9. mart 1991. vs. 5. oktobar 2000.

krkar






Vuk i Šešelj još su bili u velikoj ljubavi, kumovi, vođe Srpskog četničkog pokreta koji su upravo preoteli od Mirka Jovića, glumca sa satom na ruci u filmu Kosovski boj (samo su im Turci bili lepi a za Srbe su uzeli neke Cigane iz predgrađa Prištine, onda smo se mi javili dobrovoljno) i otpravnika vozova u Staroj Pazovi (to je kreativan pos'o: voz mož' da pustiš a mož i da ne pustiš). A možda se ta njihova kumovska veljesrBska spontana organizacija pod pokroviteljstvom UDB već zvala i SePeO, nije bitno. Uglavnom još se nisu bili poxhapali.

Nas trojica imadosmo nešto da oposlimo sa Vukom (nije ni politički ni stranački). Birvaktile ne beše ni mobilnih a bogme čak ni pejdžera a ni Vuk nije bio neko veliko mudo da ima silne sekretarice, komuniciralo se ostavljanjem poruka na fiksne telefone: recite mu da sam od 12 do 3 Tuitu a ako se ne čujemo neka me zove kući od 5 do 7 a posle sam od 8... Elem, kaže nama Kurjak da dođemo kod njega na gajbu oko 3 popodne.

Draškoviću Vuče tada je još bio samo posrnuli komunistički aparatčik, bivši šef kabineta Mike Špiljka i kratkotrajni bezuspešni dopisnik Tanjuga iz Alžira (verovatno su ga poštena nesvrstana braća vratila kući da meša naše frogs and grandmothers a ne njihove) te je stanovao u državnom dodeljenom mu stanu na Petlovom brdu. Nisam premeravao stan ali je bio svakako veći nego što je pošteni bračni par bez dece u ta doba dobijao (finansirano parama radničke klase, za funkcionere i pijavice režimske, ma šta vam danas tvrdio pukovnik Crnokiloćanin sa beneficiranim radnim stažEm). Dakle, pošto je to bilo vreme pre Savskog venca, Veselina Boškovića i ostalih poštenih tranzicijsko-koalicionih priča, Vuk i Vučica nisu imali ni 100 kvadrata, i to Tamo Daleko u nekakvoj betonskoj novogradnji.

Dovuče nas spaček iz 1962. (prvi model sa trećim parom prozora ali još motor 435 kubika, 16 konja) nekako do te socijalističko-samoupravne vukojebine. Zvonimo na Drašković-Bošković. Vrata otvara Dana, oduvek dobra ali notorno zajebana riba. Napicanjena kao i uvek, oštrokonđasta ali jebozovna, uvek dobre šliceve na suknjama i još bolje cipele. Dan-danas pojma nemam koje su joj boje oči ali znam da je uvek imala najbolje cipele u gradu na vrlo dobrim nogama, hvala na pitanju. Iako numem da kažem koje su marke - neke prave marke jesu bile. Naravno, nismo se u to pačali, meni je uvek na pameti bila ona priča iz Crne Gore kako je neki perjanik kojega je Knjaz Nikola mnogo voleo nešto zgrešio, ne znam šta ali vrlo gadno zasrao a da nije bilo politički. I sazove knjaz senat da odluče šta će sa perjanikom, sede brčine redom gospodaru, debelo je zgriješio, da ga mušketamo (streljamo). Mudri knjaz radije ne bi da strelja lepog, naočitog i bistrog momka iz dobre kuće ali svi su za tešku kaznu te se na kraju doseti:

Zgriješio je teško i mora da pati. Ali da ga ne mušketamo, no da ostane živ ali da svaki dan misli na svoj kaštig (kaznu). Oženićemo ga odivom Boškovićkom!

Primi nas odiva Boškovićka najljubaznije što ume, uvede nas u dnevnu sobu. Na podu sede kumovi Drašković Vuk i Šešelj Vojislav i igraju šah. Mi se lepo javimo, Vuk promrmlja seditečekajteviditedigramošaha. Sednemo nas trojica na trosed, donese Dana neku kafu, rakiju ne nudi, ne bismo ni uzeli, poslom smo a rano. Sedimo mi tako, ćutimo, mladi, vaspitani, sve fini... Završiše ona dvojica partiju (ne mogu da se setim ko je pobedio), počeše drugu, mi se s vremena na vreme nakašljemo, nekoliko puta pokušamo i da nešto kažemo Khmmm, Vuče... on odmah nervozno Čeekaajte, nemoojte sada, saad je kriitično, vaažaan poteez... Čekamo mi, završi još jedna partija, dobio onaj drugi (biće da je prvu bio dobio Vuk a drugu Šešelj), mi opet probamo da se obratimo, opet kuka Vuk kako je kritično, počeli oni još jednu partiju.

U neki mah uđe Dana i kaže gotov je ručak. Mi ništa, nismo zvani na ručak, došli da oposlimo, ona dvojica promrmljaju nešto, napola je čuli, igraju i dalje šah, ne fermaju. Minut kasnije opet uđe Dana u onaj salon i malo jačim glasom će ajde na ručak, da se ne hladi! Opet ona dvojica nešto promrmljaju, mi sedimo i ćutimo, kad će Dana nama:

A vi šta čekate, molbu sa taksenom markom?

Mi tu nešto promrmljamo kako mi ne bismo ostajali na ručku, došli nešto sa Vukom da oposlimo... tek će ona pa nećete valjda vi na trosedu da sedite dok mi ručamo, ajde, postavila sam za sve. Skoro pa ljubazno ali jasno nama da je to naređenje koje se ne odbija. Kao đačići pređemo mi za sto, ona dvojica ne mrdaju.

Ustajte vas dvojica, pička vam materina, koliko puta treba da vas zovem, ohladiće se ručak!

Na to će Šešelj pomirljivim i slatkorečivim tonom:

Samo minut još, kumo, uzeo sam mu laufeva sad ću ja njega da mativam i evo nas odmah na vučak.

Dana zaurla na kuma da ne zajebava nego digne smesta guzicu. Sad pokuša i Vuk:

Saačekaaj čaasak, Daano, nee vidii on da je uupao u maatnu zaamku, eevo mu sleevog kriila mat udva poteeza, neema mu spaasa.

Digne se Dana, u dva koraka pređe 3 metra i iz trka nabije na špic onih finih i skupih cipelica celu šahovsku tablu. Ova odleti na trpezarijsku vitrinu, figure na sve strane, jedan top meni pade u krilo...

Pička vam materina, vi ćete da besposličarite i igrate šah a moj ručak da se hladi!

Digoše se kumovi pokorno i ko pačići mali ćutke jedan za drugim za sto, sedoše i krenuše da jedu, ćutke. Ćutasmo tako nekoliko minuta, oni samo u tanjir gledaju, ni mi se baš ne kurčimo al' u jednom trenutku jedan od nas krene nešto da progovori, pogleda u Vuka i taman što je zaustio, još nijedan glas izašao iz njega nije, a Vuk ga samo pogleda Onako:

Ssskt!

To je bilo sve što je za ručkom izrečeno. Kad nas je Dana otpustila od trpeze (ne sećam se više kako) mi na brzaka svršismo s Vukom šta smo imali i ostavismo ono troje.

Preživeli jesu, to znamo. Kako - pojma nemam!