastaje haos, Nikolina je poslala šator kineskom poštanskom službom.
10. Šator je danas stigao u moju kancelariju u Jingtanu. Uz njega, Nikolina Buljan je dodala Podravkine juhice, Frankove čajeve u kesici, Bronhi bombone i Natura suve šljive bez koštice :)
aca52ns aca52ns 09:30 08.02.2018

Re: Јака чупри

aureus
aca52ns
Краљево је мој родни град, зато је тура и почела из његове околине.

Kraljevo. Grad kraljeva i dobrog kajmaka.


Управо тако :). И дан данас довлачим кајмак из тог краја. Сир, кајмак, проја и млад кромпир ми је омиљен оброк кад одем на село. Месо ми је ту вишак :)
aureus aureus 13:18 08.02.2018

Re: Јака чупри

Snezana Radojicic

Izvini, ali banovaću ovakve slike na mom blogu, makar i kad imam gosta Zaista nije u redu da mi se to radi.

Jao meni nesmotrenjaku!

Zar je moguće da Kinezi ne prave dobar kajmak? Nije to u redu, drugovi Kinezi! Nacija koja jede sve što raste, hoda, gmiže i puže omanula baš na kajmaku!
Snezana Radojicic Snezana Radojicic 15:20 08.02.2018

Re: Јака чупри

aureus
Snezana Radojicic

Izvini, ali banovaću ovakve slike na mom blogu, makar i kad imam gosta Zaista nije u redu da mi se to radi.

Jao meni nesmotrenjaku!

Zar je moguće da Kinezi ne prave dobar kajmak? Nije to u redu, drugovi Kinezi! Nacija koja jede sve što raste, hoda, gmiže i puže omanula baš na kajmaku!


A zna se i razlog tome. Kinezi, naime, do skora nisu uopšte pili mleko. Mleko se vekovima vezivalo za varvarske narode, odnosno Mongole i sve one iza zidina Kineskog carstva. Međutim, poslednjih deceniju-dve vlada ulaže velike napore u to da promeni navike ljudi u vezi sa pijenjem mleka i uspeva u tome, pa Kinezi rastu sve veći iz generacije u generaciju. Uprkos tome, ne verujem da će ikada otkriti kajmak, ili ga zavoleti ako ga neko donese u Kini, jer su im sva mleka slatka, kao i jogurti, i naprosto ne mogu da okuse nijedan mlečni proizvod koji nije (otužno) zaslađen.
aureus aureus 16:02 08.02.2018

Re: Јака чупри

Snezana Radojicic

A zna se i razlog tome. Kinezi, naime, do skora nisu uopšte pili mleko. Mleko se vekovima vezivalo za varvarske narode, odnosno Mongole i sve one iza zidina Kineskog carstva. Međutim, poslednjih deceniju-dve vlada ulaže velike napore u to da promeni navike ljudi u vezi sa pijenjem mleka i uspeva u tome, pa Kinezi rastu sve veći iz generacije u generaciju. Uprkos tome, ne verujem da će ikada otkriti kajmak, ili ga zavoleti ako ga neko donese u Kini, jer su im sva mleka slatka, kao i jogurti, i naprosto ne mogu da okuse nijedan mlečni proizvod koji nije (otužno) zaslađen.

Ништа од тога нисам знао. Радујем се кад сазнам нешто ново.
Ево загрљај и препорука. И опрости несмотрењацима.

Додаћу и једну занимљивост коју знам већ извјесно вријеме. До прије 40-50 година Кинези уопште нису имали маслине. Онда су почели да их саде и сад маслинова стабла постоје на око 90 хиљада хектара (али још увијек мањина стабала даје приносе). Годишње се маслињаци прошире за нових 10 хиљада хектара јер је очигледно да постоји интересовање за маслиновим уљем. У задњих 15 година увоз маслиновог уља је повећан осам пута и износи неких 40-50 хиљада тона годишње. Кинези произведу око пет хиљада тона, али знамо ми какви су Кинези кад запну...
Srđan Fuchs Srđan Fuchs 18:46 08.02.2018

Re: Јака чупри

Izvini, ali banovaću ovakve slike na mom blogu, makar i kad imam gosta



napakovaćemo ti pola bačke, bo'na. ionako imamo 4x30 prtljaga a stajemo svi u 1x30. znači, drugi prtljag - rakija i domaće, zanatsko pivo; treći - kulen, posna slanina (bačka, samo meso ), čvarci (posni, malo masti, dosta krckave mesice ), domaća šunkica; četvrti - domaće jagode, rane trešnje, rotkvice, mladi lukac, babin 'lebac, sir, kajmak, švapski sir, kore za gibanicu...

mariopan mariopan 19:35 08.02.2018

Re: Јака чупри

Snezana Radojicic
aureus
aca52ns
Краљево је мој родни град, зато је тура и почела из његове околине.

Kraljevo. Grad kraljeva i dobrog kajmaka.



Izvini, ali banovaću ovakve slike na mom blogu, makar i kad imam gosta Zaista nije u redu da mi se to radi. Znaš li ti kolika je želja pusta za domaćom 'ranom, m? Ali ajde, oprostiću ti ovaj put, upravo mi je stigao šator sa 'prilozima', pa mi nije baš toliko teško, pomalo me je želja minula:




Putešestvije jednog šatora u deset koraka:

1. Bora Miseljić, moj prijatelj iz Njujorka, poručio je šator za mene i kupio ga, uz dogovor da ga u narednim mesecima lagano 'otplatim' u ratama.
2. Potom je, uoči Nove godine, pronašao nekoga ko je dolazio za Beograd, te je ta 'kurirka' ponela šator sa sobom.
3. 'Kurirka' je dostavila šator Borinom sinu u Beogradu.
4. Daniel Ikica je trebalo da ga preuzme, ali je bio sprečen pa je zamolio svog prijatelja da to uradi umesto njega.
5. Posle Nove godine, prijatelj je preuzeo šator u Beogradu i predao ga Daniel Ikica u Osijeku.
6. Daniel Ikica je otputovao iz Osijeka u Zagreb i tu se sreo sa Nikolina Buljan
7. Nikolina Buljan je preuzela šator i ponela ga sa sobom u Kinu.
8. Šator je stigao u Wuhan u Kini 4. februara.
9. Istog dana, žureći zbog kineske Nove godine, uoči i tokom koje nastaje haos, Nikolina je poslala šator kineskom poštanskom službom.
10. Šator je danas stigao u moju kancelariju u Jingtanu. Uz njega, Nikolina Buljan je dodala Podravkine juhice, Frankove čajeve u kesici, Bronhi bombone i Natura suve šljive bez koštice :)



mariopan mariopan 19:35 08.02.2018

Re: Јака чупри

Duplo
vcucko vcucko 21:33 08.02.2018

Re: Јака чупри

Snezana Radojicic


A zna se i razlog tome. Kinezi, naime, do skora nisu uopšte pili mleko. Mleko se vekovima vezivalo za varvarske narode, odnosno Mongole i sve one iza zidina Kineskog carstva. Međutim, poslednjih deceniju-dve vlada ulaže velike napore u to da promeni navike ljudi u vezi sa pijenjem mleka i uspeva u tome, pa Kinezi rastu sve veći iz generacije u generaciju. Uprkos tome, ne verujem da će ikada otkriti kajmak, ili ga zavoleti ako ga neko donese u Kini, jer su im sva mleka slatka, kao i jogurti, i naprosto ne mogu da okuse nijedan mlečni proizvod koji nije (otužno) zaslađen.

Da, mleko su smatrali (i dalje smatraju) kao nešto što odrastao čovek ne treba da konzumira. Odnosno, kao hranu koja ima svoju ulogu samo u prvo vreme razvoja organizma kod sisara, posle nikako.
Kao izraziti sirojed, ježim se na takav stav. Ali, opet, onih njihovih 5 milenijuma - đavo će ga znati ko je u pravu?!
nikvet pn nikvet pn 10:00 09.02.2018

Re: Јака чупри

vcucko

Da, mleko su smatrali (i dalje smatraju) kao nešto što odrastao čovek ne treba da konzumira


Нисте пазили на часу, ајде да поновим:

За варење млека потребан је ензим лактаза који раставља лактозу (млечни шећер) на ситније сегменте. Имају га сви сисари у јувенилном добу. Одрастањем добар део врста га губи и надомештају га други системи варења прилагођени исхрани врсте. Добар пример је теле које са три месеца старости губи продукцију лактазе и не може више да користи млеко. Уместо тога развијају се преджелуци са својим ензимима и микрофлором за коришћење биљне хране. Код месоједа продукција лактазе остаје и у адултном стању, млеко им је сварљиво доживотно. Код омнивора, сваштоједа, где и ми припадамо ситуација је сложенија. Већина омнивора не губи лактазу у адултном добу (медвед, свиња итд) али код човека као врсте постоје разлике. Белој раси већином од преко 80% остаје лактаза доживотно али код жуте расе тај проценат је обрнут. Такав биолошки лимит жуте расе претворен је у табу, у културу; код њих је потрошња млека сведена на децу, младунце. Управо због лимитиране потрошње узгој млечне стоке тамо није тако битан нити раширен. Проблем су имали северни народи жуте расе који нису имали биљне алтернативе у исхрани - Монголи. Успели су да избегну лактозу у исхрани одраслих управо прерадом млека у киселомлечне производе. Пустили бактерије да развале лактозу коју не варе и добију кумис, кефир, маслац...

Ни ови наши овдашњи Кинези неће купити млеко ни случајно, питајте касирке. Али зато им је јогурт право откровење; сиреви такође.

Табу свињетине у муслимана такође није културолошки проблем већ много простији. У основи то је трихинела којој прија топла клима.

Доста, ето где нас одведе бициклање...
nikvet pn nikvet pn 11:02 09.02.2018

Re: Јака чупри

Snezana Radojicic

poslednjih deceniju-dve vlada ulaže velike napore u to da promeni navike ljudi u vezi sa pijenjem mleka i uspeva u tome


Може бити влада али пре ће бити бизнис. Замисли власника мегамлекаре који би продао ми-ли-јар-ду јогурта сваког јутра? Управо зато сад и праве мега-гига фарме али недостаје им технологија и - краве. Па су напали Нови Зеланд, купују све што муче.
aureus aureus 13:18 09.02.2018

Re: Јака чупри

nikvet pn

Табу свињетине у муслимана такође није културолошки проблем већ много простији. У основи то је трихинела којој прија топла клима.

Доста, ето где нас одведе бициклање...

Ne, ne, zaboga!

Zar da se sad stane i da ljudi žedni znanja ostanu uskraćeni?!
Sve je bilo sasvim lijepo objašnjeno, svako je mogao da shvati tu zapetljaniciju sa laktazom, trihinelom i sokom od jabuka...
- Sok od jabuka nije pomenut.
- ...i onda je nikvet pn odlučio da stane kad je najljepše.
Dobro, dobro, nehumani čovječe...
Snezana Radojicic Snezana Radojicic 04:47 10.02.2018

Re: Јака чупри

nikvet pn


Ни ови наши овдашњи Кинези неће купити млеко ни случајно, питајте касирке. Али зато им је јогурт право откровење; сиреви такође.




Ovdašnji Kinezi, iliti Kinezi u Kini, ne podnose ukus našeg jogurt tj. kiselog mleka. Diljem Kine naši expati prave isti u kućnoj radinosti i bratski ga dele sa kolegama na poslu, ali svuda su iskustva ista: Kinezi se mršte i odbijaju, jer im nije slatko. A masovno kupuju slatko mleko i slatke jogurte, što slađe, to bolje. A što se sireva tiče, iskustvo je identično: feta (koju naručujemo preko Taobao, kineskog pandana Amazonu), kačkavalji (koji se mogu naći u Walmartu), pa čak i pokušaji pravljenja domaćeg kajmaka (od sakupljanja kajmaka na ohlađenom neslatkom mleku) - njima su doslovno odvratni. treba videti te izraze lica kad ih probaju, slične pravimo i mi kad prvi put probamo voćku durian (najsmrdljivije i najlepljivije voće na svetu) ili k'miz u nomadskih naroda (pisala o njemu tokom pedalanja po Mongoliji i hajkinga po Kirgizstanu).

Tako da bih rekla kako su se ti tamo vaši Kinezi zdravo posrbili

Na fotki: degustiranje kirgiskog k'miza:


Snezana Radojicic Snezana Radojicic 04:55 10.02.2018

Re: Јака чупри

nikvet pn
Snezana Radojicic

poslednjih deceniju-dve vlada ulaže velike napore u to da promeni navike ljudi u vezi sa pijenjem mleka i uspeva u tome


Може бити влада али пре ће бити бизнис. Замисли власника мегамлекаре који би продао ми-ли-јар-ду јогурта сваког јутра? Управо зато сад и праве мега-гига фарме али недостаје им технологија и - краве. Па су напали Нови Зеланд, купују све што муче.


Novozelandsko mleko kupuju mahom stranci jer je nezašećereno. Prosečan Kinez sa gnušanjem odbija da ga i pogleda na polici u marketu. Mogu da snimim video, pa da postavim. To je ono što ja gledam, a slična iskustva imaju naši ljudi posvuda u Kini, divanimo mi o tome često na našim WeChat grupama.
mariopan mariopan 12:49 06.02.2018

Sjajna priča

Vi biciklisti niste normalni

Ne bih smela kroz neosvetljen tunel ni peške a kamoli na biciklu! Divim se i klanjam vašoj hrabrosti i istrajnosti, i rado učestvujem u vašim doživljajima ovako, iz sigurnosti i udobnosti i sa bezbedne razdaljine... hvala za izuzetnu priču.
Srđan Fuchs Srđan Fuchs 21:12 06.02.2018

Re: Фама о бициклистима

aca52ns aca52ns 08:20 07.02.2018

Re: Sjajna priča

mariopan
Vi biciklisti niste normalni

Ne bih smela kroz neosvetljen tunel ni peške a kamoli na biciklu! Divim se i klanjam vašoj hrabrosti i istrajnosti, i rado učestvujem u vašim doživljajima ovako, iz sigurnosti i udobnosti i sa bezbedne razdaljine... hvala za izuzetnu priču.


Хвала :). Са Михајом сам се добро организовао око највећих тунела да што безбедније их прођем.
mariopan mariopan 14:22 07.02.2018

Re: Sjajna priča

aca52ns
mariopan
Vi biciklisti niste normalni

Ne bih smela kroz neosvetljen tunel ni peške a kamoli na biciklu! Divim se i klanjam vašoj hrabrosti i istrajnosti, i rado učestvujem u vašim doživljajima ovako, iz sigurnosti i udobnosti i sa bezbedne razdaljine... hvala za izuzetnu priču.


Хвала :). Са Михајом сам се добро организовао око највећих тунела да што безбедније их прођем.

Samo farovi biciklistu spasavaju!

Srđan je u pravu za odeću, možda je to bio razlog da te ne prime na konačište u manastiru ali mogli su to i da kažu, pa i da ti ponude odgovarajuću odeću a da te ipak ugoste? Baš sam se iznenadila tim postupkom ali je i to dobro znati.

Na grčkim Meteorima svi dobiju suknje do zemlje na lastiš pa svima odgovaraju te su adekvatno obučeni, znači ko hoće nađe način a ko neće nađe izgovor.


Slažem se da je narod na Balkanu uglavnom gostoljubiv i prijatan. Srki, ona crkva mi prelepa, mada je futuristička skladna je i jako lepa, baš posebna što je takva.
aca52ns aca52ns 14:39 07.02.2018

Re: Sjajna priča

У манастире никад не улазим непримерено одевен. Та слика је испред зидина манастира. Увек имам црну тренерку при себи коју облачим када улазим у манастирске зидине па макар то било на пола минута да пијем воде. Водим рачуна да се примерено понашам и одевам где год да сам :).
Srđan Fuchs Srđan Fuchs 15:27 07.02.2018

Re: Sjajna priča

aca52ns
У манастире никад не улазим непримерено одевен. Та слика је испред зидина манастира. Увек имам црну тренерку при себи коју облачим када улазим у манастирске зидине па макар то било на пола минута да пијем воде. Водим рачуна да се примерено понашам и одевам где год да сам :).


онда нема оправдања, једноставно су те шутнули без разлога. супер си се понео, ни трун осуде, само молитва, и терај даље!

ја волим ову да читам људима када се возимо кроз високоризичне зоне по Арабији а дух падне:

Молитва Светоме Духу
Царју небесниј, Утјешитељу, Душе истини, иже вездје сиј и всја исполњајај, сокровишча благих и жизњи податељу, приди и вселисја в ни, и очисти ни от всакија скверни, и спаси, блаже, души нашја.

Царе небесни, утешитељу, Душе истинити, који си свагде и све испуњаваш, ризницо блага (добара), и живота даваоче, дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоће и спаси, добри, душе наше.

Snezana Radojicic Snezana Radojicic 15:28 07.02.2018

Re: Sjajna priča

aca52ns
У манастире никад не улазим непримерено одевен. Та слика је испред зидина манастира. Увек имам црну тренерку при себи коју облачим када улазим у манастирске зидине па макар то било на пола минута да пијем воде. Водим рачуна да се примерено понашам и одевам где год да сам :).


Prilikom jednog hajkinga sa grupom planinara negde u istočnoj Srbiji, nisu hteli da nas puste da kampujemo ispred manastira, u šumarku. Razlog: neki raniji kamperi pravili su žurke do pola noći, pa je sestrinstvo (bio je ženski manastir) odlučilo da ubuduće odbija gostoprimstvo kamperima.

Ne branim ove monahe, samo hoću da kažem ko zna šta je razlog tom odbijanju...
Srđan Fuchs Srđan Fuchs 18:28 07.02.2018

Re: Sjajna priča

Snezana Radojicic
aca52ns
У манастире никад не улазим непримерено одевен. Та слика је испред зидина манастира. Увек имам црну тренерку при себи коју облачим када улазим у манастирске зидине па макар то било на пола минута да пијем воде. Водим рачуна да се примерено понашам и одевам где год да сам :).


Prilikom jednog hajkinga sa grupom planinara negde u istočnoj Srbiji, nisu hteli da nas puste da kampujemo ispred manastira, u šumarku. Razlog: neki raniji kamperi pravili su žurke do pola noći, pa je sestrinstvo (bio je ženski manastir) odlučilo da ubuduće odbija gostoprimstvo kamperima.

Ne branim ove monahe, samo hoću da kažem ko zna šta je razlog tom odbijanju...


Raniji kamperi su raniji kamperi, svaki novi kamper možda nešto novo sobom nosi. Zavisi i od kvaliteta samih monaha, da li su zaista duhovni ili samo sociopatske izbeglice od sveta, te da li je ličnost sa Tamne ili Svetle Strane. Teoretski, svaki dobri monah će ugostiti svakog putnika namernika. Postoji ikona Rubljova, Avraamovo Gostoljublje, koja obrađuje upravo motiv gostjublja. Ako prave rejv u gostima, otkazaće im gostoprimstvo.

mariopan mariopan 18:39 07.02.2018

Re: Sjajna priča

aca52ns
У манастире никад не улазим непримерено одевен. Та слика је испред зидина манастира. Увек имам црну тренерку при себи коју облачим када улазим у манастирске зидине па макар то било на пола минута да пијем воде. Водим рачуна да се примерено понашам и одевам где год да сам :).

Naravno.

A u Istambulu smo se svi izuli a mi žene smo se umotale u one njihove plave "čaršave" da ispoštujemo mesto (Plava džamija), i verske običaje domaćina. Oni to imaju spremno za sve koji nisu adekvatno obučeni.
Srđan Fuchs Srđan Fuchs 19:41 07.02.2018

Re: Sjajna priča

Kada pomenu Stambol, sada sam poslednji put spavao sa grupom Turaka u jerusalimskom hotelu blizu Al Akse džamije. U par navrata sam se štrecnuo koliko pojedine religiozne Turkinje izgledaju identično kao naše monahinje. Vidiš, nikada nisam ispitivao istoriju monaškog odevanja ali turski uticaj je toliko snažan da ga je nemoguće ignorisati. Zašto se monasi ne bi mogli oblačiti po ovom ključu boja kao kod Rubljova? Ili kao hrišćani Svetog Tome u Indiji?


mariopan mariopan 19:42 08.02.2018

Re: Sjajna priča

Srđan Fuchs
Kada pomenu Stambol, sada sam poslednji put spavao sa grupom Turaka u jerusalimskom hotelu blizu Al Akse džamije. U par navrata sam se štrecnuo koliko pojedine religiozne Turkinje izgledaju identično kao naše monahinje. Vidiš, nikada nisam ispitivao istoriju monaškog odevanja ali turski uticaj je toliko snažan da ga je nemoguće ignorisati. Zašto se monasi ne bi mogli oblačiti po ovom ključu boja kao kod Rubljova? Ili kao hrišćani Svetog Tome u Indiji?



Lepe vedre boje, ali mene redovno obori s nogu kad crnci pevaju u crkvi, igraju, pevaju, plaču...kao u najboljem mjuziklu.

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana